Посета Си Ђинпинга Србији – Почетак „историјског“ расплета

Си ЂинпингДрагомир Анђелковић 

Србија се дуго налази у ЕУ лавиринту у коме много даје, а мало добија. Иако јавност тога у пуној мери није свесна, сада се приближава тренутак када ће ствари почети да се мењају или ће балон ЕУ илузија пући. У епицентру тога је Кина!

Код нас се за разне значајне догађаје, од међудржавних сусрета на врху до економских подухвата, олако тврди да су „историјски“. У томе има како маркетинга тако и нашег менталитета. А он је такав да се лако понесемо. Када се, међутим, ради о предстојећој посети кинеског председника Си Ђинпинга, она ће за Србију уистину имати и геополитички и економски капиталан карактер. Да слободно кажем двоструко „историјски“.

 

МОЋ КИНЕ Кина је већ увелико велесила. Економски је – посматрано кроз бруто домаћи производ исказан кроз паритет куповне моћи (што је најпогодније за поређење држава) – већ прва економска сила света. Претекла је САД, иако је несумњиво по глави становника, са свим импликацијама по лични стандард које то има, та моћна држава и даље далеко изнад Кине. Но Кинези су и на том пољу битно напредовали, те све боље живе, односно већ имају по западним стандардима средњу класу која прелази број од сто милиона! Наравно, то представља и генератор унутрашње потрошње те земље, са утицајем који то има на њен даљи привредни раст (свакако другачији од онога када је настојала да буде јефтина „радионица“ за извоз).

Када се ради о војнополитичкој страни процеса националног јачања, Кина има респектабилну армију, а у десетак предстојећих година почеће озбиљно да конкурише САД и на пољу где је та моћна држава сада неприкосновена. У питању је војнопоморски капацитет, који Кинези настоје да убрзано, а драстично увећају, тако да неће проћи много времена пре него што се негде надомак Америке појави (и то стално стационирана), кинеска нпр. Карипска флота. Што се тиче нуклеарног потенцијала, Кина је ту још далеко од Русије и САД, али и на том плану систематски напредује и већ има своје место за столом на коме се играју игре светске равнотеже страха.

[restrictedarea]

ПОСТМОДЕРНИ ПУТ СВИЛЕ Из свега реченог јасно је да Кина увелико иде путем трансформације из мултирегионалне велесиле у суперсилу, која ће у глобалним размерама бити како највећи супарник САД, тако и највећа шанса те силе и остатка Запада за динамизирање посусталог економског развоја. У контексту свега реченог треба гледати и на кинески тзв. „Нови пут свиле“. У питању је, не само теоријски, план стварања вишеслојног, ултрамодерног, саобраћајног коридора са неколико кракова, од привредно пропулсивног кинеског приморја, које је глобални мотор развоја 21. века, до већ столећима богате западне Европе која и даље има велики светски значај без обзира на извесне губитке компаративних предности.

Важно је истаћи и то да се не ради само о прворазредним евроазијским транспортним магистралама него и о маркирању линија економског развоја. Уз значајне комуникацијске правце, а поготово поред њихових чворишта, од вајкада буја привредни живот. Штавише, та места представљају магнете за научну, културну и сваку другу концентрацију. Зар је онда потребно шире објашњавати зашто је за нашу напаћену Србију, али и српски простор у целини, од огромног значаја што се налази на траси интензивирања кинеско-европске сарадње?

Србија је несумњиво већ укључена у велики пројекат у вези са изградњом брзе пруге Београд–Будимпешта, односно дубинском модернизацијом постојеће железничке инфраструктуре како би постала један од кључних праваца транспорта из Кине преко луке Солун па кроз Србију до земаља ЕУ. Поред тога Кинези су озбиљно расположени да улажу у авио-саобраћајну и путну инфраструктуру у нашој земљи, те тако допринесу да се наши потенцијали да постанемо једно од кључних евроазијских комуникацијских чворишта коначно остваре. И то да нагласим на интегрисан авио-железничко-речно-путни начин! Мало ли је? А како би рекли трговци – и то није све!

 

КИНЕСКО-ЕУ ТИГАР? Кина је увелико закорачила у Железару Смедерево. Тај наш гигант од огромног значаја за националну привреду (када пуном паром ради учествује са неколико посто у БДП Србије) са деценијском репутацијом великог губиташа, ускоро треба да постане одскочна даска за кинески металски комплекс за пословање са ЕУ. Наши аранжмани са Унијом – који на многим пољима, а пре свега у домену пољопривреде, за Србију нису повољни – када се ради о челику изгледа да имају врло добре стране. Њих су препознали Кинези, па на начин који није противан ЕУ регулативи преузимају нашу Железару, и спремни су да уз велике инвестиције од ње направе своја европска врата у стратешкој области којом се бави.

Уз то су на амбициозан начин спремни да се, пре свега партнерски са Русијом, укључе у велике енергетске и рударске пројекте у Србији, од класичне сфере до развоја сектора тзв. зелене (еколошке) енергије. А са таквим пројектима иза којих на овај или онај начин стоје државе (са својим геополитичким а не само економским плановима), иде и велики пратећи оркестар састављен од „обичног“ бизниса посвећеног искључиво зарађивању пара. Отуда, стварно имамо разлога да се радујемо предстојећој кинеској посети на врху. Она је наговештај тога да Србија од монете за поткусуривање може да постане мали балкански тигар.

Та посета представља стављање тачке на све оно што је до сада урађено у домену српско-кинеских односа и сечење врпце за нову етапу сарадње. А после тога, дефинитивно, Србија неће бити иста. Ако наставимо даље путем интегрисане сарадње са Кином, Русијом и ЕУ, као што Београд жели, нема сумње да ћемо – уз сву нашу неверицу због голготе кроз коју дуго пролазимо – ући у раздобље стабилног економског раста и побољшања животног стандарда. Постаћемо кинеска станица за Европу надомак ЕУ или можда и у њеном саставу, уз учвршћивање специфичних веза са Москвом, које би биле трансформисане, али не би нестале уколико бисмо ушли у Унију. Но време је да пређемо и на другу, ништа мање „историјску“ могућност.

Хестил Железара Смедерево

ИСТОРИЈСКИ ЗАОКРЕТ? Није искључено да ће неке земље ЕУ из економских разлога – најпре да би заштитиле своју озбиљно посрнулу индустрију челика – а САД из чисто геополитичких резона, пробати да саботирају наше аранжмане са Кином. Ако не све бар неке, а први на мети би могао да буде договор о преузимању Железаре Смедерево од стране кинеског челичног гиганта „Хестила“. То би за наше економске перспективе представљало изузетну претњу.

На разне начине бриселске структуре су у стању да поткопају поменути аранжман са Кинезима, али за сваки од њих је недвосмислено јасно да би представљао део велике преваре! За нас би било страшно да се тамни облаци надвију над Железаром Смедерево јер би постало реално да она и даље оптерећује буџет Србије, или, што је и горе, могли бисмо да пропустимо шансу да она од баласта постане један од покретача наше економије. И још нешто. Брисел би послао озбиљну поруку да је саботер наше привреде, а не фактор њеног опоравка, и то би дестимулисало стране инвеститоре (ако их ми на други начин не охрабримо).

Ако би се десило да први пут када нешто велико иде нама у прилог, и то после свих жртава које смо учинили ради евроинтеграција, ЕУ драконски наруши постојеће споразуме са нама, дефинитивно а гласно би признала да не жели Србију као партнера већ је третира као колонију! Београд би после тога морао да реагује радикалним геополитичким преоријентисањем!

 

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ Верујем да би се то и десило јер сам уверен да се у врху наше власти више не ради о еврофанатизму као за владе ДС-а већ о европрагматизму (ма колико ја истом налазио замерки). Полази се од тога да с обзиром на наше ЕУ-НАТО окружење и присуство њиховог апарата за „обојене револуције“ у Србији, није лако изаћи из тог оквира, а и постоји нада да ћемо од ЕУ коначно имати вајду. Стога, када би се коначно доказало да се намере Брисела према нама своде на геополитичко замајавање, готово сам сигуран да би Београд изабрао да заигра другачије. Коначно, и не би имао куд. Много је уложио у решавање питања Железаре, па када би ЕУ то анулирала без обзира на наглашену коперативност наше власти према Бриселу – српском естаблишменту би било јасно да је отписан.

У светлу тога, такође, може да се каже да је посета кинеског председника „историјска“. Овако или онако приближавамо се важном тренутку истине и у домену односа са ЕУ! Поред тога, нуди нам се и вишекомпонентна геополитичка алтернатива. Некоректан поступак Брисела према нама, у контексту пословних пакета са Кином, био би у Пекингу схваћен као насртај, а та земља би таквом потезу сигурно парирала.

Пекинг је и на економском, и на војнополитичком плану свима демонстрирао да не пристаје да га ико ставља у инфериоран положај. Кина је свесна своје моћи, као и тога да она Западу економски не треба ништа мање него он њој. Отуда, биће спремна да учествује (ако јој он то наметне) било где и у било каквом натезању конопца са њим. Србија ту није изузетак, при томе и Кина и Запад су свесни да би им било изузетно опасно да конопац пукне, па ће за нас из тога произаћи много мања штета него да се којим случајем нађемо на линији великог руско-западног сукоба. Ту се ништа не би штедело.

 

ГЕОПОЛИТИЧКА РАСКРСНИЦА Запад је са Кином много више економски испреплетен него са Русијом, а с друге стране, макар краткорочно, не види у Пекингу тако снажног војнополитичког и геополитичког конкурента као Москву. Кина иде ка томе да баш то постане, али на том путу се налази огромна економска корист и за Запад, који ће озбиљно размислити да ли и евентуално када и где да јој на тој траси стави баријере. Посматрано из тог угла, поготово када Запад има отворен сукоб са Москвом, велике су шансе да се то сада не деси код нас, па да после посете Си Ђинпинга Србија, руку подруку са Кином, али и Русијом, коначно крене да економски и државно јача макар и на свом путу (или странпутици) ка ЕУ. Опет, ако ствари оду у другом „историјском“ смеру, да то поновим, уверен сам да се Кина неће повући јер схвата да би изнуђено повлачење у вези са Србијом од стране Запада било схваћено као њена слабост, те би га подстакло да и на другим меридијанима појача деловање против кинеских интереса.

У складу са тим Кина би нам, уверен сам, понудила економску и геополитичку алтернативу чији би део несумњиво била и Русија. И сигурно не би пропали ни аранжмани са Железаром, саобраћајем и другим областима, већ би они само били препаковани и на други начин реализовани. Прва, тј. ЕУ опција би нам се вероватно пре исплатила, али дугорочно можда би друга за нас – поготово узимајући у обзир сталне западне притиске у вези Републике Српске и КиМ, за које би било много мање простора када би ЕУ интеграције за Србију изгубиле значај – била знатно повољнија. Како год било, Гордијев чвор који нас вишеструко спутава, почиње да бива предмет развезивања. Ефекти тога ће се манифестовати до краја ове године, а камоли у наредном периоду!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *