Од Варшавског пакта до варшавског самита

Анаконда 2016За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

НАТО жели мир и мора да се брани од руске агресије у Пољској, Литванији, Летонији и Естонији – кажу у Вашингтону и Бриселу. А још се брани у Румунији и Украјини, то јест на Црном мору и на Балкану

На источном фронту готово да нема дана без неког важнијег догађаја, нове битке између НАТО-а и Русије. Није то игра речи: пре сто или двеста година већ би одавно избио рат да имамо само десети део данашњег сукоба Истока и Запада. Хладни рат, као нуспродукт појаве атомског оружја, довео је до тога да се знатно повећала толеранција суперсила према непријатељским активностима. Страдају периферне, буферне територије, попут Балкана, Кавказа или Украјине, где се одвија борба за будуће војно позиционирање. Гранична подручја постају жртве геополитичког обрачуна, а обе стране имају најважнији задатак – држати своје и инострано јавно мњење у константном уверењу да су „они други“ криви за све. Војна изградња је, кажу, једини начин да се спречи руска агресија, али то доводи до реакције Москве. А то је „добар“ механизам да се приступи још већој и још скупљој – војној изградњи.

[restrictedarea]

ПОСЛЕДЊИ РУБИКОН У последње време све више се прича о Балтику. Доста се тога и ради. НАТО се брани у Пољској, Литванији, Летонији и Естонији – кажу у Вашингтону и Бриселу. А још се брани у Румунији и Украјини, то јест на Црном мору и на Балкану. Балтик је ипак најважнији сада. За НАТО, иако је већ дуже од деценије званично присутан у прибалтичким земљама, ово је и даље terra incognita. Обећање дато Михаилу Горбачову још у фебруару 1990. године, када је СССР пристао на огромне уступке Западу, у замену за обећање вечног мира и пријатељства, прекршено је само месец дана касније, али се Вашингтон устручавао да директно распоређује борбене групације у бившим совјетским републикама. По свему судећи, после јулског самита Алијансе у Варшави и овај, последњи Рубикон биће пређен.

Уместо коцке, НАТО ће бацити до зуба наоружане бригаде на руску прибалтичку границу. Како ће то изгледати, могло се видети већ од овог понедељка, такође у Пољској, где су чланице западног војног савеза отпочеле највеће ратне игре у последњих четврт века. Војни маневри под злокобним називом „Анаконда-2016“ („анаконда“ је био назив америчке стратегије за гушење СССР-а током Хладног рата), ангажоваће 31.000 војника из 24 земље. Од тога, њих 12.000 из саме Пољске, 10.000 из САД и око хиљаду милитаната из Велике Британије. У симулираним ратним дејствима против „замишљеног“ противника, ова групација користиће више од 3.000 комада војне технике, укључујући тенкове и оклопне транспортере, преко сто авиона и хеликоптера, као и 12 бродова. Ова сила „ратоваће“ на свим војним полигонима Пољске.

Прокламовани циљ маневара је – јачање „интероперабилности“ националних команди, односно заједничка одбрамбена операција, у условима хибридних претњи. Занимљиво је да ће, према најавама, скоро исто толико НАТО војника (око 30.000) бити стационирано у Литванији, Летонији, Естонији и Пољској, о чему се очекује одлука баш на варшавском самиту, 8. и 9. јула. Тако ће, симболично, бити затворен пун круг преваре и агресије Запада против Русије – од Варшавског пакта, до варшавског самита НАТО. „То ће бити потпуно цепање темељног акта Русија–НАТО из 1997. године, где се НАТО обавезао да не распоређује на територији нових земаља чланица сталне базе и крупне војне контингенте“, поручио је у интервјуу за московску „Известију“ утицајни шеф Комитета за међународне односе руске Државне думе Алексеј Пушков.

Хоџс

ИСТОРИЈСКА ПРЕВАРА У централи НАТО-а, наравно, тврде супротно. Сви њихови маневри искључиво су у функцији одбране од руске агресије, што поткрепљују руским дејствима у Украјини и анексијом Крима. Руска дипломатија и државни врх много пута до сада објаснили су своју улогу у Украјини, као и разлоге за поновно припајање Крима матици, после референдума на коме се девет десетина грађана изјаснило за повратак Русији. Њихова објашњења садрже јасне аргументе који оправдавају руска дејства и стављају их у контекст важећих норми међународног права. Пре свега о правима народа на самоопредељење и самоодбрану.

У оба ова случаја имамо ситуације које су западне земље обилато користиле ранијих година, када је требало спроводити „мировне и хуманитарне операције“ у Југославији, Сирији, Ираку, Либији и другим местима. Сада се Русији исто то оспорава, а при томе се заборавља на бројна упозорења Москве у последње две деценије – да једном када се са силе права пређе на право силе, онда је тешко поново успоставити међународни поредак. Потврдило се старо правило да је слепом намигивати и глувом шапутати, узалудан труд. Али и један и други добро разумеју кад им неко опали шамарчину због непристојног понашања. Тада вичу – агресија! И млатарају рукама…

Како би створили привид легалности и оправданости својих ратних планова, лидери НАТО држава, укључујући и генералног секретара Алијансе Јенса Столтенберга, у последње време јавно позивају руско руководство на назовисастанак Савета НАТО – Русија на амбасадорском нивоу, који би требало да се одржи пре варшавског јулског самита. Како тврде, то би помогло да се „успостави дијалог са Русијом и да се узму у обзир њени интереси“. У Москви су, међутим, апсолутно уверени да су ови позиви уочи НАТО самита „само покриће за агресивне одлуке које се спремају у Варшави“. И подсећају да је само Велика Британја најавила да ће њена тенковска групација, са хиљаду војника, бити распоређена у Прибалтику у оквиру новог НАТО „одбрамбеног програма“.

Усред ове „заштитничке“ НАТО идиле, појавио се у западним медијима неугодан текст који срећу квари. И то  у „Лос Анђелес тајмсу“, за који чак ни поменути слабовиди и наглуви натовци не би могли да кажу да има трунке симпатија према Кремљу и Владимиру Путину. Напротив, неки од најжешћих напада на руског лидера долазили су управо са страница поменутог дневника. И онда, ничим изазван, прошле недеље „ЛА тајмс“ запитао се већ у наслову веома запаженог чланка: „Да ли је НАТО преварио Совјетски Савез“? Питање је чисто реторичко, јер се даље наводи низ докумената, записника и стенограма, који доказују ову историјску превару. Амерички новинари наводе да је САД прекршио обећање СССР-у из 1990. године о неширењу НАТО-а на исток.

Како пишу, почетком фебруара амерички лидери упутили су Москви понуду. Према записнику са састанка у Москви, одржаног 9. фебруара 1990, тадашњи државни секретар Џејмс Бејкер уверавао је Совјете да су САД спремне, у замену за кооперативност Москве у Немачкој, да пруже „гвоздене гаранције“ да се НАТО неће ширити „ниједан инч према истоку“. Мање од недељу дана касније, Михаил Горбачов одобрио је да разговори о уједињењу Немачке почну. Био је то јасан дил, пише „ЛА тајмс“, али без формалног потписивања: Горбачов је дозволио да се цела Немачка сврста уз Запад, а НАТО неће даље напредовати.

Већ крајем фебруара амерички председник Џорџ Буш и његови саветници одлучили су да врата проширења ипак остану отворена. У марту исте године, званичници Стејт департмента саветовали су Бејкера да би НАТО био најпогоднији инструмент да се Источна Европа „организује у орбиту САД“. А у октобру амерички политичари већ су договарали конкретне начине како да „сигнализирају новим демократијама Источне Европе спремност НАТО-а да разматра њихово будуће чланство“, пише „ЛА тајмс“.

Истовремено, Американци су убеђивали Русе да ће њихова „забринутост у вези НАТО-а бити поштована“. Бејкер је 18. маја 1990. у Москви уверавао да ће САД сарађивати са СССР-ом на „стварању нове Европе“. Зато је, наставља „ЛА тајмс“, био очекиван бес Москве, када су мање од деценије касније, у чланство били примљени Пољска, Мађарска и Чешка. Још тада је најављено приступање балтичких република, а потом Румуније и Бугарске. Узалуд су, тврде амерички новинари, протестовали у Москви и тврдили да је Вашингтон прекршио договор. Кратко им је поручено: нема разлога за бригу, НАТО је одбрамбени савез, то није уперено против вас.

 

„ИСКРЕНЕ” ЖЕЉЕ „МИРОТВОРАЦА” Иста та образложења могу се чути и сада, када НАТО већ осам година жели у својим редовима Украјину и Грузију, градећи све више база дуж руских граница. Противракетна одбрана на вашој граници није уперена против вас него против држава са другог континента које су протеклих деценија угушене нашим санкцијама. Доводимо десетине хиљада војника на вашу границу да бисмо се заштитили од ваше агресије, али ви будите мирни и спокојни, јер то није претња за вас. Водимо дуже од деценије бесомучну кампању и сатанизујемо ваше државно руководство, али то чинимо зарад демократије и људских права. Подржавамо и финансирамо опозицију и уличне протесте у Русији, зато што волимо Русе и желимо да имају власт која ће бринути о њиховим интересима, бар онолико колико и ми бринемо. На крају крајева, уводимо санкције – јер нам је стало до Русије и да њени људи живе боље! Наши тенкови, авиони и топови прешли су хиљаде километара и стигли на саму границу Русије, зато што желимо мир. Ми искрено желимо мир…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.