Светло на крају мрака у мраку

Успомени на Чедомира Мирковића

Чедомир МирковићПише Селимир Радуловић

Да ли ће оснивање Награде „Чедомир Мирковић“, и штампање зборника о његовом делу, што служи на част Удружењу књижевника Србије, означити, симболички, нови трен живота овог вековечитог сведока, тумача и добротвора српске културе и књижевности

Прошло је десетлећe од прераног одласка човека којему су српска књижевност и српска култура, још увек, велики дужници. Био је изузетни министар културе, динамични и предузимљиви директор „Просвете“, утемељивач образовног програма РТС, најугледнији и најупорнији новински критичар друге половине 20. века и с почетка 21. века, надахнути есејиста, необични и недовољно прочитани приповедач. У његовом случају на делу су оверене његове речи да ако човек живи у атмосфери зверињака (каква је наша средина) онда мора, без остатка, бити у пуној кондицији, духовној и физичкој, а да би се ваљано бавио књижевном критиком мора имати врховну интелектуалну концентрацију. Али и да то, нажалост, није довољно. Није тајио да су књиге градиле његов свакодневни живот, па и да су главни јунаци његових (изукрштаних) метежних снова. Веровао је, истински, да читање води у нове и непознате крајеве, али и да отвара путеве ка нама самима; да писац не пише да би објављивао већ да би од себе нешто откинуо, потврдио и умножио најбољи део себе. Славио је, готово без остатка, савремену српску књижевност, као једну од најдинамичнијих европских и светских књижевности; клонио се критике која је страсти стављала изнад аргументације и пре аргументације, верујући да се свако становиште може изложити без жучи и увреда.

[restrictedarea]

ЧЕСТАРИ ЖИВОТА И ЛИТЕРАТУРЕ Предмет његове пажње били су наши најеминентнији писци различних генерација, сензибилности и жанровских усмерења. Тумачио је њихова дела, радујући се кад погоди суд, закључак, запажање, аналогију, кад реченица, како је једном записао, почне да се праћака од унутарње енергије. Његова књижевнокритичка реч је, с лакоћом, превазилазила искушења широких информацијских захвата, стегнутог теоријског паролаштва и заводљивих дарова фељтонистичког иверја. Рађала се, духовита и узбудљива, с муком, с карактеристичном мером уздржаног, мирковићевског смеха, који је израстао из прирођеног нуклеуса смеха, упорно кружећи око теме, одређујући је изненадним вербалним пљуском.

Чедомир Мирковић је био и остао велики и непоништиви огањ српске књижевности и културе. Пробијајући се, усправно, честарима живота и књижевности, опраштао је, готово узгред, ситне и крупне људске пакости, мала и велика издајства. Није служио себи и свом животном успеху већ српској култури и српској књижевности. И та његова свећа служења и изгарања обасјава нас и дан-данас. Сада, када се гушимо у праху и пепелу српских транзиционих културних скакаваца, који су, стварајући бескрилу културу, с урођеним презиром према лепом и дубоком, појели драгоцену супстанцу српске културе, разлажући је и поткопавајући, можемо још јасније сагледати меру губитка узрокованог његовим уминућем.

У његовом ставу и изгледу оверавала се светоотачка реч да одело, смех зуба и ступање ногу указују на особине човекове. С душом засољеном сољу духовном клонио се венаца сплетених од туђих несрећа. Није полагао руке ни на кога, нити је учествовао у туђим гресима. Марљивост и предузимљивост претпостављао је охолости и дрскости. Себи се супротстављајући, са собом се борећи, видећи и оно што се не види, храбро се носио с временом када су ланци и шибе били блиставији од порфира и круне, а сеоски софисти кројили судбину мудрим људима. Своју усамљеност, у то време, носио је као своје бреме, али и као своје благо. Није лизао (привидно) незацељиву рану, нити је помишљао да га је живот нешто оштетио, нити да му је неко нешто дужан, нити га је, превећ, погађао поводљиви нехај којим су мали људи кажњавали велике људе. Штавише, неретко је, опуштено, сведочио о онима који су га каменовали, као да је реч о комарцима чији уједи нису вредни помена или о простој дечјој шали која срце весели.

ЛЕКОВИТО ЗА СВЕ НАС Крећући се духовним висинама и бескрајностима био је налик човеку који је имао снаге да (из лука) гађа небо, како би га избушио својим стрелицама, односно човеку намерном да, властитим рукама, испразни океан. Падајући, привијајући ране у ходу, борио се са стањем својеврсног нервног есхатолизма, будући да су се властити увиди, гдегде, разилазили с наслеђеним историјским искуством. Знао је да писмо није оно што читамо већ оно што разумемо, да истинска душа греје хиљаду других душа; спасавао се спасавајући, преименовањем пораза у победу, стрпљења и покајања у избављење. Уразумљујући неразумне, укрепљујући посустале, искорењивао је гордост, саосећајући, не лицемерствујући, врлинама које су јој супротстављене – самоукоревањем и смирењем. Суочавајући се, изнова, с његовим необичним приповедним предивом (Мрак у мраку), у којем је ловио грешне мисли, распредао о игуману који, и ноћу, у најдубљем сну, разликује нијансе у лавежу манастирског пса, кад лаје на случајне пролазнике, а када на становнике оближњег села, пошто пас, непогрешиво, осећа оно што они памте, у којем је опомињао Србе да не пљују на Бога, у којем је, у сну, јурио за аутобусом од Теразија да Славије, за торбом, мислећи да ју је заборавио, која му је била на леђима, суочавамо се, заправо, с истинским интелектуалцем којему се тајна сама отварала, будући да је знао да су, на путу спасења, невоље неминовне, да после невољних долазе утешни дани.

А сећајући се дана када нас је, пре једног десетлећа, напустио и свих дана који су одлазили за њим, па времена, варљивог, које се, звуком опомињући, нехајно простирало, када сам, с ногом у песку, с рукама у ланцима, у изнудици и тузи за пријатељем, свлачио изгужвану кошуљу света, призивам, као сведока, сен варљиву, која оверава да су почетак и крај слова исте (јединствене) књиге и да је време живота трен сваки, као што је и време смрти трен сваки. У минулом десетлећу, у српској култури и књижевности, трен смрти јединственог Чедомира Мирковића оставио је велику празнину. Можда ће оснивање Награде „Чедомир Мирковић“, и штампање зборника о његовом делу, што служи на част Удружењу књижевника Србије, означити, симболички, нови трен живота овог вековечитог сведока, тумача и добротвора српске културе и књижевности. То би било лековито за све нас, суочене с охолом и празном буком земаљских прилика и неприлика. Јер кад имате оружје духовно, нису неопходни лук и стрела, пошто се, из уста, наносе ране ђаволу у главу. Оружјем духовним лакше ћемо се, и у савременој мећави искушења, суочити с опомињућом сенком извињења због неправди којима је био изложен Чедомир Мирковић, док је огртао голе и бестидне. И лакше стићи до светлости која светли у тами, у мрак у мраку. И до свих његових венаца, заслужених!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *