Tek će da zasija njihova ratna slava

Heroji KošaraPiše Jovo Bajić

Studenti iz Kalifornije pretekli su srpske istoričare i dali svoj sud o NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju i o Madlen Olbrajt, koju su nazvali zločincem. Posle distance od 17 godina srpski istoričari još nisu izneli mišljenje o tome kako se Vojska Jugoslavije borila protiv najmoćnije armije sveta koju su činile vojske devetnaest zemalja

Dok ozbiljni istoričari u Srbiji, Evropi, pa i u svetu još zaziru da iznesu sud o NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju pre 17 godina, jedno mišljenje o tom ratu neočekivano je stiglo iz Amerike. Izrekli su ga, na simboličan način, studenti ženskog Skrips koledža iz Klermona u Kaliforniji. Na tom koledžu je, polovinom maja, gostovala Madlen Olbrajt, bivši državni sekretar SAD i bivši ambasador u Ujedinjenim nacijama. Neki profesori odbili su da sednu sa Olbrajtovom za isti sto na bini u univerzitetskoj sali gde se razgovaralo, a svoj postupak obrazložili su time da ne žele da sede pored ratnog zločinca. Optužbu da je Madlen Olbrajt ratni zločinac 28 profesora prethodno su saopštili u pismu objavljenom u listu koji izdaje Skrips koledž, prozvavši je odgovornom za učestvovanje u oblikovanju američke intervencionističke politike po svetu, koja je izazvala patnje miliona nevinih ljudi i zbog koje je stradalo pola miliona iračke dece (Madlen Olbrajt ostala je, inače, upamćena i po izjavi da ciljevi koje su tada Amerikanci postigli u Iraku opravdavaju ubistva pola miliona iračke dece). Ali studenti i profesori Skrips koledža nisu zaboravili ni srpski narod, koji je takođe bio žrtva američke intervencionističke politike i Madlen Olbrajt lično. U spomenutom pismu naveli su da je Olbrajtova bila jedan od ključnih zagovornika bombardovanja Jugoslavije, lažno predstavljanog kao humanitarna misija, dok je, u stvari, jedna zemlja bombardovana zbog nastojanja SAD da se suprotstave Rusiji u Evropi. Jugoslaviji su prethodno „mirovnim“ sporazumom ponuđene dve mogućnosti: da prihvati da Amerikanci okupiraju zemlju, ili sledi bombardovanje. U bombardovanju, podsećaju američki visokoškolci, ubijene su hiljade ljudi i uništena infrastruktura.

Medlin OlbrajtĆUTANJE SRPSKIH ISTORIČARA Ovaj događaj na Skrips koledžu u Kaliforniji podstakao je reminiscencije i nova promišljanja o ratu koji je 19 NATO zemalja u proleće 1999. godine vodilo protiv Savezne Republike Jugoslavije. U sećanjima većine ljudi koji su živeli u poslednjoj jugoslovenskoj državi još odjekuju sirene, zvuci aviona u naletu i eksplozije. Narod protiv koga je pokrenuta, do tada u istoriji sveta nezapamćena ratna sila bio je spreman da brani slobodu i gole živote, isto kao u Prvom i Drugom svetskom ratu. U ratu koji se vodio 1999. godine prvi put u istoriji primenjeni su novi vidovi ratovanja. Zahvaljujući tehničkim dostignućima Jugoslavija je napadana sa velike daljine, isprobana su nova oružja, novi tipovi aviona, krstareće rakete. Uporedo sa oružanim, vođen je informativni rat. Kao i u događajima koji su mu prethodili i koji su usledili posle agresije, isprobane su i nove forme propagandnog rata. Pri tome je, što je delo Angloamerikanaca, odbačen svaki ratni moral. U prethodnim sukobima, počevši od najdavnijih vremena, bar u onima koji su vođeni na evropskom tlu, poštovani su mrtvi, bez obzira na kojoj su strani ratovali. U ovom ratu toga nije bilo. Kako bi se postigli propagandni efekti, pred unapred postavljenim televizijskim kamerama, pripremana su ubistva nedužnih civila, a njihovi leševi korišćeni su kao izgovor za intervencije i opravdanja za zločine NATO vojske. Ima primera da su zbog tih razloga mrtvi vojnici presvlačeni u civilnu odeću, jednom sahranjeni civili i vojnici prebacivani su iz jedne u drugu grobnicu. Često je mrtvima, posle njihove smrti, menjan identitet i vera, a bilo je i spaljivanja ostataka ubijenih. A da ne govorimo o režiranom iseljavanju celih naselja, ne bi li se dokazao tobožnji progon.

Sve to obavezuje srpske istoričare da prekinu ćutanje i da se pozabave ovim ratom, načinom njegovog vođenja, da direktno progovore o NATO agresorima, ali i o veličanstvenom otporu Vojske Jugoslavije i naroda koji ju je podržavao, da ocene tu vojsku, njene oficire i njihov moral, da progovore o oružju kojim je ta vojska raspolagala. Red bi bio da se ta vojska uporedi sa srpskom vojskom u prošlim odbrambenim ratovima, a njene vojskovođe sa vojskovođama iz prethodnih ratova kojima je istorija izrekla najviše ocene.

Most kod Ostružnice

VOJSKA DOSTOJNA ISTORIJE Ubeđeni smo da će podsticaja za prosuđivanje o NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju biti još više, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Verujemo da će se uskoro srpski istoričari osmeliti da objave već napisane knjige. Kada se uzmu u obzir sve okolnosti u kojima se vodio rat 1999, ubeđeni smo da će vojska Savezne Republike Jugoslavije biti poređena sa vojskom Kraljevine Srbije koja se borila u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Uz vojsku koja je ratovala u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu stajala je dobro organizovana država Kraljevina Srbija. Uz Vojsku Jugoslavije bila je država nastala posle raspada veće države, a taj raspad praćen je versko-građanskim ratovima. Zbog delovanja nekih srpskih opozicionih partija i njihovih prvaka, koji su faktički bili na strani NATO, jugoslovenska vojska nije bila u mogućnosti da sprovede valjanu mobilizaciju. Oficiri i vojnici mogli su bez straha od zakonske odgovornosti da skinu uniformu, a rezervisti da se ne odazovu mobilizaciji, dezerteri su mogli da odu u inostranstvo gde su ih u zapadnoevropskim zemljama dočekivali raširenih ruku.

Nadamo se da će, kada se uzmu u obzir sve ove okolnosti, Vojska Jugoslavije, kojom je komandovao general-pukovnik Dragoljub Ojdanić, po odgovornosti prema otadžbini i nacionalnoj časti, po motivima da se bori i da se žrtvuje biti upoređivana sa srpskim ustanicima koje su početkom 19. veka u Prvom i Drugom srpskom ustanku predvodili Karađorđe Petrović i Miloš Obrenović, ali i sa srpskim vojskama u potonjim ratovima.

Zbog raspada SFRJ i ekonomske blokade SRJ nije bila moguća nabavka najmodernijeg oružja. Da je Vojska Jugoslavije u vreme NATO agresije posedovala protivavionske rakete čiji bi domet bio veći za još koju desetinu kilometara, ne bi se NATO avioni usuđivali čak ni na najvećim visinama da preleću naše nebo. Nedostatak najsavremenijih raketa i aviona, jugoslovenska vojska nadoknađivala je taktikom koju je tada osmislila i uspešno primenjivala. Njena obaveštajna služba radila je besprekorno, jugoslovenskih obaveštajaca bilo je na svim važnim mestima, čak i u samom NATO štabu odakle se upravljalo ratom. Unapred se znalo šta neprijatelj smera, uspostavljena je služba javljanja i obaveštavanja, a važnu ulogu odigrali su i dobro „umreženi“ radio-amateri.

Novi Sad Rafinerija

PROPAGANDNI RAT I u propagandno-informativnoj borbi Savezna Republika Jugoslavija spremno je dočekala agresiju. Glavni nosilac propagandnog rata bile su Radio-televizije Beograd i Novi Sad i dnevni listovi „Politika“, „Politika ekspres“ i „Večernje novosti“. Osnovni „motor“ te informativno-obaveštajne borbe bila je Informativna služba Vojske Jugoslavije, koju je vodio pukovnik Milivoje Novković, i u čijem je sastavu bio Međunarodni pres-centar sa sedištem u Ratničkom domu, danas Domu Vojske Srbije u Beogradu. U Informativnom centru radili su izuzetno sposobni profesionalci, muškarci i žene, u uniformama i sa činovima Vojske Jugoslavije, koji su, pored toga što su znali svoj posao, govorili svetske jezike, a među njima i kineski i japanski. U Međunarodnom pres-centru, dok je trajala agresija, akreditovano je 2.510 stranih i domaćih novinara, od toga 1.535 novinara i snimatelja iz 490 inostranih redakcija. Pres-centar je organizovao 39 putovanja po zemlji, obilažena su mesta gde je NATO avijacija gađala civilne ciljeve. Stranim i domaćim novinarima omogućeno je da pojedinačno obiđu oko dve hiljade mesta. Od 4. aprila 1999. godine Pres-centar je počeo da izdaje poseban bilten pod naslovom „Dnevni pregled“ na srpskom i engleskom jeziku u kome su sve do potpisivanja primirja iz dana u dan objavljivani podaci o zločinima neprijatelja. Prvi prilog u „Dnevnom pregledu“ napisao je načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Jugoslavije general-pukovnik Dragoljub Ojdanić. U tom prvom broju pregleda saopšteno je da je NATO agresor u noći između 3. i 4. aprila pogodio Toplanu i most „Sloboda“ u Novom Sadu, gađan je i most na Dunavu kod Bačke Palanke, „Beopetrolovo“ skladište nafte kod Bogutovca, fabrika „Sloboda“ u Čačku, Rafinerija nafte u Pančevu i skladište „Jugopetrola“ u Smederevu. Na dan kada je 58 godina ranije, 1941, avijacija Hitlerove Nemačke razarala Beograd, NATO avioni, među kojima je bilo i nemačkih, kako prenosi „Dnevni pregled“ 6. aprila 1999. godine, gađali su uglavnom civilne ciljeve u Aleksincu, Nišu, Kuršumliji, Novom Sadu, Somboru, Loznici, Prištini, Prizrenu, Kraljevu, Pančevu, Kragujevcu i Užicu. Poslednji broj „Dnevnog pregleda“, broj 70, izašao je 12. juna 1999. godine.

 

Vojska Ratno izdanjeHEROJSKO RV I PVO Važan izvor podataka o NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju predstavlja i list „Vojska – ratno izdanje“. Izašla su ukupno 33 broja ovog vojnog glasila koje je pratilo događaje u napadnutoj SRJ. Glavni otpor NATO agresoru, kako iz broja u broj beleži „Vojska“, pružilo je Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana kojom je komandovao general-pukovnik Spasoje Smiljanić. U prvim trenucima, u prvim satima NATO agresije piloti Ratnog vazduhoplovstva svojim „migovima“, ne misleći na živote, suprotstavili su se nadmoćnoj neprijateljskoj avijaciji. Njihovi podvizi mogu se porediti sa junaštvima pilota Vojske Kraljevine Jugoslavije koji su 6. aprila 1941. godine prihvatili nad Beogradom neravnopravnu vazdušnu borbu protiv nacističkih aviona. A zatim je glavni teret odbrane neba tadašnje jugoslovenske države preuzela Protivvazdušna odbrana, čiji su vojnici i oficiri sa zastarelom opremom pokazali zadivljujuću hrabrost, domišljatost, sposobnost, uvodeći strateške inovacije za kakve se do tada nigde u svetu nije znalo. Na konferenciji za novinare održanoj 29. marta 1999. godine, kako je zabeležila „Vojska – ratno izdanje“, general-pukovnik Spasoje Smiljanić saopštio je da je od početka NATO agresije do tog datuma sa aerodroma iz Mađarske, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Albanije i Makedonije na jugoslovensku teritoriju jurišalo oko 430 aviona, od toga 330 borbenih, koji su za prvih pet dana rata izvršili oko 1.300 poleta. Istovremeno je iz Sredozemlja ispaljeno oko 400 krstarećih raketa AGM-109 i BGM-109. Naša vojska je uspešno odolevala tim napadima. Prvi put na svetu, odmah na početku rata, oboren je nevidljivi avion F-117, ponos američke ratne tehnike.

Među oborenim NATO letelicama, pored nevidljivog bombardera F-117, u ataru sela Nakučana kod Šapca oboren je američki bombarder F-16. Poseban ratni trofej predstavlja još jedno „čudo“ američke tehnike, bespilotna letelica tipa „hanter“, iz sastava 15. izviđačkog bataljona lociranog u Fort Vudu u Teksasu, koja je poslata da leti iznad Savezne Republike Jugoslavije i da se bavi osmatranjem, izviđanjem, i pribavljanjem podataka, obezbeđivanjem posebnih veza, laserskim obeležavanjem ciljeva i navođenjem projektila ispaljenih iz aviona, ili sa brodova. Ova letelica čuvana je kao vrhunska vojna tajna.

 

F 117 oboren kod BuđanovacaKRALJEVAČKE LISICE Kakvi su bili ratnici kojima je komandovao general-pukovnik Spasoje Smiljanić pokazaćemo na primeru 450. raketnog puka koga su, zbog amblema jedinice na kome je bila lisica, nazivali još i „Kraljevačke lisice“. Ovaj puk branio je nebo nad Trstenikom, Vrnjačkom Banjom, Kraljevom, Čačkom, Gornjim Milanovcem, Knićem i Kragujevcem. Imali smo prilike da prisustvujemo svečanosti u kasarni „Ribnica“ u Kraljevu održanoj 25. juna 1999. godine, kada je ova jedinica prevedena iz ratnog u mirnodopsko stanje. Na svečanost, posebno značajnu jer su se svih 220 vojnika vratili živi iz rata, došla je brojna rodbina vojnika, supruge sa decom, očevi, majke sestre. Nijedan vojnik 450. raketnog puka nije poginuo.

U toj jedinici, pored njenog komandanta pukovnika Veselina Pavlovića, bila je nekolicina aktivnih oficira, a većinu sastava činili su rezervisti, uglavnom inženjeri, profesori, studenti, majstori zaposleni u industriji, ali i poljoprivrednici. Kada je izbio rat, neki od njih javili su se u svoje jedinice pre nego što su poslati pozivi za mobilizaciju. Za 78 ratnih dana jedinica je stalno bila u taktičkom pokretu. Taj taktički pokret, koji su osmislili i razvili tadašnji jugoslovenski protivavionci, predstavlja inovaciju u ratovanju, jer omogućava vojsci sa slabijim protivavionskim naoružanjem da se odupre armijama sa najmodernijom avijacijom. Ubeđeni smo da su ova iskustva prihvaćena u mnogim vojskama sveta.

Za sve to vreme „Kraljevačke lisice“, u čemu se posebno istakao divizion majora Obrada Stankovića, igrale su se sa moćnom NATO avijacijom. Njihova specijalnost bila je da na visovima, daleko od naselja, postavljaju makete lažnih raketnih sistema i radara. Makete radara bile su opremljene jeftinim uređajima domaće izrade koji su emitovali signale slične radarskim. Na takve „mamce“ lako se hvatala NATO avijacija koja ih je besomučno tukla, i u svojim dnevnim ratnim izveštajima beležila kako su uništili na desetine jugoslovenskih raketnih sistema i radara. U međuvremenu, raketaši 450. raketnog puka su im vešto pravili zamke, i raketama, kakve su imali, nanosili gubitke. Prvi NATO avion raketaši 450. puka pogodili su iznad Čačka 26. marta u 18.17 časova, a taj pogodak mnogi su gledali sa zemlje. U dometu raketa ove jedinice bilo je 30 neprijateljskih aviona, na koje su ispalili 19 raketa, a 16 je pogodilo cilj. Pored toga oborili su i sedam krstarećih raketa.

Pres centar VJKOPNENA INTERVENCIJA Očekivao se i kopneni napad na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Obaveštajci jugoslovenske vojske dobro su pratili zbivanja u severnoj Makedoniji gde se uz jugoslovensku granicu nalazilo više od 15.000 NATO vojnika i moćna ratna tehnika. Vojske Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Velike Britanije dovele su svoje najobučenije izviđačke i diverzantske jedinice da motre šta se zbiva na Kosovu i Metohiji. Neki izviđači su se osmelili da pređu granicu. Na konferenciji za novinare u Pres-centru u Beogradu 1. aprila 1999. saopšteno je da je naša vojska na našoj teritoriji, na jugoslovensko-makedonskoj granici, zarobila tri američka specijalca izviđača, podoficire Džejmsa Stouna i Endrua Remireza i vojnika Stivena Gonzalesa. Američke izviđače prikazala je Televizija Beograd, bila su to tri uplašena mladića koji kao da nisu shvatali šta im se desilo.

Nasuprot NATO snagama stajala je jugoslovenska vojska, kojom su komandovali iskusni školovani oficiri sa ratnim iskustvom sticanim u prethodnim versko-građanskim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. A što se tiče naoružanja za bitke na zemlji, bila je dobro opremljena. Kosovo je, kao i ranije u istoriji, tako je bar izgledalo, trebalo da bude novo razbojište, a za glavni otpor neprijatelju spremala se Treća armija kojom je komandovao general-pukovnik Nebojša Pavković i njen Prištinski korpus na čelu sa izuzetno sposobnim komandantom, potonjim general-majorom Vladimirom Lazarevićem. Preostale jugoslovenske granice čuvale su Prva armija pod vođstvom general-pukovnika Srboljuba Trajkovića i Druga armija general-pukovnika Milorada Obradovića.

 

KOŠARE Jedinu značajnu bitku u to vreme kopnene snage vodile su na Košarama, na jugoslovensko-albanskoj granici, u nenaseljenim predelima Prokletija, u blizini Đakovice i Dečana. Karaula Košare nalazila se u oblastima delovanja 125. motorizovane brigade koja je ratovala u sastavu Prištinskog korpusa Vladimira Lazarevića. Odbranom Košara komandovao je potpukovnik Ljubinko Đurković, čiji je pretpostavljeni starešina bio pukovnik Dragan Živanović. U ovom predelu, koji je za NATO snage i albanske teroriste predstavljao vrata Metohije, bilo je sukoba sa teroristima OVK i pre početka NATO agresije kada su u Metohiju ovuda pokušavale da uđu terorističke grupe iz Albanije.

Oznaka 63 padobranskeOgorčena bitka, prsa u prsa, na Košarama trajala je deset dana, od 9. do 19. aprila. U ovom pravcu, koji je čuvala jedinica od oko četiri stotine jugoslovenskih vojnika, iznenada je krenula grupacija od nekoliko hiljada terorista OVK i vojske Albanije, uz podršku artiljerije albanske vojske i NATO avijacije. Naši izviđači videli su na albanskoj teritoriji, sa koje se kretalo u napad, i vojnike sa francuskim, italijanskim, britanskim i turskim oznakama, a bilo je među njima i vojnika muslimanske vojske Alije Izetbegovića sa „ljiljanima“ na rukavima. Naša vojska prisluškivala je i radio-veze, albanska artiljerija navođena je na francuskom i italijanskom jeziku. Cilj NATO komande bio je da se vojska Albanije uz pomoć OVK terorista probije u Metohiju, da na tom širem prostoru izazovu dobro maskiranu jugoslovensku vojsku, da je navedu da stupi u akciju i time otkrije svoje položaje kako bi postali mete NATO avijaciji.

Odmah po izbijanju sukoba našim graničarima, koji su pružili grčevit otpor, pristigla je pomoć iz 53. graničnog bataljona, jedinica Vojne policije Beogradskog i Kragujevačkog korpusa, delovi 63. padobranske brigade, 72. specijalne brigade i više desetina boraca takozvanog Internacionalnog odreda u kome su se borili stranci. U tom krvavom desetodnevnom sukobu, zahvaljujući početnoj prednosti, NATO je uspeo da u širini od dva kilometra i dubini od svega nekoliko stotina metara, prodre na jugoslovensku teritoriju. Na tom prostoru bila je i jugoslovenska karaula koja, zbog položaja na kome je izgrađena, nije imala strateški značaj. Jugoslovenska vojska brzo je stabilizovala svoje linije, uspela je da na ove položaje dopremi i dva tenka, čak i raketne lansere „oganj“ i „orkan“. Žestoke borbe trajale su do 19. aprila, a za to vreme linija jugoslovenske odbrane se učvrstila. Naša vojska pokazala je izuzetnu sposobnost i dovitljivost. Pojedinačni neuspešni upadi albanskih terorista trajali su sve do 14. juna 1999. godine kada se posle Kumanovskog sporazuma jugoslovenska vojska povukla sa ovog dela jugoslovenske granice. U ratnim sukobima na Košarama poginulo je 108 jugoslovenskih vojnika, i mnogo albanskih terorista.

Vojska Jugoslavije, sve do potpisivanja Kumanovskog sporazuma, u ratu koji je trajao 78 dana protiv 19 najjačih zemalja sveta, nije bila poražena. Odbranila je svoj narod, nebo i teritoriju. Onda je, 5. oktobra 2000, doživela poraz. Sjajne vojskovođe, vojnici i njihovo oružje došli su u ruke onih političkih partija i onih pojedinaca, uglavnom poreklom iz srpskog naroda, koji su tokom rata bili protiv te vojske i njene borbe, koji su tokom rata vojnike i oficire pozivali i podsticali na dezerterstvo, a i sami su bili dezerteri i priželjkivali su i podržavali NATO agresiju.

AMERIKANCI KAŽNJAVAJU ALBANCE

Suštinu NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, pod nazivom „Milosrdni anđeo“, najbolje prikazuje razgovor snimljen pomoću prislušnih uređaja Vojske Jugoslavije. Razgovor se vodio 14. aprila 1999. između američkog pilota aviona F-16 koji je bombardovao kolonu albanskih izbeglica, i njegove komande sa „avaksa“. Tog dana, po scenariju koji je napravio NATO, Albanci iz okoline Prizrena i Đakovice su u kolonama dobrovoljno odlazili sa Kosova i Metohije u pripremljene izbegličke logore u susednoj Albaniji, kako bi pokazali svetskoj javnosti da jugoslovenska vlast, njena vojska i policija proteruju nezaštićeno albansko stanovništvo sa Kosova i Metohije. Jedan deo Albanaca iz okoline Prizrena krenuo je tog 14. aprila prema jugoslovensko-albanskoj granici, a onda su mimo utvrđenog plana odlučili da se vrate kućama. Ovaj postupak nije se svideo Amerikancima, pa su rešili da kazne neposlušne Albance. Pri povratku su kolonu, u kojoj je bilo oko hiljadu izbeglica, bombardovali američki avioni, kada je ubijeno oko 75 albanskih civila, a nekoliko desetina ranjeno.

Prenosimo transkript razgovora između komande sa „avaksa“ (Majka) i američkog pilota bombardera F-16 (Čarli Bravo) koji je bombardovao civile, onako kako ga je prenela „Vojska – ratno izdanje“:

  • Dobar dan Čarli Bravo (pilot na F-16), na poziciji sam deset. Ispod nikakvog kretanja. Molim informaciju o crvenim migovima.

– Čarli Bravo, Majka („avaks“) ovde, patroliraj prema severozapadu, pravac Prizren–Đakovica. Crvenih migova nema u vazduhu.

  • O. K., idem na oko 3.000 fita (oko 1.000 metara).

– Majka, Čarliju Bravo: Dobijaš pojačanje za deset minuta. Biće nešto interesantno južno od Đakovice.

  • Čarli Bravo, Majci: Držim 3.000 fita, ispod mene je kolona automobila, nekakvi traktori? Šta je to? Tražim instrukcije.

– Majka, Čarliju Bravo: Produži na sever, kurs 280.

  • Čarli Bravo, Majci: Držim 3.000 fita, ispod mene je kolona automobila, nekakvi traktori? Šta je to? Tražim instrukcije.

– Majka Čarliju Bravo: Da li vidiš tenkove? Ponavljamo, gde su tenkovi?

  • Čarli Bravo, Majci: Vidim traktore, valjda crveni nisu kamuflirali tenkove u traktore?

– Majka, Čarliju Bravo: Kakav je to čudan konvoj? Kakvi civili dođavola? To je sve srpsko maslo, uništi cilj.

  • Čarli Bravo, Majci: Šta da uništim, traktore? Obične automobile? Ponavljam, ne vidim nikakve tenkove. Tražim dopunske instrukcije.

– Majka, Čarliju Bravo: To je vojni cilj, potpuno legitiman vojni cilj. Uništi cilj, ponavljam, uništi cilj!

  • Čarli Bravo, Majci: Razumeo. Lansiram…

Epilog: 75 ubijenih albanskih izbeglica i desetine ranjenih.

 

(„Vojska – ratno izdanje“, br. 12–13, 

  1. 4. 1999, str. 9

 

3 komentara

  1. Ukoliko Redakciju zanima, mogu na imejl koji mi pošaljete poslati moj esej iz 2006.godine o NATO bombardovanju pod nazivom NEBESKA LITURGIJA iz moje knjige ”POUKE ZA UKE I NEUKE – za divove i patuljke” (katalogizacija Narodna biblioteka Srbije Beograd ISBN 978-86-85005-21-3 COBISS.SR-ID 145393932) za koju sam 2006. godine dobio prvu nagradu na konkursu Narodne biblioteke u Smederevskoj Palanci.
    Pozdrav, Željko

  2. Srboljub Savić

    Zadnja decenija 20. veka, za nas je period teškog stradanja i herojskog otpora, više nego, stostruko
    većoj sili, NATO etikete i pod komandom SAD, u neviđenoj agresiji 1999 (posle bombardovanja srpskih snaga u BiH). Period, pre toga je period pripreme, gde je najvažnije bilo stvoriti mrežu
    saradnika-izdajnika. U osnovi rada, nalazila se propaganda uvijena u visokoparne i “velike” ideje, kao demokratija, sloboda, ljudska prava, građanske slobode, … i sve to protiv “toliko toga crnog”.
    Kako su ustaški pokolji 41-45-e, “zatrpani” “bratstvom i jedinstvom”, to je ideja genocida ostala
    živa i oživljena, pod parolom borbe za oslobođenje. Hrvatska, iako je, kao federalna republika,
    posle 1974, i još više, posle 1980, bila “de fakto” vrlo nezavisna, podstaknuta je da završi “posao”, i “očisti” Hrvatsku. Kao, i tokom 2. sv. rata, Srbi u BiH su morali stradati, u pokušaju
    genocida, i na tom prostoru. Podsticanje muslimanskog življa (koje je u jednom periodu, “opasno”
    stalo uz Jugoslaviju i Srbe) bilo je neophodno. Kako sve to nije donelo dovoljno brze i “potrebne” rezultate, u borbu su morali stupiti i Albanci KiM.
    Propagandom spolja, i delovanjem, kao ne-delovanjem iznutra, rasla je i širile se laži i rasla , mržnja prema svemu srpskom, posebno na KiM. U ovim dejstvima, prvo je podstaknuta oružana pobuna, koju su i SAD i UN okvalifikovali, kao terorizam. Takav odnos, imao je za cilj da pojača
    naš odgovor i uljuljka, političare, da Srbija ima podršku, čak i SAD.
    Laži o stradanjima Albanaca (Albancima u A, pričalo se o strašnim stradanjima civila u B,
    onima u B , o stradanjima u C, …, dok laž i mržnja nisu pokrili celo KiM i uz pomoć SNN, veći deo sveta. OVK, preko noći, od terorističke, postaje “oslobodilačka” vojska. U SAD se formira,
    Američko-Albanska Liga, pod vođstvom “kontroverznog” Diogardije. Na osnivačkom sastanku (kon-
    venciji) su, pored drugih, i Ramuš Haradinaj i Džo Bajden (već podpredsenik, posle mesta direktora CIA-e za celu Latinsku Ameriku). Liga ima nekoliko zadataka i ciljeva. Jedan je bio
    raspisivanje poreza, svim Albancima na svetu, za finasiranje OVK i još više, plaćanje usluga podrške, obuke, opreme, komunikacije i satelitskih “on lajn” snimaka. Naravno, celokupno američko angažovanje je pod privatnim firmama, koje su van kontrole notorno efikasne finasijske službe SAD (firme bez adrese). Pored ovoga, organizovano je prebacivanje trgovine
    drogama, sa italijanske, na (neprobojnu) albansku mafiju. Jasno je, da to nije bilo moguće bez
    “glavnog”. (Da ovo nije iz sfere teorija zavera, ima više elemenata, pored uloge u AAL, tu je
    svedočenje bivšeg izraelskog obaveštajca, kao i niz, “vandržavnih” poseta lideroma (i “narko
    bosovima” KiM). Takođe, predaja najvrednijih resursa KiM, kao deo cene, liderima i njihovim
    poslovnim partnerima, u pogodbi.
    Svi kombinovani interesi, zahtevali su žestoku propagandu, kako bi se opravdala oružana agresija-rat i okupacija KiM.
    Odbrana koju je pružila JNA i Srbija, prevazišla je sva čekivanja i procene. Iako je ceo rat
    doveo do velikih materijalnih utrošaka, počev od aviona i raketa, do municije, istovremeno je
    doneo ogromne profite, ne samo iz tekućih dejstava, već i budućih narudžbina. Svakako, predugi
    otpor, počeo je da nanosi štetu ugleduoružanih snaga i alarmu ministarstva finasija, pa se,
    pored razaranja nedozvoljenih ciljeva, objekata infrastrukture i brojnih civilnih objekata,
    morao tražiti izlaz. Našim, ruskim “prijateljima”, prenete su lažne pretnje o eskalaciji i
    upotrebi strašnijih, ubojitijih i razornijih sredstava. Uz pretnje, išla je i “šargarepa”.
    Na ovakvu pretnju, posle tri meseca neravnopravne borbe, režim (i S.M.) je prihvatio predlog prekida dejstava, i Kumanovski sporazum. “Šargarepa” je sadržala Rezoluciju UN 1244 i “međunarodne mirovne snage”. Rezolucija 1244 i danas je garant suverenosti Srbije nad KiM.
    Kako je u Srbiji vrlo brzo organizovan svojevrstan puč (posle izbora), delovanjem “revolucionara” povlači se ruski bataljon, pa se “međunarodne mirovne snage, UN” pretvaraju
    u NATO okupacione snage. Ovim su obezbeđeni uslovi za realizaciju najvažnijih zadataka
    američke umešanosti.
    Tako je herojska borba naše vojske i naroda, bez poraza u ratu, završena nepravednim gubitkom.
    Teško je danas izmeriti primere herojske (“nemoguće”) borbe, svesnog žrtvovanja života, pilota,
    mladih vojnika, podoficira i oficira JNA. Svi oni, koji su dali, najvrednije, svoj život, u
    odbrani slobode i zemlje, pružaju primere koji nemaju cenu. Kao što smo učili naraštaje, tokom
    preduge istorije borbi i stradanja, tako ne smemo osatviti sadašnje i buduće generacije u mraku
    neznanja i nedovoljne svesti o herojskim delima i neporaženoj vojsci i narodu, zadnjeg tromesečnog rata.
    Zahvaljujući “revolucionarima”, i njihovom izdajničkom radu, Rezolucija 1244, ostaje dokument
    bez planirane i jasno definisane primene. Kako se premijer Đinđić, trgao, shvativši prevaru,
    to se njegov zaokret nije smeo dozvoliti. Likvidiran je beskrupulozno a mnogima je data opomena,
    pretnja, tako je Srbija nastavila kurs poslušne saradnje, neometanu materijalizaciju američkih ciljeva. Nije prošlo mnogo vremena do pravljenja “države”, i priznanja SAD i država kojima su
    SAD mogle da diktiraju. Albanska KiM “elita” pratila je američki diktat, iako Albanci nisu
    dobili, čak, ni znamenja države, za čije su stvaranje platili, i novcem i žrtvama.
    Kako bi sprečili (još malo) sadašnju “elitu” KiM, da napravi zaokret (povratak), finasira se
    (obilno) opozicija, i podstiče mržnja i radikalni otpor saradnji sa Srbijom.
    Danas, Balkan je prostor borbe SAD za potiskivanje Rusije i pretvaranje celog pojasa, od Baltika
    do Sredozemnog mora, u neprijateljski “placdarm”, za pritisak i željeni napad cele Evrope na
    Rusiju. Zbog toga, Srbija i Republka Srpska su predmet pritisaka i neprijateljskog delovanja,
    svih vrsta. Oni koji zagovaraju popuštanje, pridruživanje “moru oko”, “pragmatičnost”, ne shvataju
    da bi tek to, otvorilo krvave sukobe, cepanja, razaranja i traćenje svega postignutog, gde bi
    NATO sve to samo “propratio” i prihvatio, bez namere da bilo šta (osim ujedinjenja) spreči.
    Takođe, agitatori se, namerno, ne osvrću na istorijat nastanka i prijema novih članica, od prvih, Turske i Grčke, istovremeno 1952, do zadnjih. Oni ne smeju ni da poenu, očigledne
    kriterijume za prijem, koji “nemaju veze” sa vojnim potencijalima, doprinosu NATO.
    S- Savić

  3. NEBESNA LITURGIJA
    ili, ako nekome zvuči bolje,
    PRIČA O DAVIDU I GOLIJATU
    Uvod
    Bombari se sastali pa na Srbe napali;
    Kakav je to red, pa ne date med?
    Srbi rekli radite, pa se medom sladite;
    Takav je to red, pa ne damo med!
    Srbima, kao narodu, po svemu sudeći, i nije neophodna po svaku cenu država kao forma. Omeđeni su višim belezima. Imaju divovsku istoriju, imaju divovske ličnosti (prelazili su granice mogućeg i doticali granice nemogućeg), toliko divovske da od njih drugi pozajmljuju, ali ponekad i kradu, i istoriju i ličnosti. Imaju Srbi (možda još samo Englezi) i divovski jezik koji ne strahuje od bujice stranih reči, već ih neumorno posle temeljitog gnječenja (žvakanja) čudesno izvajane usvaja. U svakodnevnom životu, na površinu izbijaju ogovaranje, podmetanje, sitne laži, nesloga, niske strasti, zloba i šta sve ne. Kada se zaviri u dubinu bića, slika se menja. Iz te nedogledne dubine, iz te nepregledne močvare, kao mehurovi puni čistog kiseonika, kao odapete strele, ili kao otkucaji kakvog velikog časovnika, bolje reći “velikog” srca , izbija sve sam div po div stremeći ka visinama, ka nebu. Ni manjeg naroda, ni veće istorije – često nas probada i opominje u srcu.
    Drama Novozavetna (liturgija)
    1999. vršila se nad Srbijom nebesna liturgija u kojoj su učesnici bili (gotovo) svi (po visini i širini). Posle dužeg čekanja (vekovnih) i posle nešto kraćih priprema (desetine godina), narod prepoznade i dočeka ”svoju” liturgiju svečanom i svekolikom ćutnjom. Uslov za nebesku liturgiju je da baš (gotovo) svi u njoj učestvuju. Srpski narod je brojčano malen; samo sa njim, ali ni bez njega, ni jedna liturgija ne bi se mogla nazvati nebeskom. Zato nam ništa bolje, kakva čast za nas, nisu mogli prirediti neprijatelji naši (”neprijatelji su naši surovi prijatelji”, reče jednom sveti Nikolaj Velimirović), devetnaest zemalja NATO pakta, od svog ličnog učestvovanja na njoj sa svom svojom silom i moći. Izgledalo je kao da se istorija celog sveta prelomila preko ovog sićušnog prostora – crkve (kažu da nigde drugde na svetu, na tako malom prostoru, nema više svetih mesta) koji Bog ustupi Srbima na čuvanje. Toliko crkava u pregrštima građenih i rasutih, često i poduže praznih, čeka na svoju nebesku liturgiju kojom će se ispuniti sav prostor oko njih – te male zemlje sa beskrajnim nebom iznad nje. Eto, zašto je prostor Srbije izabran za nebesku liturgiju pored toliko egzotičnih mestašaca rasutih širom ovoga prekrasnog i još beljeg sveta. Ni nešto kasnije izvedena ”plišana” revolucija, od njih podržana (navodno da bi se uveo kapitalizam, mada se mnogi pitaše: a čemu služaše onolike pljačke pre potonjih?), nije mogla prekriti opštu, znači nebesku liturgiju – bila je za nju prekratka. Pa ovaj narod vekovima jasno razgraničava moje od tvoje i naše od vaše i za to daje svoje živote. Biće da je nešto drugo u pitanju – možda baš da bi se sve to pobrkalo, a onda pala prašina i sa njom sve otišlo u zaborav.
    Imao se utisak da se narod prema nastupajućem bombardovanju odnosio kao prema pripremi za veliki, nesvakidašnji svenarodni praznik. Bilo je tu, pored ostalog i uvećanih nabavki namirnica. Kao da su se svi trudili kako će što bolje dočekati, a ne izbeći nadolazeću neminovnost. Neko ko bi i pokušao, iz racionalnih razloga, pokolebati se, sudarao bi se sa mirnoćom koja se očitavala u svakome od tih jednostavnih i običnih ljudi. -U skorašnjoj prošlosti ispraksovao se narod u pripremi i proslavljanju raznih nametnutih mu sa strane praznika: 29 novembar, 7 juli, 8 mart, 1 maj . . ., ali nijedan od njih, ni približno nije posedovao tajanstvenost, inače neophodnu za takve prilike, kao što je nastupajuće bombardovanje od strane 19 nevidljivih neprijatelja. Svim tim ranijim praznicima davano je jasno materijalističko obeležje – svima razumljivo. A sada, kao da se nije htela ispustiti ta izuzetno retka prilika i učestvovati u nečemu krajnje neobičnom. Ta neobičnost nije obuzimala samo bombardovane, već i one koji su bombardovali. Učestvovati u bombardovanju, u kome se čitav jedan narod, doduše mali, tako neobjašnjivo ponaša – za njih je bila jedinstvena prilika koju nisu hteli tako lako propustiti. I oni, kao i mi, slušali su i čitali o neobičnim precima tog malog naroda koji su se u otsudnim trenucima često iznenađujuće ponašali – pa htedoše iskoristiti pruženu im priliku i uveriti se sami u to. Jeste da su im ti preci (tom narodu) stradali teško – kao gotovo niko – to je istina, ali čak i na upozorenje svojih brižnih starešina, ”da ne zaborave”, oni su kao kakvi ponavljači uinat ponovo ”zaboravljali”, i od svojih neprijatelja uporno očekivali bar po neki smešak, ako im baš ne htedoše, u njihovoj muci, koliko – toliko, priteći u pomoć. Ipak, u onim dotadanjim praznicima, materijalno motivisanim, nisu svi učestvovali. U ovom velikom nesvakidašnjem i posve čudesnom bombardovanju jesu. Svako je bio pogođen njime, uzduž i popreko – liturgijski.
    Za onu najčudesniju od svih, kosovsku (liturgiju) neki kažu: “Nije tako u stvarnosti bilo – to je mit”. Neka je i mit, pa šta! Na upozorenje svoga naučnika – cepidlake, da u vreme odvijanja Trafalgarske bitke, Nelzon nije mogao mahati signalnim zastavicama (nije ih tada, kaže bilo) i tako davati istorijske primere za ratovanje na moru, nama u tome bliski Englezi samo odmahnuše glavom i nastaviše da godišnjicu čuvene bitke proslavljaju signalnim zastavicama. Nije uvek istina samo ono što se je dogodilo, već je često istina ono što je ušlo u ljudska srca. Događaj je samo smislen povod radi neke istine. Istina je Golgota (ko to može poreći?) i odmah potom Nada.
    Neki od događaja iz tog (bombardovanog) vremena zavređuju i dan – danas moju pažnju.
    Te 1999., mogle su se videti obične domaćice kako posle noćnog vatrenog krštenja već ujutru izlaze na terase i rasprostiru veš. Verovatno da iskoriste trenutak bez bombardovanja kako im deca (muževi su uglavnom bili na odbrambenim položajima) ne bi išla prljava pod te pametne bombe; da vide oni (neprijatelji) da srpske majka vode brigu o svojoj deci i onda kada im muževi nisu kod kuće i da su srpskim majkama deca čista čak i kada na njih padaju bombe.
    A život u podrumima, tim nazovi skloništima – to je trebalo videti i doživeti! U njih su se premeštale čitave porodice, mada je bilo i usamljenika bez igde ikoga. Kako se samo brzo uspostavljao davno, da li zaboravljeni, komšijski odnos! Nije da ga nije bilo i pre bombardovanja, ali sada su se sabrale naše male atomizirane porodice u mnogo veću, baš kao u vreme velikih i jakih zadruga. Sada ne na krvnoj osnovi, već u nevolji. Tu bi se obavezno našao neko koji bi pokazivao neku od davno zaboravljenih veština, a koje bi mogle sada biti od kakve–takve koristi. Izvukao bi tako neku iz pamćenja, iz vremena njegovih dedova i baba. Javljali bi se, do tada nepoznati talenti, trudeći se da svojim duhovnim sposobnostima ojačaju slabe, a jake stišaju. O deci su svi vodili računa. Ona su svima bila najpreča. Starima se dodavalo najpotrebnije. I uvek se kroz sve to provlačio humor, kojim su se, kada je trebalo, obuzdavali nerazumni. Nepomirljivi sa tekućim ponašanjem, ako ih je i bilo, povlačili su se u sebe utonuvši u očekivanje konačnog raspleta.
    Sada mi je nešto jasnija slika negdašnjih zbegova koji su stotinama godina Srbima bili paralelan život – gotovo svakodnevnica. Da li je prerano reći da su zbegovi otišli u istoriju i ko još može tvrditi da je slava u Srba samo hristijanizovani ostatak pagansgog svetkovanja. Ona je najpre “hleb srpski nasušni” koji je u zbegovanju dopunjavao Crkvu, i to veoma uspešno. “Slava nas je održala, njojzi hvala”, reče opet sveti Nikolaj Velimirović.
    Kada je bombardovanje poodmaklo i dok je njegova monotonost pojačavala razmišljanja u svetu o promašenosti te akcije silnika, te iste silnike mučila je druga, paklena misao: kako pronaći nešto što će Srbe, sada složne, okrenuti uobičajenim razmiricama, a
    tada, znali su, sve će se ubrzo završiti. I posle višednevnog i noćnog razmišljanja – gle, kakve genijalnosti – pronađoše (tako su mislili) način da im napakoste, tako što će na dalekovode bacati provodljive ugljene niti i tako im (srpskom narodu) napraviti kurc – šluse. Počela je da nestaje struja, a onda pekare poremećene u radu neredovno su
    isporučivale hleb. Narod ko narod jurne na onu pekaru koja je uspela da ugrabi trenutak pod strujom i ispeče nešto hleba i stane strpljivo da čeka u redu. Hleba je bilo mnogo manje nego što se želelo, pa čim se sazna za pojavu hleba u nekoj drugoj pekari, odmah se obavi juriš i na nju; tako se priča u potrazi za hlebom ponavljala. Ljudi su se pored sve muke i zabavljali, jer koja je sreća bila prvo naći pekaru s hlebom i stati u red, često bez uspeha, a potom ući u drugu, sa isto tako nedovoljno hleba za sve, i stati u red za tu jednu veknu, a tek ako bi se i dobila! Ako bi se i dobio, potraga za hlebom bila bi nastavljana. Učestvovale su čitave porodice, a majke su bile pravi stratezi (očevi su budno na vojnim položajima pratili neprijateljsku aktivnost – a šta su drugo i mogli) raspoređivajući decu, pa i svoje ostarele roditelje duž linija gde se očekivala pojava hleba. I sam vojvoda Stepa bi im na tome pozavideo (a šta bi rekli Putnik, Mišić, Bojović, a tek Karađorđe, Stanoje Glavaš, hajduk Veljko i sve vojvode!).
    Sledeći događaj je na upečatljiv način meni posvedočio o tome da se nešto nashvatljivo sa narodom, tu oko mene, dešava. Usred nestašice hleba, kada su i trafo-stanice počele ”crkavati”, istrča sa obe ruke raširene na dole predame jedan kolega, nazva me po nadimku i glasno (kao da neću čuti) viknu mi: “Ovo je za predaju!” Šta da mu odgovorim? Sa jedne strane rekao je kao da se radi o množini, a sami nas dvojica ne možemo rešiti problem jer ima i drugih, pogotovu onih koji odlučuju. Sa druge strane, možda je od mene tražio podršku za svoj lični čin? Setih se kada su za vreme večernje službe zabrujali avioni i ja počeo da se meškoljim, a sveštenik je mirno nastavio sa pozivima na molitvu i to me je smirilo. Kada mi prođoše sve te misli kroz glavu, rekoh mu: Pa predaj se! A on će ozbiljno: Kako? Bi mi lakše jer sam osetio da se nazire izlaz iz ove mučne situacije pa mu savetovah: – To je bar lako. Uzmeš beli čaršav i počneš da mašeš njime prema onima gore. Oni, priča se, sve vide, čak i miša kako viri iz rupe! Neko vreme me je dobri kolega gledao s nevericom pa na kraju promuca: “Jes pa da mi se narod smeje”. Tako se rastadosmo u miru.
    Trebalo je samo videti naše tradicionalno promućurne seljake kako sa svojih njiva skupljaju ostatke, ali i čitave letilice (ništa nije za bacanje) i traktorima ih odvlače u svoja staništa. Računaju da će od toga nešto moći i iskoristiti, makar za ograđivanja, ili skupljanje kišnice (pojila za stoku) i tome slično. Neki su se dosetili pa od toga napraviše vetrenjače, ili oni manje dosetljivi kakve-takve vetrokaze, na kojima se može još pročitati US ARMY ili nešto kao NAT . Jednog dana, kada se bude stvorio mit (u tome rekoh da smo gotovo bez premca) ovi delovi (nerđajući su ) će osvanuti u nekom od naših budućih vojnih muzeja kao jemstvo jedne od naših pobeda. Zna narod, strpljiv je, da će jednog dana nestati i NATO-a, i US ARMY, i ko zna šta još, kao što već nestadoše i Huni, i Avari i turski janičari, dok će priča njegova ostati. Gledao sam na ”Parkingu” kako se klinci, i poneka devojčica, jedno za drugim, provlače kroz izložene olupine letilica, dok ih njihovi roditelji čekaju u blizini – baš kao na vašaru pored ringišpila. Roditelji bi jednom da krenu, a deca im dovikuju, u tim prilikama, ono obavezno: ”Mogu li samo još jednom!” Nisu samo seljaci i deca se bavili najsavremenijom tehnikom i tehnologijom. Bilo je i stručnjaka koji su mnogo toga znali i samo im je falio može biti po neki kamičak koji je ta sa neba tehnika padajući otkrivala. Rezulatat toga je urađena i već isprobana nova letilica. Postoji namera da se ponudi i NATO–vcima jer ima u sebi zvrčke koje njihove letilice nemaju.
    A na širem planu odigravala se glavna bitka, igra žmurke (”lopova i žandara”) između NATO napasnika i terenskih radnika Elektrodistribucije. Nije bilo lako ni jednima ni drugima. Prvi i pored sve revnosti (za jedan let, čulo se, dobijali su 12000 $) u bacanju čitavih snopova i mreža od ugljene vunice, videše da još uvek poneka pekara radi (oni sve vide jer su gore – tako rekoše deca, ali ne videše da ovde narod zna “za
    jadac” i da ima iskustvo u zidanju Skadra na Bojani). Drugi (terenci) bez plata, uz obećanje da će sve to ”narod pozlatiti”, jure sa dalekovoda na dalekovod čudesno parirajući NATO snagama. Naravno, napasnik kao i svaki pravi napasnik, svekoliko izluđen od tih dole, ide do kraja i tako počeše natovci da uništavaju jednu po jednu trafo stanicu. . . Podsticana ratnim zanosom mašta im je sve više bujala pa se ne zaustaviše na tome, već počeše gađati rafinerije i druga hemijska postrojenja, tako da se, dal’ samo Srbijom, vetrom nošen, poče širiti hemijski smrad. Poseban specijalitet, kao dokaz svoje tehnološke, u ovom slučaju i vraške nadmoći, kao šlag na torti, po nagovoru samoga Satane, natovci ”obogatiše” svoju municiju ”osiromašenim” uranijumom . . . Tu je film prekinut posle ciglo sedamdeset i nešto dana, ali ne zaslugom natovaca, još manje onih dole (to jest nas), već Baćuške. Baćuška je posmatrao sa strane, i obećavajući obećavao i obećavao. . . Kada se umorio (obećavajući) ili kada se dočepao oborenog nevidljivog aviona, uhvatio nas je za uvo i rekao: ”Ej, Srbine, izmučio sam se obećavajući, a ti teraš li teraš sve dalje i dalje po svome. Dosta bre! Moraš nekoga i poslušati, a ja sam tvoj stariji brat!” Počeša se Srbin po glavi misleći: ”Kada Baćuška kaže, valjda i jeste tako, pa prestade sa ignorisanjem neprijatelja (devetnaestorice njih) i nešto, pozivanjem na tradiciju, prijatelja. Kakva šteta! Opet se neće nikada (kao i u Kosovskom boju) saznati šta bi moglo biti na kraju. Ali neka! Nenadmašni smo mi, ne toliko u ratovanju (mada ni za to nismo ”mačji kašalj”), već u stvaranju legendi i mitova – izgleda da nas samo zbog toga Bog i drži na zemlji. Smislićemo mi već nešto u narednih stotinak godina (biće dovoljno), a tada – ”natovci, čuuuvaj te seee!” Mi za to već imamo spremljenog jemca – kosovski mit.
    Posle bombardovanja, u leto počeše dolaziti na odmor naši gastarbajteri. Zapitah neke od njih kako je to izgledalo tamo u Nemačkoj i kako su reagovali njihovi prijatelji i komšije Nemci. – Pa . . . dan dva, tri su ćutali očekujući, kako kasnije priznaše, da ćemo se predati odmah, i to ”ko bele lale”. Priznaše i to da su ih njihovi dedovi opominjali, tako što su ukazivali na sopstveno iskustvo, da sa Srbima u ratu nikad nije bilo lako. Samo što prođoše ti prvi bombarderski dani, videvši da je ”vrag odneo šalu”, počeli su se glasno iščuđavati i pitati: šta bi to moglo biti s nama kada vlast niti hoće da se preda, niti se iko (od nas ovde) protiv takve ludačke vlasti ne buni. Kako su se s bombardovanjem počeli brojati meseci, tako je među prijateljima Nemcima rasla neverica u logičnost celog događanja. Saosećali su sa svojim prijateljima Srbima i stalno ponavljali: ”Zašto se već ne predaju vaši u zemlji?” To bi bilo sve, a od onog: ”Zašto naši ne prestanu sa bombardovanjem?”, ni reči. Toliko su bili okupirani neviđeno čudesnim ponašanjem Srba, da im se nije dalo opeći o svoju savest, i ne mogaše im ući u pamet da za svađu treba najmanje dvoje. Uostalom, na samom kraju, videlo se, da ipak ”pametniji popušta” . . .
    Ne mogu a da se na kraju ne setim ovom prilikom i jednog događaja iz mog detinjstva. Kada bi fudbaleri ivanjičkog ”Javora” imali vežbanje (trening), pored ostalog bi i “pucali” na go. Mi klinci smo se utrkivali da lopte šutnute van gola sustignemo i što pre ih vratimo natrag na igralište. Jedan od dečaka (stariji od mene četiri godine), koji je sedeo pored gola prišao mi je, ne sećam se više zbog čega, i lupio me je jako po glavi da sam se zateturao. Sećam se samo da sam smatrao da nije u pravu pa na njegovo insistiranje
    da priznam krivicu, ćutao sam. On me je opet udario, a ja sam i dalje ćutao. Udario me je i treći put. Pomislio sam padajući da ću umreti, ali i dalje sam tvrdoglavo ćutao. Kada je zamahnuo četvrti put, priđoše drugi i spasiše i mene i njega. I on i ja bili smo zaverenici svoje tvrdoglavosti. Ni po njega, ni po mene ne bi se završilo dobro i morao se, izgleda, pojaviti treći, koga je poslao sam Bog, i istinski spasao obojicu. Da li se morao dogoditi sukob dve tvrdoglavosti? Izgleda da se dogodio samo zato, kako bi svak naučio svoje.
    Nebesna liturgija je vanvremenska i vanprostorna – ona je tajna. Ona nije samerljiva, ali ostavlja, kao ožiljak na duši, dubok i trajan beleg u istoriji. Ona je sveobuhvatna. Njeni sabranici su svi: prethodna pokolenja i sadašnji učesnici, ali i oni potonji, koji će se skupiti na njenoj petstogodišnjici, napadači i oni koji se brane, ubice i žrtve, prijatelji i neprijatelji – svi!
    Pitaće se neko: Pa, ako se vršila liturgija, gde je tu Tri Sveto, gde nafora, gde je ”Oče naš”, gde je Sveti prinos? Može se odgovoriti: Zar nije narod podnosio vazdušne (bezdušne) napade mirno kao da ide na zaklanje. Pa zar nisu pale žrtve – čak i nevino dete, zar se nije hleb svakidašnji smanjivao do veličine nafore, zar nije bilo praštanja – čak se ni neprijatelj nije proklinjao, i zar nije istina da se neprijatelj nije molio da prestane sa bombardovanjem – već se tiho ćutalo i sa pogledom uprtim u nebo, nemo se prizivao odgovor odozgo, od Oca našeg nebeskog. Jeste, imalo ih je, iako malo, koje su izvodili sa radnih mesta da popunjavaju mostove i da viču onima gore, ali Patrijar ih je samo tiho opomenuo, govoreći im da se na liturgiji netreba prsiti, već skrušeno moliti. Zar nije gotovo ceo ”civilizovani” svet u tome učestvovao! Zar nije jedan čitav mali narod prikovan na golgoti uz ponekog razbojnika sa strane! I to je sve trajalo sedamdeset i osam dana. Jedan dan, pa da kaže neko: ”Bilo je to slučajno!”. Nedelju dana, pa da kaže neko: ”Pripravljena je vešta ujdurma u kojoj svi glume!”. Mesec dana, i to se negde već videlo. E, ali sedamdeset dana, i na taj način, toga još nije bilo – to nadilazi racionalni ljudski um, nadilazi svaku politiku i prelazi u mit kojim narodu sve postaje jasno! Tu su, ako ih je i bilo, sve maske morale da padnu.
    Zašto je to sve tako? Zašto mali i slabašan David dobija od Boga snagu da ne otstupi od Golijata. Golijatu se ne treba previše čuditi: samo je potrebno da zatvori jedno oko od svoje savesti (koliko god se upinjao, oba mu se nikako ne daju zatvoriti) i svi obziri se potiskuju. David mali, a drskost gorostasna – Golijat gorostasan, a hrabrost sićušna (sve vreme, ni jednim korakom svoje goleme čizme nije smeo kročiti na Davidov posed). Dok se tukao, David kao da razmišljaše ne samo o sebi već i o svome protivniku: Ako zavlada golijatsko pravo, teško Davidu, a još teže Golijatu (kud bi posle sa tom gordom snagom, do da sebe samog počne razdirati). Da fizički ne može mnogo nauditi Golijatu, David je to dobro znao. Ali da ga svakako može zbuniti i tako usporiti u njegovom paradnom, bez otpora maršu – sve dok se ostali ne saberu i skupe dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstave nasilniku – i to je znao. Jer veliki, poznato je, čuvaju se za otsudni boj. A tajna drske snage Davidove je u liturgiji koja je tajna! U liturgiji se narod (Božji) sabira. Sabrao se i u “nebesnoj” liturgiji – listom! Ali zašto se ne sabira tako u nedeljnim liturgijama, u vreme kada mu Bog podari mir, već i ako se sabira, sabira se u malom broju? I to je možda tajna i to tajna slobode. Posle golgote ljudi su željni slobode – makar ona bila i obesna . . . hteli bi malo da predahnu, jer . . .hm . . . pa uvek je mir kratko trajao. Hajde sada . . . dok se još može, iscedimo ovaj život (darovani) do poslednje kapi. Želja za “slobodom” je prirodna, ali treba imati i strah od te “slobode”. Jer . . . sloboda traži odgovornost. Biti slobodan i odgovoran zaista je teško. Sloboda bez odgovornosti je odraz nezrelosti. Ako se zreo čovek neodgovorno ponaša u slobodi, mora biti svestan da ide ka stradanju i da za sobom povlači i one nevine u isto to stradanje. Stradanje znači žrtvovanje i to često svesno žrtvovanje.
    Ako je neko slobodan, a nije spreman da se sam žrtvuje u ime te slobode, no uporno gura druge u stradanje, onda je uzalud bio slobodan, ili pak, uistinu, nije ni bio slobodan . U suprotnom, izdiže se u veličinu koja se neda nikakvim zemaljskim načinima izmeriti. Jer David, ma koliko da je zgrešio, u sukobu sa silnikom – Golijatom, ostaje za veka da je David. Golijat ma koliko da je bio dobar, u sukobu sa Davidom, ostaje za veka da je Golijat. Odnos 1:19, ili, gledano prema tehničkoj snazi učesnika, i stotinak puta više, sam po sebi govori ko je ko u sukobu.
    Želimir N. Stefanović
    Istoričar srpskog časomerja –
    od Nemanjića (12 vek) do darovitih
    Pantelića (od 1870 do 1945 radili)
    Ivanjica – Palanka (Karađorđeva)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *