После 61. Стеријиног позорја – Игра са добро измешаним картама

Плакат Стеријино позорјеПише Рашко В. Јовановић

И овогодишње Позорје није изневерило стару добру видмаровску традицију према којој од београдских театара првенство вазда морају имати ЈДП и Атеље 212, и према којој је по сваку цену пожељно избећи да ансамбл националног театра (или неки од његових глумаца) добије било какву награду за сценско остварење у целини 

Овогодишње Стеријино позорје у Новом Саду имало је нешто краћи програм но раније: потрајало је недељу дана, с тим што је осмог дана саопштена одлука о награђенима у чију част је изведена представа изван конкуренције. У оквиру Селекције националне драме и позоришта приказано је седам дела од којих су само два савремених домаћих драмских аутора – Туђе срце или Позоришни трактат о границама Биљане Србљановић и Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали Тање Шљивар, награђене Стеријином наградом за савремену драму. Победничку драму приказао је ансамбл Босанског народног позоришта из Зенице у режији Мирјане Карановић. Фестивал је почео представом Стеријиних Родољубаца београдског Народног позоришта у виђењу Андраша Урбана, који је добио Стеријине награде за режију и сценографију, а завршио се представом Народног позоришта из Ужица Хроми идеали – драматизација романа Чедомир Илић Милутина Ускоковића – у режији Златка Свибена којој је додељена специјална Стеријина награда за репертоарско опредељење, изузетан третман домаће књижевности, посвећену игру ансамбла и захтевну продукцију. За најбољу представу фестивала проглашени су Пијани Ивана Вирипајева Атељеа 212 у режији Бориса Лијешевића. Награду Округлог стола критике понели су Родољупци, док се публици највише допао мјузикл Виолиниста на крову Џозефа Стајна и Џерија Бока у извођењу Српског народног позоришта и Новосадског позоришта.

[restrictedarea]

Као и прошле, тако је и ове године селекторка била Марина Миливојевић Мађарев, дајући мото фестивалу Где су границе? Постављајући то питање она је свој поступак образложила низом других питања, од којих наводимо следећа: „Где су границе савременог драмског текста? Такође, на основу којих граница ко је домаћи или, лепше речено, наш писац? Да ли су то границе државе или језика? И да ли су место рођења и језик право мерило за разграничавање наших од ’њихових’ писаца? Где су границе? Које границе деле оригинално драмско дело од дела насталог на основу неког другог прозног или драмског остварења? Колико можемо да интервенишемо на туђем тексту а да и даље имамо право да потпишемо првобитног аутора? Овим питањима баве се седам представа у такмичарском програму и две у ’Круговима’.“ Мишљења смо да су готово сва та питања разрешиле наука о књижевности и театрологија, као и савремена пракса ауторских агенција и да је стога бављење њима на фестивалу донекле излишно. Но када су представе већ одабране по критеријуму да текстови разматрају појам граница, будући да не доводимо у питање критеријуме селекторке када је реч о квалитету извођења, можемо поздравити програм, неоптерећен великим бројем представа.

Сва је прилика да су надлежни приликом састављања програма сматрали да су указали изузетну част београдском Народном позоришту тиме што су одлучили да фестивал отвори Стеријиним Родољупцима. Ван сумње да је ова представа била главни фаворит овогодишњег програма, али како се и данашње Стеријино позорје труди да не изневери стару и по схватањима многих добру видмаровску традицију према којој од београдских театара првенство вазда могу имати Југословенско драмско позориште и Атеље 212, требало је по сваку цену избећи да ансамбл националног театра добије било какву награду за сценско остварење у целини, или пак неки од његових глумаца. У томе су, додељивањем награда Андрашу Урбану за режију и сценографију и Ирени Поповић Драговић за оригиналну сценску музику, и успели. Тако је отворен простор да се представа Атељеа 212 Пијани Ивана Вирипајева, дакле представа према страном тексту, прогласи за најбољу. Такав поступак се примењивао у пракси негдашњих оцењивачких комисија, а и у раду жирија Стеријиног позорја, који су склони, као што је био случај и ове године, да различитим еквилибрирањима релативизују, а при томе и преувеличавају оцене појединих представа. Зато се жири потрудио да додели три глумачке награде представи Пијани, јер се ове године, како изгледа, желела реприза прошле, када је представа истог позоришта Казимир и Каролина Едена фон Хорвата проглашена за најбољу.

Ове године поново је покренуто питање концепције Стеријног позорја и све је више предлога да се овај угледни фестивал поново организује на његовим изворним принципима. Да се подсетимо: основан пре шест деценија као фестивал на којем се изводе домаћи драмски текстови и награђују писци и најбоља извођења њихових дела, Стеријино позорје оворило је широку делатност на развијању и пласирању домаће драмске продукције. Посебно треба указати на богату издавачку делатност: поред часописа Сцена и библиотеке Драматуршки списи, објављиване су различите позоришне монографије као и Годишњак југословенских позоришта и друга бројна издања. Формиран је и Документациони центар о раду домаћих позоришта, организовани су научни скупови, изложбе и друге манифестације. После распада Југославије дошло је и до промене концепције фестивала. Некоме се учинило да у Србији неће бити довољно представа нових дела домаћих писаца и појавила се жеља да фестивал добије међународни карактер. Пре десетак и више година реформисан је програм тако да Стеријино позорје није више фестивал домаће драме, већ је то чудна хибридна манифестација на којој се у оквиру Селекције националне драме и позоришта такмиче позоришта изводећи стране и домаће текстове. Постоје награде за најбољу представу, која се обично додељује неком извођењу страног драмског текста, као и за најбољи (домаћи) драмски текст. Тако је домаћи драмски текст постао сустанар, да не кажемо подстанар на негдашњем фестивалу домаће драме. Сматрамо да је Стеријином позорју потребно вратити изворну форму фестивала домаће драме и одустати од такмичења наших позоришних ансамбала са представама страних дела, као и од гостовања позоришта из иностранства, која би се могла појављивати само ако изводе наше текстове.

Кад је реч о Селекцији националне драме и позоришта свакако да је био добар потез што је програм уоквирен делима српског књижевног наслеђа: на почетку су приказани Стеријини Родољупци, а на крају Хроми идеали по роману Милутина Ускоковића. Како смо о Родољупцима писали поводом премијере („Печат“ бр. 394), овом приликом осврнућемо се на извођења друга два домаћа текста, награђена на 61. Стеријином позорју.

КОБНА МЕЛОДРАМА С ПЕВАЊЕМ

„Хроми идеали“ / ПИСАЦ Милутин М. Ускоковић / ДРАМАТИЗАЦИЈА РОМАНА „ЧЕДОМИР ИЛИЋ“ Олга Димитријевић / ПОЗОРИШТЕ Народно позориште Ужице /АДАПТАЦИЈА ДРАМАТИЗАЦИЈЕ Златко Свибен и ансамбл представе / КОМПОЗИТОР Дарко Хајсек / РЕЖИЈА Златко Свибен / СЦЕНОГРАФИЈА Маријана Зорзић Петровић

Кобна мелодрамаДраматизацију Ускоковићевог романа Чедомир Илић, коју је начинила Олга Димитријевић, не напуштајући, како нам се учинило, разуђеност читаве приче, у сарадњи са ангажованим ансамблом адаптирао је редитељ представе Златко Свибен жанровски је означивиши као „кобну мелодраму (са певањем)“. Да би нагласио мелодрамску структуру читаве реализације и вероватно да би био у духу данашњег времена, редитељ, што по нашем мишљењу и није морао, определио се за увођење музике, тако да смо гледали представу која се жанровски може дефинисати као нека врста мјузикла. Представу је формирао користећи искуства постмодерног театра: изнад позорнице на којој је фрагментарно разбијена сценографија монтиран је екран на којем се пројектују видео-снимци из живота у негдашњој Србији, што је била успела допуна сценских збивања. На тај начин Ускоковићев сценски приказ злосрећне судбине Чедомира Илића, који „студира и подучава, политизира и љуби, а идеале магловито губи“ није на сцени ништа изгубио, већ је само добио. Студиозно приступивши улози, Вахидин Прелић ванредно сугестивно и доследно тумачио је овај лик, успевши да дочара душевни немир због љубавних недоумица, као и идеолошких одступања и непринципијелности. Вишњу Лазаревић, која „и за еманципацијом жена и за браком жуди, а из сна се буди“ оживела је на сцени са потребном борбеношћу Ивана Павићевић Лазић. Зарију Ристића, сиромашног београдског боема и „филозофа који песме пише и ракију пије“ живописно и каткад одвећ карикатурално тумачио је Немања Хаџи Јовановић. И остали глумци ове уједначене и солидно припремљене представе потрудили су се нарочито у ансамбл-призорима и хорским сценама да прецизно остваре своје глумачке задатке.илутин М. Ускоковић био је један од најталентованијих и најперспективнијих српских књижевника на почетку 20. века. Године 1914. штампао је Ускоковић свој други роман Чедомир Илић, који је Скерлић, пишући непосредно пре своје смрти, веома повољно оценио. Ускоковић је у овом роману дао реалистички формирану широку слику живота у српској престоници. Упустио се у описивање живота београдске породице у коју улази Илић: реч је о Матовићима – отац Јован је политичар, који је био на робији због учешћа у завери против краља Милана, да би потом постао министар за владе Александра Обреновића. Ускоковић врло верно и без примене карикатуралног поступка гради портрет овог политичара, приказујући га као радикалског трибуна сељачког порекла који постаје грађанин, док је у политици, како би се данас рекло, прагматичан, заправо највише је опортуниста – час је опозиционар, а час, према потреби, уз власт. Али у породици има власт његова супруга Клеопатра, коју је Ускоковић рељефно приказао потезима карикатуристе као типичну малограђанку. Ова личност има неке од особина Нушићеве Живке Министарке, те се може претпостављати да је популарни комедиограф читајући роман Чедомир Илић био инспирисан да напише Госпођу министарку. Као у водвиљу, Матовићка безобзирно припрема клопку не би ли уловила зета и у томе успева: уловила је Илића и кћерку Белу у љубавној ситуацији и одмах на лицу места објавила заруке, иако је Илић више волео Вишњу, патријархалну девојку из унутрашњости, која се припремала за учитељицу – њу је не само шармирао него и освојио излажући јој идеје социјалистичког покрета, који ће убрзо напустити, док ће она дуже остати у тим водама. Ускоковић је у Чедомиру Илићу оставио књижевно сведочанство о омладинском социјалистичком покрету у Београду и Србији крајем 19. и почетком 20. века. Иако то сведочанство није без извесних карикатуралних акцената, у њему је приметан утицај руских књижевних дела насталих у 19. веку. Карактеристично је да се у међусобним обраћањима омладинци понашају и ословљавају на руски начин – нпр. пијући чај, Вишњу ословљавају „Вишња Лазаревна“.“ Уопште, роман Чедомир Илић садржи и верну слику београдског амбијента у којем је владала мешавина у начинима понашања и манирима, напоредо са све приметнијим истискивањем старих, оријенталних обичаја. Овај роман Ускоковић је објавио непосредно након балканских ратова и посветио га српским победницима у тим сукобима са Турцима и Бугарима, без обзира што дело тематски обрађује друге проблеме и збивања из ранијег времена, заправо непосредно пред 1903. годину, када у Београду долази до социјалних гибања и протеста радника и великошколаца против режима Александра Обреновића. Насловна личност романа Чедомир Илић дошљак је у престоници; интелектуалац је малограђанског менталитета, будући да потиче из маловарошке средине, размишљања му се крећу између идеализма и егоизма.

 

ДРАЖ ДУОДРАМЕ У ЈАВНОМ ТОАЛЕТУ

„Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали“ / ПИСАЦ Тања Шљивар / ПОЗОРИШТЕ Босанско народно позориште Зеница (Босна и Херцеговина) / РЕЖИЈА, СЦЕНСКИ ПОКРЕТ И КОРЕОГРАФИЈА Мирјана Карановић

ДуодрамаМлада драмска списатељица Тања Шљивар дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2011. године и позната је позоришној публици по драмама, приказаним или објављеним у позоришним часописима, Пошто паштета?, Гребање или Како се убила моја бака, Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали, Али град ме је штитио и Мртворођена. Добила је награде „Слободан Селенић“, „Борислав Михајловић Михиз“, „Кочићева књига“ и „Миодраг Жалица“. Драме су јој приказиване у позориштима у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској, Пољској, Немачкој, Аустрији и Шпанији, и превођене на енглески, немачки, пољски, француски, мађарски, македонски, словачки и каталонски језик. Текст Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали по форми је дуодрама која се догађа у јавном тоалету негде у Босни. Приказује сусрет четрдесетпетогодишње Маре и седамнаестогодишњег Милана, који током једне вечери, на основу сећања изазваних читањем текстова исписаних на зидовима тоалета, покушавају да начине ретроспективе својих живота. Драму чине четири слике у којима се приказују различите међуљудске релације, почев од односа између Мајке и Сина, затим Оца и Кћери, да би уследиле сцене између Брата и Сестре и, најзад, Жене и Младића. Ауторка овог комада истакла је у разговору за Округлим столом како је наслов текста графит који је пронашла на интернету а који јој је био занимљив јер адекватно илуструје садржај драме. Како је тема ове драме заснована на нивоу сећања, ауторку није занимало шта се догађа када се сећање претвара у језик већ како се језик распада (ми бисмо рекли раслојава) у покушају да се говори о сећањима. У прецизној и инвентивној режији Мирјане Карановић, која је и наступила у улози Маре, другу ролу, улогу Милана, тумачио је Енес Салковић. Овај глумачки дуо одлично је на сцени изговорио текст драме Тање Шљивар откривајући нам његову вишеслојност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.