Србија на евроазијској клацкалици

Да ли ће Кина постати Тајван или Тајван у пуној мери Кина? И где је ту Србија?

Пише Драгомир Анђелковић

Посета Србији кинеског председника Си Ђинпинга прошла је изванредно. Њеним непосредним дометима и значајем нећу се бавити. О томе је већ било доста речи. Међутим, у нашим прозападним медијима и у још већој мери круговима – сведоци смо тога били и протеклих недеља – геополитички значај унапређења српско-кинеских односа се релативизује. Ту се ради о рефлексији западних прича о ограничености геополитичких потенцијала Кине. Како се тврди, нити Кина уистину намерава и може да уђе у целовито глобално геополитичко надметање са Западом, нити је у стању – стога али и због удаљености – да постане ослонац Србији. Обе тврдње су, лако се то да доказати, неосноване.

ЛАЖНА ОГРАНИЧЕЊА Често чујемо да велики и тесно испреплетени економски интереси Кине и, с друге стране САД те водећих чланица ЕУ, „представљају превелику препреку за озбиљније јачања међусобног непријатељства“. То је тачно али акценат се погрешно ставља на геополитичку суздржаност Кине која из тога, наводно, мора једнострано да произађе. Она већ увелико иако постепено, тежиште свог развоја преноси на унутрашње тржиште и далеко је од тога да је талац Запада. Колико он њој треба, толико је и више њему данас потребна Кина. Отуда, ни Пекинг, ни Вашингтон и Брисел, рационално гледано, не би требало да иду у крајности, а то баш и погодује Кини.

Та велесила, историја то потврђује, много је мање агресивна од кључних западних центара моћи. Ради систематски, на дуги рок а без усплахирености. Стога за тихо али перманентно јачање утицаја Кине и на европском простору – што битно побољшава и нашу геополитичку позицију – и те како повољно утиче оно што разни наши и западни „експерти“ приказују као фактор њеног обуздавања. Истина је да се пре то негативно односи на Запад који воли брза и бурна решења. Када она нису продуктивна вероватније је да ће на крају тријумфовати кинеска тактичност. Слично као са економско-политичким стоје ствари и са војнополитичким и културолошким чиниоцима, који се злонамерно а нетачно наводе као брана за јачање моћи Кине.
[restrictedarea]

ГЕОПОЛИТИЧКА УМИШЉАЊА Упорно се, такође, понавља и да односи између водеће силе Запада тј. САД и Кине неће прећи црвену линију непријатељства, односно да Запад неће пасти у сенку Кине, из два битна разлога. Прво, кинеска елита и генерално друштво се све више вестернизују. Иако ће Кином и даље владати, формално гледано, Комунистичка партија, у њој ће примат преузети прозападно оријентисани лидери. Све у свему, Кина ће, наводно, постепено изнутра у много чему постати секундарни Запад, другим речима велики Тајван. То ће се одразити и на њену спољну политику, па и када она буде у односу на Вашингтон конкурентска, супарништво ће се одвијати у оквирима, условно речено, сличним онима који су важили за Француску док је њу предводио Шарл де Гол. Радиће се о малој свађи међу рођацима.

Допушта се, додуше, и могућност да у једној фази (овој у којој се сада налазимо), дође до озбиљнијег затезања кинеско-западних односа, али то ће имати привремени карактер. Већ поменута а „неминовна“ вестернизација Кине ублажиће набој са те стране. Опет, Америка ће постепено прихватити реалност да Кина геополитички мора да буде адекватно уважена на глобалном, а не само регионалном плану, што ће омогућити стратешко приближавање Вашингтона и Пекинга. Кина ће тако, као, постати Тајван са статусом неке врсте „Велике Британије“ тј. моћног али ипак млађег брата поглавара евроатлантског клана.

Друга варијанта (разлог), гле чуда, има руску потку и Кину од очекиваног пријатеља претвара у вероватног западног непријатеља. Ту се игра на руски страх од Кине. Москва је сада у сукобу са Западом али то њу неће натерати да изгради истинско савезништво са Пекингом. Свесна је да су Кини за даљи развој (па и опстанак) потреби ресурси и простор што је наводи да мерка Сибир и руски Далеки исток. Стога, али и због неутољивог жала за Западом од стране руске елите, Русија ће наћи начин да изађе из сукоба са Западом и са њим почне да гради партнерство ради обуздавања Кине. У овом сценарију полази се од тога да ће пропасти концепт кинеске дубинске вестернизације (тајвански модел) те да ће она на војнополитичкој сцени заиграти агресивно. Запад ће то навести да пружи руку Русији, а она ће је оберучке прихватити.

ТАЈВАН И НЕМАЧКА Толико о западним геополитичким бајкама о Кини (и Русији), у којима „добра“ западна Црвенкапа увек изађе на крај са неким „злим“ источним вуком, и при томе јој у помоћ прискоче и „разумни“ источњаци. Одмах да кренемо од суштине, од приче о Тајвану. На тај део кинеске територије повукле су се снаге поражене у кинеском грађанском рату. Да би опстале њима је била потребна огромна америчка подршка и тако су потпале под тоталну доминацију САД. Иако поражени од сународника а не Американаца, Чанг Кај Шекови следбеници су, хтели то или не, морали да прихвате потпуно подређену судбину тј. да територија под њиховом контролом у односу на Вашингтон функционише као део Немачке који су западне силе окупирале. Морали су да пристану на окупацију без стварне окупације. Из реченог је већ јасно да континентална Кина не може да постане нови Тајван.

Успон Кине је отпочео са обновом националног поноса и самопоуздања, пошто се та велика земља после Другог светског рата отргла из канџи западног колонијализма. Са економским и војнополитичким напретком, национални набој је наставио да јача а кинеска елита, ма колико усвајала и тековине Запада, одана је кинеским интересима. Уосталом, ни Јапан није постао амерички клијент зато што се његова елита вестернизовала већ стога што је поражен. А Кина није била поражена и окупирана већ је победила и наставила да побеђује и развија параметре своје снаге. Таква земља се – осим насилним наметањем стране доминације што је данас немогуће – не претвара у било чијег млађег брата.

Колико год Кинези пили „кока-колу“ и ишли у „Мек“, они су привржени идеји аутентичне моћи и престижа своје земље! План претварања Русије у евроатлантизовану Немачку – што је како смо видели слично моделу Тајвана – изјаловио се Западу иако је Москва у једном моменту, пре сломљена психолошки изнутра него споља, готово пала на колена. Предвођена Владимиром Путином брзо је превазишла Јељцинову негативну заоставштину и потом заузела место које јој припада на глобалној позорници. Запад због тога сада хистерише али мало тога може да промени, па онда тек колико је нереално да приволи Кину да крене путем самодеструкције и прихватања његове превласти. Отпор Москве је задржао западни поход на Кину, а Пекинг је добро искористио време за даље јачање те је разумео шта ко значи и смера на светској шаховској табли.

РЕАЛНИ КОНКУРЕНТИ Што се подстицања супарништва између Кине и Русије тиче, да то поновим, Запад је ту пропустио воз. Њихови назови експерти потцењују стратешку логику Кремља, који је већ увелико, и пре Сирије, потврдио своју изузетну историјску баштину у тој области. Русија је, после велике добре воље (која се граничила са ирационалношћу) коју је показала па заузврат добила покушај забијања ножа у леђа, утврдила градиво о намерама Запада. Њега је, видели смо, врло свесна и Кина. Значи, без обзира на међусобне резерве које увек постоје код великих сила (поготово суседних), Русија и Кина ће наставити да унапређују односе. Готово и да је комично причати о свађи између Кине и Русије, односно савезништву неке од њих са САД, док та сила упорно ради како против Москве тако и Пекинга. У геополитици се ствари мењају али за то ипак постоје неке претпоставке. У овом случају, осим ако се не поведемо народном изреком „што је баби мило то јој се и снило“ (ради се о англосаксонској баби), њих нема ни у назнакама.

Оне које постоје напротив говоре о супротним процесима. Наставиће да се повећавају потребе Кине за енергентима, као и њена спремност да се енергично упусте у борбу за те и друге потребне ресурсе. А Кина то ради трговачки, а не насилнички. Отуда, долазиће много више у сукоб интереса са Западом, него са Русијом. Последња продаје природне ресурсе а Запад као и Кина се боре да их на разним меридијанима купују па и контролишу њихову производњу. Значи они су примарни конкуренти. Ради тога ће Кина наставити да јача своје војне, а пре свега поморске капацитете, што ће за Запад бити велики изазов у наредним деценијама. У околностима када сировине постају све ређе а потребе за њима све веће – при чему САД носаче авиона користе као фактор подстицања по себе повољних пословних аранжмана – јачање Кине на поменутом пољу биће од виталног значаја како би се обезбедиле основе за њен даљи стабилан напредак.

ПРАГМАТИЗАМ И ИНТЕГРАЦИЈЕ Укратко, неминовно је да ће Кина наставити да иде путем повећања свог глобалног присуства како у економској тако и војно-политичкој сфери. Ту смо и код нас. Србија за њу постаје важна транзитна раскрсница па и индустријско-трговинска база. На тим основама реално је да очекујемо све већу и већу кинеску политичку потпору па и геополитику заштиту. Прошла су времена када је НАТО на нас, као током 90-их година, могао да изведе отворену агресију, а долазе времена када ћемо имати све значајнију руску и кинеску потпору ради одупирањима ономе што називамо посмодерном, мирнодопском агресијом.

Наравно, то не значи да Србија може да уђе у економско-политичке интеграције са Кином па и Русијом, на начин иоле сличан ономе што се одвија у ЕУ зони. Реално је очекивати да ће око обе силе наставити да се одвијају постојеће (формалне и неформалне), односно да се појаве нове, регионалне интеграције. Србија је за њих далеко, али то не значи да је осуђена на ЕУ интеграције. Напротив, појачава се њен капацитет да на бази мрежног, вишестраног, стратешког партнерства много више профитира него да уђе у ЕУ. Боље је бити мост него део нечијег зида или бастиона. Интеграције, ма које биле, само су средство да некој држави буде боље, а не нужност или вредност сама по себи. Следствено, то што нисмо у сфери регионалних повезивања нпр. око Кине, не значи да морамо да будемо у немачком атару.

КИНЕСКЕ ПОУЗКЕ ЗА КОСОВО Постоје разне друге могућности, као што је економска и геополитичка мултиполарност, које ЕУ пропагандисти манипулативно покушавају да прикажу као нереалне. Заправо нереално је нешто друго: њихово наметање представе да или ћемо ући у ЕУ или ћемо пропасти. Макар зато што ће нас Запад угушити. Када ствари сагледамо дубље, видимо да није тако. Постајемо део много сложеније конструкције да би Вашингтон и Брисел могли да нас олако третирају као монету за поткусуривање, само многи у Србији то још у пуној мери јасно не виде. Али уверен сам да се и то убрзано мења.

Да завршим овај текст са једном експлицитном констатацијом: видели смо да Кина неће постати Тајван а само је питање времена када ће он бити у саставу своје матице. Кинези у то никада нису сумњали. Зато побеђују и завршиће национално уједињење. То и нама треба да буде наук у вези са судбином Косова и других отргнутих српских земаља. Свет се мења нама у корист и баш зато наши непријатељи настоје да нас натерају да се одрекнемо себе и тако у погодном моменту због националног самозаборава не искористимо шансе које ће нам се указати. То им, сигуран сам, ипак неће поћи за руком.
[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *