Мухамед Али 1942–2016 : Легенда одјездила у легенду

Пише Владислав Панов

Недавна смрт најчувенијег боксера свих времена, супериорног агента провокатора, али и најагилнијег борца за једнакост своје расе и уопште оних понижених у „савршеном“ друштву (америчком) Мухамеда Алија погодила је свет, небројене његове обожаваоце, чак и малобројне противнике који су му признавали величину не би ли и сами тако постали мало већи

Ко зна, можда је у току сезона за трансфер великана на онај свет или је случај тако хтео, кад у размаку од само петнаестак дана вечност је приграбила једног нашег и једног америчког великана врло сличних и сасвим различитих, али у оба случаја заслужених животних учинака и људских квалитета захваљујући којима су се значајно издигли изнад гомиле, били јој, заправо, узор, инспирација и пример. Ми смо у мају изгубили „Валтера“, славног глумца Велимира Бату Живојиновића, а почетком јуна Американци легенду бокса Мухамеда Алија. Да је Валтер био боксер, вероватно би био Али, а и да је Мухамед, некада знан као Касијус Клеј, био глумац, сигурно би једнако херојски оживео Валтера. Обојица су у себи носили исти жар, енергију, снагу, вољу, упорност, борбеност, изузетну надареност и природност која им је пружала опуштеност у улози наметнутој од самог живота – да буду вође. И инспирације. Да превазиђу све границе и пониште ситне душе. Да се у борби за себе, коју иначе по природи ствари морамо да водимо, једнако бори и за друге. И да у свему томе и много чему приде буду тријумфалан. Чак и у смрти. Победа над њом је управо у тој снази карактера и живота и заслуженом освајању простора у историји средина у којима су живели, у сећању и срцима људи.

[restrictedarea]

Контроверза унутар енигме Мухамед Али, како је инсистирао да га зову још од младих дана, од освајања прве титуле светског професионалног шампиона, коју су му, иначе, одузели када је прешао у ислам и наденуо себи поменуто пригодно верско име слободног човека, имао је огромно победничко срце и још већи тријумфални језик којим је нервирао противнике и освајао милионе инстинктивно привучене унутарњом силом његовог духа. Касијус Клеј, име с којим се родио, име и његовог оца, било је „робовско име“ које више није желео да призна и да носи. Није га сматрао својим. Од почетка боксерског доказивања, одмах после освајања титуле олимпијског шампиона 1960. године, сасвим је смишљено провоцирао свет у коме живи и своје спортске успехе у свакој прилици величао, али и користио као муницију за политичке тираде, акције и, опет, готово смртоносне провокације. Мухамед Али је био победник на свим фронтовима, укључујући и оне за које није ни знао да постоје или му нису били важни. Као боксер постоји као ненадмашни нокаутер и префињени техничар, иновациона сила без преседана, као супериорни ас коме су дословно сви из струке, и ондашње и потоње, признали лидерско место у дворани славних. Многе колеге и стручна елита светског бокса га и даље сматрају највећим боксерским шампионом од када је овог спорта. И то нису приче којима се после смрти улепшавају биографије и снисходљиво и јефтино хвале покојници напросто јер то тако треба да се ради. Не, у Алијевом случају свака је похвала заслужена и ниједна није дорасла поводу хваљења. Било да се глорификују његове битке у рингу или оне ван њега, свака је похвала, неретко чак и од стране оних који му нису били склони, неопходна и одговарајућа. Мада, паралелно, Али је био контроверза унутар енигме и истовремено сасвим отворена књига из које је свако могао да прочита, схвати и покупи све што је у њој писало. Та особина да брзо уђе испод коже свакога, у његовом случају скоро и дословно свакога, суштинско је својство истинских великана. Тако су чак и они који су се нашли на противничкој страни пословне и политичке агенде овог супериорног агента провокатора на сваку тему морали да му одају почаст као некоме ко је част и хвалу заиста заслужио. И у срединама у којима похвале више звуче као критике и вређање, Али је остајао неукаљан и узвишен у својој победи над задртошћу, примитивизмом, обешћу, заосталости, егоизмом. Све наведене велике „вредности“ америчког друштва и поносног им начина живота Али је током каријере и уопште живота стално доводио у питање, на свој агресивни и провокативни начин оспоравао, чак и извргавао руглу, осуди и спрдњи.

Ако бисмо желели да пронађемо адекватни заједнички садржалац поменутих недавно преминулих великана, Мухамед Али је као и Бата Живојиновић заиста успео да увери свет да је лик попут Валтера, храбри борац за угњетене и сурови фајтер у обрачунавању са злом. Додуше, ту је борбу Али водио и својим језиком, једнако чувеним као и легендарне песнице којима је на пут у бесвесни нокаут током каријере слао на десетине противника. Али колико ће га се сећати као смртоносног нокаутера који лети као лептир, а убада као оса, памтиће га и по том његовом језику. Од почетка, како се то каже, без длаке на њему, што у случају овог боксера значи и безобразлук, неотесаност, вређање, иритирање, скоро патолошко самохвалисање и самољубље. Ипак, било да је противнике вређао зато што је неотесан или што је био надарен да препозна законитости људске душе, он је у свет професионалног бокса унео циркус шоу-бизниса отворивши потпуно ново поглавље у перцепцији, презентацији и функционисању модерног поглавља овог спорта. Његова су бездушна ниподаштавања противника, заправо чак и безобразна вређања, паралелно са безграничном сујетом, супериорном као талентованост у рингу, учинак у професионалном боксу који је у потпуности изменио све његове димензије и стандарде. Пре и после Алија професионални бокс изгледа и функционише сасвим другачије.

Човек који је мењао ствари Да ли је Мухамед Али био божански квалитетнији и другачији од свих осталих или је био тек циркусант изузетних перформанси остаће вечита енигма. Какав год да је одговор на ову дилему, међутим, никада његово доминантно присуство у спорту, шоу-бизнису, политици, и уопште у друштву није схватано олако или неозбиљно. Он је човек који је мењао ствари, људе, политику, односе, прилике. С њим су на најозбиљније текуће и животне теме равноправно разговарали не само најчувенији новинари и водитељи већ и светски државници, интелектуалци, чак и научници. Али је био и звезда која је опчињавала звезде. Учио је боксу, рецимо, Тома Џонса и Елвиса Преслија, шалио се са Битлсима („Они су заиста најбољи, али ја сам лепши!“ – рекао је после упознавања са њима), опчинио је пола Холивуда натеравши многе да се понашају као тинејџерске шипарице у сусрету с његовом величином. Чак је и чувени Френк Синатра пристао да бесплатно постане фото-репортер магазина „Лајф“ не би ли заузврат добио место поред ринга у легендарној Алијевој борби против Џоа Фрејзера 1971. године! Занимљиво је да неке од најчувенијих звезда реп музике, коју су баш они у међувремену претворили не само у најкомерцијалнији огранак шоу-бизниса већ и у политички најутицајнији, тврде да је ова музика директно инспирисана Алијевим спортским и политичким тирадама.

Мада, Мухамед Али је постао и остао узвишени освајач масе највише захваљујући својим политичким провокацијама и ставовима за оно време радикално неприхватљивим, посебно зато јер долазе из уста „обојене“ спортске звезде. Пошто је прелазак у ислам платио губљењем прве титуле светског шампиона, да је други пут изгуби постарао се када је одбио регрутацију и на врхунцу славе и спортске форме одлучио да се оде у Вијетнам. Искористио је недодирљивост славе, бранећи се свим правним, политичким и етичким начелима против одласка у рат. Коштало га је то поновног скидања с боксерског трона, као и сто хиљада долара глобе и казне од чак три и по године принудног одсуствовања из ринга. Али тако се домогао ореола расно просветљеног вође и оштрог,неустрашивог говорника не само против вијетнамског рата већ и против експлоатације црнопутог становништва Америке како због, како је ватрено истицао, непропорционалног попуњавања борбених јединица (далеко више црнаца је слато у овај рат него белаца), тако и у вези других важних питања. Његове су тираде тих година биле сасвим отворена агитација против свих темеља расно сегрегираног америчког друштва, а отворени и прикривени контакти са милитантним црним организацијама, партијама и сектама начин овог боксера да у вечност оде као неустрашиви политички предводник који је славу стечену у рингу употребио да подигне угњетене против оних који их угњетавају. На известан начин наметнуо се као социјалистички и то црнопути револуционар, што је у Америци тог времена било истински провокативно и опасно. И, јасно, неприхватљиво. Ипак, политика и спорт никад ни пре ни после њега нису тако природно, лако и спонтано ишли руку подруку.

Али ништа му од свега овога није шкодило. После повратка у ринг наставио ја са победама, титулама и даљим погрдама на рачун противника, али и, још увек, највише на рачун социјалних неправди и расизма непобедиво присутног у ткиву америчког друштва. Повукао се као победник по свим ставкама спортско-политичког животописа. Додуше, није ништа промењено јер је то Али пожелео или покушао. Међутим, његов је утицај у настојању да се ствари мењају изузетно велики. Јунак стрипова, филмова, анимираних телевизијских серија, документараца, музичке и филмске сцене, америчке културе у целини, па и њеног огранка који многи воле да зову антикултуром, инспиратор репа и кривац што је бокс постао шоу-бизнис забава, борац за људска права с десетинама награда свих могућих организација из те области, један од најцењенијих и најуспешнијих амбасадора добре воље Уједињених нација, народни херој и миљеник најчувенијих звезда, политичар натуршчик с учинком већим од бројних професионалаца „најтежих имена“, утицајни брбљивац, кловн огромног срца који је засмејавао, али и просветљавао учмале духове, а задрте враћао принципима душе и правде, све то и много, много више био је овај неуништиви боксерски идол кога је Паркинсонова болест одавно склонила са сцене, али га, као и нико други пре, није победила. У смрти је, наиме, како то и бива са правим великанима, постао још већи. За собом је оставио десеторо деце из три од четири брака колико је успео да заснује током свог узбудљивог и филмски занимљивог живота смештеног у скоро седам и по деценија.

[/restrictedarea]