Школа уводи експлоатацију малолетника

За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Да ли се наметањем рада у компанијама ученици навикавају на модел живота у предузећима према коме се школа све више обликује 

Реформа звана „добра школа“ не престаје да нас задивљује. И не само због њеног имена „добра школа“. Јер она, поред тога, у најбољој орвелијанској традицији, назива ствари изопаченим именима („рат је мир“, „слобода је ропство“ итд). Узрок чуђења и скандализовања је још један аспект реформе којим је влада свесно одлучила да баци на „отпад“ школу, васпитање и образовања, доследно на линији претходних влада десног и левог центра.

АНОНИМНИ ЗАКОНИ ЕКОНОМИЈЕ Економски фанатизам има за циљ да уништи школу и универзитет као етичке институције. Текуће смањење финансирања културе и образовања – ускраћивање средстава у складу са неолибералном парадигмом и обоготворењем економског аспекта, као јединим извором смисла живота – следи тај политички програм уништења образовања као етичког чина, што се прикрива, на одговарајући начин, анонимним законима економије.

Нихилистичка моћ финансија и капитала има за циљ да одсече сваку мислећу главу и да је замени „економским кретенизмом“ (Грамши) неке калкулантске главе која је органски део нове неолибералне рационалности, па је то разлог што међу министарским циљевима, у вези школе, фигурира промоција „калкулантске мисли“ (сик!).

Капитал не може да прихвати постојање мислећих глава, образованих субјеката носилаца културног идентитета и критичког набоја, свесних својих корена и лажи савременог доба.

Капитал тражи, међутим, да свуда буде исто, односно да свуда буду атоми потрошача без идентитета и културе, чисте калкулантске главе које не мисле, а могу да говоре само енглеским језиком тржишта и финансија.

Због тога је школа, у последњих двадесет година, подвргнута радикалној динамичкој корпоризацији, која ју је брзо реконфигурисала у самим темељима.

[restrictedarea]

НЕПЛАЋЕНА ПРИНУДА Од институције за образовање људских бића у пуном смислу те речи, свесних свог историјског света и властите историје, она је постала компанија за производњу вештина и компетентности нераздвојивих од утилитаристичке догме „служити нечему“.

То је, дакле, у потпуности у складу са овом динамиком којом неоорвелијанска реформа звана „добра школа“ уводи аспект на који се премало обратила пажња. Наиме, чланови 33 до 41 предвиђају „алтернацију школа–рад“.

Конкретно, малолетници морају по закону да раде бесплатно 200 сати у компанијама ако похађају гимназије, и 400 сати ако похађају средње стручне школе. Директор школе ће да идентификује компаније спремне на прихватање тих алтернација и склапање одговарајућих уговора.

Ученици ће радити у компанијама да би се навикли на модел живота у предузећима према коме се школа све више обликује и који постаје универзална парадигма (корпоратизованих) егзистенција људи. Ученици ће радити у компанијама када немају наставу и то по моделу – да се изразимо у неоорвелијанском жаргону – симулираног „образовног предузећа“.

Јасно је да је реч о увођењу нових облика малолетничког принудног рада, што је чиста неплаћена принуда. Враћа се то као нови вид феудалног кулука, али овај пут ће кулучити малолетници, у форми сличној стажирању, такође облику вулгарне експлоатације рада младих, уз то и понижених послушношћу која се од њих захтева.

Дефинисати кривичним делом „алтернацију школа–рад“ као средство искоришћавања малолетничког рада и даље значи, на крају крајева, бити политички коректан.

У РАЉАМА МЕГАКОМПАНИЈА

После катастрофалне „болоњизације“ школа у ЕУ са веома ниским критеријумима оцењивања знања и градивом на нивоу информација којим се не стиче темељно знање, придодаје се још  и обавезан бесплатан рад ученика, нешто слично пракси ученика нестручних школа у предузећима у Југославији у време Броза. На пример, ученици гимназија су радили по месец дана свакога лета у фабрикама. Имајући у виду да нису били стручни, радили су на најпростијим пословима. Паковали су флаше млека, јогурта или пива у гајбе и слично. Данас би приватне фирме могле добити привремену бесплатну радну снагу, рецимо на копању канала.

У оквиру реформе школског система у ЕУ коју намерава да спроведе влада италијанског премијера Матеа Ренција лицемерно назване „добра школа“ (ваљда су друге и досадашње школе биле лоше) има много стерилног фразирања, каквог је било и код увођења „Болоње“, на пример: „Ученицима се гарантује богатије образовање (више музике, уметности), али и предмета будућности (сиц!), односно више језика, дигиталне компетенције, економског образовања.“

Директори-менаџери биће једини арбитри, јер ће школе бити такозване „школе-компаније“, па ће они запошљавати професоре, руководити њима и оцењивати их. Они ће процењивати шта треба да се учи у оквиру одређене школе. Наставничко веће губи досадашњу улогу и имаће само саветодавна овлашћења, односно све прелази у руке једнога човека директора-менаџера. У име слободе наставе укидају се државни универзални програми и свака школа ће моћи да има програм који хоће, односно оно што хоће корпорације. Новац компанија ће диктирати програме што ће образованост свести на пуко занатство. Универзалност школе нестаје. Она неће више стварати мислеће људе. Пошто ће финансирање школа бити препуштено тајкунима, банкарима, власницима компанија, нормално је да ће они одређивати програме. Лако је претпоставити да неће бити темељног образовања, нити опште културе. Питање је каква ће уопште бити сврха министарстава просвете.

Млади ће бити ишчупани из корена и бачени у раље мегакомпанија. Неће више бити јединствене школе чије услуге су гарантоване путем општег опорезивања, већ ће школа бити подређена приватним интересима оних који је финансирају. Наравно, питање је да ли ће тај пословни свет уопште финансирати школе или ће још и зарађивати на њима намећући обавезно плаћање школарине.

Напомена преводиоца

Превод са италијанског Драган Мраовић

[/restrictedarea]