Немоћ (пре)велике моћи

Ангела МеркелЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Два тешка искушења доскора неприкосновене канцеларке: Ердоганов „поход на Берлин“ с фронталним нападом на Бундестаг, као тренутно најзапаљивија тема, и отварање „председничког питања“ у „невреме“, које би за Ангелу Меркел могло прерасти у питање њене политичке судбине

И Ангела Меркел је на својој (политичкој) кожи могла да осети како невоља често (у народној пословици: никад) не долази сама. Невоља с којом се она у овом тренутку суочила има два „лика“: Реџепа Тајипа Ердогана и Јоахима Гаука.

Шта је то заједничко, у том контексту, за та два, сасма различита човека, и у људском и државничком смислу? На свој начин, директно и индиректно, и један и други су открили колика може бити немоћ најмоћније (по „Форбсу“) жене света. Ердоган је, у овом тренутку, политички запаљивија, Гаук би, међутим, за њу могао да буде, иако „са задршком“, судбинскија и – погубнија тема. Због тога, најпре о „политички експлозивном“ Гауку, Ердоган нека мало причека.

Ердоган

ГАУКОВА ОДЛУКА Одлука Јаохима Гаука да се поново не кандидује за трон шефа државе (на други мандат, иначе, по уставу, има право) пала је канцеларки у најгоре време. Показало се, и овом приликом, да време, посебно у политици, може да буде (крајње) непредвидљив и ћудљив режисер. Готово с истом енергијом и грозничавошћу с којом је покушавала, својевремено, да га спречи да дође на (протоколарно) највиши, иако не и најважнији положај у земљи (његов улазак у председнички дворац Белви доживела је као дотад најтежи пораз), сада је, иронијом судбине, на исти начин, све учинила да га спречи да оде. И у једном и у другом случају, из тактичких и политички себичних разлога.

Верујући да ће је Гаук поштедети увек политички деликатног, и варничавог, „председничког питања“ у крајње неповољном тренутку, непосредно пред парламентарне изборе (шеф државе бира се 12. фебруара следеће године, а избори за Бундестаг су почетком јесени, такође 2017), и да ће на државном кормилу остати још један мандат, реско је саопштила коалиционом партнеру, шефу Социјалдемократске партије Зигмару Габријелу, да њена странка, Хришћанско-демократска унија, уопште нема намеру да подржи њиховог, социјалдемократског кандидата за шефа државе, а баратало се, у потаји, именом шефа дипломатије Франка Валтера Штајнмајера.

Пословично, и у свему опрезна и уздржана, учинила је то, очигледно, политички неопрезно и исхитрено. Габријел се окренуо на „другу страну“. Почео је да сондира терен за (коначно) успостављање, за Меркелову опасне, црвено – црвено – зелене коалиције (социјалдемократе плус Левица, плус Зелени). Та коалиција би, наиме, лако могла да, на парламентарним изборима, неприкосновену Меркелову осујети у (досад се чинило) незаустављивом походу на четврти канцеларски мандат, чиме би се изједначила (њена, по свему судећи, и политичка и психолошка опсесија) са некадашњим узором и заштитником кога је у једном тренутку хладнокрвно отписала, „вечитим канцеларом“ (шеснаест година, 1982–1998) Хелмутом Колом.

Јоахим Гаук

[restrictedarea]

ФРОНТ ЛЕВИЦЕ Да није лидерских суревњивости и идеолошких анимозитета, посебно кад је реч о односима између две „црвене“ странке (Социјалдемократске партије и Левице), таква (потенцијално остварљива) коалиција могла је у сваком трену, и досад, да „отера“ Меркелову са канцеларског трона: математички располаже већином посланичких места у Бундестагу. Њихова неслога била је, и још је, како примећује „Шпигл“, канцеларкино „животно осигурање“.

То би, међутим, како ствари тренутно стоје, могло да се радикално промени. Све су учесталији „сигнали“ о томе да би три странке левог политичког спектра ипак могле да се уједине око заједничког председничког кандидата: аларм и претећи знак за Меркелову пред, за њу важније од ових председничких парламентарне изборе.

Пуштена је, наиме, у оптицај „Операција брајлиби“ (скраћеница од три речи „Breites linkes Bundnis“ – широки леви савез), која би, теоретски, могла да спаси социјалдемократе, чије политичке акције у овом тренутку стоје лоше, из безнађа, и, чак, осигура њиховом лидеру Зигмару Габријелу коначан „тријумф над Меркеловом“ („Шпигл“). Идеја о „левом савезу“ као средству за преузимање власти наилази на разумевање и симпатије у сва три табора, иако не, безрезервно, и у сва три страначка руководства.

Иза сцене се већ повлаче одређени потези, иако се обе супарничке стране, левица и десница (конзервативци), чувају брзоплетих (и јавних) истрчавања. И једни и други „ходају на врх прстију“ и, плетући мреже, играју на време: званично ће се, тако бар у овом тренутку поручују и тврде, о могућим председничким кандидатима, и коалицијама које би стале иза њих, јавно проговорити тек после летње паузе, највероватније у – октобру. Немачка не практикује варијанту „америчког председничког циркуса“, председник се бира у само за ту сврху сазваној скупштини која броји 1.260 делегата (половину чине посланици Бундестага а половину делегирају покрајине), па за изборну кампању није потребно превише времена.

Зигмар Габријел

ЛАФОНТЕН НА СЦЕНИ Но вратимо се сондажама и могућим комбинацијама. Медији су приметили да се лидер социјалдемократа упадљиво у последње време приближавао, политички смишљено, тренутно најутицајнијим функционерима Левице (Дитмар Барч, Бодо Рамелов, Грегор Гизи) а сада су, као сензацију, „открили“ да се у једном ресторану (ручак, очигледно, није био за то главни разлог) Зигмар Габријел састао са некадашњим (харизматичним) председником Социјалдемократске партије Оскаром Лафонтеном. Да би се разумела „спектакуларност“ тог сусрета, потребно је кратко подсећање.

Некад најперспективнији међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“, Лафонтен је демонстративно напустио, у часу највеће моћи, кормило странке и положај „суперминистра“ у влади Герхарда Шредера (којег је, иначе, сам устоличио) у знак противљења његовој (неолибералној) политици, при чему је важну, ако не и пресудну улогу, играло Лафонтеново изричито противљење одлуци да Немачка учествује у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију.

Лафонтен је потом био оштар критичар Социјалдемократске партије. Постао је лидер тек основане Левице, коју су чинили (претежно) бивши источнонемачки комунисти, уз синдикалне активисте и незадовољне чланове Социјалдемократске партије са западне стране. Иако се одавно повукао са велике (берлинске) политичке сцене и вратио се у завичајни Сар, Лафонтен је, без „високих чинова“, и даље веома утицајна политичка личност.

Уз ручак је, наводно, пала погодба. Лафонтен је, као услов за „склапање мира“ и могућу коалицију, тражио од Габријела да СПД постане „социјалнија“, а овај од Лафонтена да „обустави нападе“ на социјалдемократе. Да је нешто заиста почело да се „помера“, медији су запазили по помирљивијем тону „комунисткиње“ Саре Вагенкнехт, шефице посланичког клуба Левице у Бундестагу, и њеном, први пут саопштеном, залагању да црвено – црвено – зелени табор именује заједничког председничког кандидата: веома атрактивна Сара (ирански корени) је иначе (нова) Лафонтенова супруга.

Огласили су се и „зелени“, такође моћни заговорници „левог фронта“ иако у врху странке постоје и они (на пример Џем Ездемир, политичар турског порекла чије ће име бити споменуто, друкчијим поводом, у завршници овог текста) који би радије јуришали на власт под заставом конзервативаца и Ангеле Меркел. Противници црно (боја конзервативаца) – зелене коалиције, уз идеолошке (сматрају се, ипак, левичарима) и историјске (први пут су, на савезном нивоу, били на власти са социјалдемократама, влада коју су предводили црвени Герхард Шредер и зелени Јошка Фишер) разлоге, имају и рационалне, чисто прагматичне разлоге: не би желели да буду пуки „привезак“ (пре)моћне демохришћанске уније.

Оскар Лафонтен

ТУРСКО ИСКУШЕЊЕ У сваком случају, једно је сигурно: хладнокрвну и, колико до јуче, неприкосновену Меркелову, у чији се поновни избор за четврти канцеларски мандат чврсто веровало, неочекивано отварање председничког питања је осетно узнемирило. Уз то је „пало“ у часу тешког „турског искушења“, једног од најпроблематичнијих у њеној (дугој) канцеларској каријери. Ердоганов поход на Берлин подигао је нацију, не само политичаре, на ноге.

Турски председник је најпре, арогантно, покушао да „ућутка немачку сатиру“ и пошаље на робију комичара Јана Бемермана, због „увреде“ у једној (ауторској) телевизијској емисији. Афера је усковитлала страсти, готово до усијања, а онда је уследила Ердоганова „одмазда“ због усвајања резолуције у Бундестагу којом је масакр Османлија над Јерменима у Првом светском рату (милион и по жртава) означен као геноцид.

Иако се Ердоган осетио посебно повређеним што немачка канцеларка није одржала наводно дату реч да спорна резолуција, којом се, иначе, одавно лицитирало, неће уопште стићи до Бундестага, његов гневни, и фронтални напад, био је посебно усмерен на 11 посланика немачког парламента турског порекла, а међу њима, најпре, и највише, на раније споменутог лидера (опозиционе) странке Зелених, Ездемира.

 

НЕЧИСТА КРВ У запаљивом говору „султан“ Ердоган је ову групу посланика оптужио за „издају“, тврдећи да су „продужена рука (курдских) терориста“ и „нечиста крв“ којој ће турска нација „дати лекцију коју (издајници) заслужују“. На ово исукивање вербалних мачева и „ратних секира“ из Анкаре, које је у Немачкој схваћено веома драматично, Ангела Меркел, чија је превасходна уставна обавеза да „штити нацију“, реаговала је наглашено уздржано и, за већину њених суграђана, укључујући и политичаре, иритирајуће млако. Нација, једноставно, није желела да уважи њене прагматичне разлоге да и овако крупним разлогом Ердогану не „каже оно што се морало рећи“, како не би довела у питање њен најпроблематичнији спољнополитички подухват, спорни „дил“ с турским председником око избеглица.

Оно што није хтела или није смела Меркелова, рекла су два Немца на високим положајима – Норберт Ламерт, председник Бундестага, и Мартин Шулц, председник Европског парламента. Засути су јавним и медијским похвалама што су, уместо канцеларкине „понизности“, Ердогану „узвратили ударац“, упркос (неспорној) чињеници да је Турска „важан партнер Немачке у ЕУ, НАТО и избегличкој кризи“.

Уз опаску како није могао ни да претпостави да један демократски изабрани председник у 21. веку може да говори о „нечистој крви“ немачких посланика с турским коренима, Ламерт је реско одсекао: Свако ко прети појединим посланицима (у овом случају оној једанаесторици „турске крви“) мора знати да напада читав парламент.

Дневник „Ноје пресе“ из Хановера је ускликнуо: Ламерт се, говорећи паметно и одважно, за разлику од владиних представника који су се „улизивали Анкари“ и „јавном клањању“ турској влади, која нас (Немце) наводно чува од навале избеглица, кандидовао за председника републике. Његове речи су биле, примећује овај лист, „толико освежење да је чак и Ангела Меркел – што је за њу неуобичајено – аплаудирала“.

Коментатор минхенског „Зидојче цајтунга“ констатује да је Ламерт управо рекао оно што је „Меркелова морала да каже“. То је, једноставно, „питање самопоштовања“.

Све би то могло да остане у равни жустрих и жучних полемика, да враг (већ) није однео шалу. Ердоганове запаљиве оптужбе покренуле су његову „пету колону“ у Немачкој: фанатични припадници турске заједнице отворено прете смрћу оној групи посланика Бундестага, „немачким свињама“, „издајницима“ и „проданим душама“, не штедећи, при томе, ни њихову родбину у – Турској.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *