TV serija „Kuća od karata“
Četvorogodišnji trijumfalni pohod serije „Kuća od karata“ predstavlja fenomen nove američke televizijske produkcije koji širom otvara vrata dominaciji najgorih ljudskih osobina, degradaciji morala i razaranju osnovnih principa ljudskosti. Čini se da je to na opštu radost!
Kompanija „Netfliks“ je počela kao mali i nejaki takmac u grupi preduzimljivih i pronicljivih proizvođača ili samo liferanata televizijske ponude preko interneta. Takozvani „striming“ provajder programa za gledanje filmske i televizijske ponude preko interneta je danas prilično unosan biznis i u sferi u kojoj publika pristaje da plaća i u sivoj zoni internet ponude do koje se dolazi besplatno i, međutim, po zakonima globalističke kominterne – nezakonito. U oba slučaja „Netfliks“ je izrastao ne samo umesto u sajbersvetu na kome se gleda „nešto drugačiji program“ već i u moćnog proizvođača TV ponude, sa vrlo brzo stečenom armijom poklonika. Ovaj je uvod neophodan da bi se bolje ilustrovao značaj serije „Kuća od karata“, koja je krenula pre četiri sezone iz produkcijskog povoja „Netfliksa“ i do danas je postala njihov najznačajniji, najhvaljeniji i najkomercijalniji program. Najvećim delom baš zahvaljujući ogromnom uspehu ove i dalje aktivne serije, „Netfliks“ je dospeo čak do nivoa produkcijskog televizijskog giganta kao što je HBO. Zapravo po mnogim mišljenjima i vaganjima kvaliteta programa, komercijalnog efekta istog i, naravno, odziva publike, premda je „Netfliks“ još uvek daleko manje ekonomski sposoban, njegov uspeh u domenu svega postignutog tokom prethodnih godina skoro je jednak učinku HBO giganta.
[restrictedarea]Svetski uspeh serije „Kuća od karata“, dakle, predstavlja njihov ključni imovinski, autorski i komercijalni faktor. Posle četvrte sezone, premijerno emitovane u martu („Netfliksov“ izum je i prikazivanje svih epizoda serije u jednom danu), ali na raznim mestima i dalje i te kako aktuelne širom sveta, „Kuća od karata“ je dosegla mesto u istoriji televizijske zabave koje se dovodi u istu ravan sa najčuvenijim serijama. Publika je diže u nebesa, ocene su vrhunske, čak je i uglavnom za ovakve poduhvate uzdržana kritika na strani ove serije. Dosegla je i do najznačajnijih američkih televizijskih nagrada. Osim brojnih nominacija za čuveni „Zlatni globus“ i „Emi“, ova serija je laureat nekoliko ovih priznanja (i dvadesetak drugih). Njen je budžet od vrlo zahtevnih šezdesetak miliona dolara po sezoni višestruko vraćen, pa je i materijalno doživela trijumf. Sve rečeno je neophodno u pominjanju „Kuće od karata“ u bilo kom kontekstu pošto se američko merilo uspeha uglavnom iscrpljuje brojanjem novca. Ovde je trijumf kompletan – osim solidne zarade „Kuća od karata“ ima i sve ostalo: vernu i stalnu publiku koja seriju diže u nebesa, vrhunske ocene stručnjaka, najčuvenije nagrade… Zašto? Serija koja se bavi opisom zakulisnih radnji jednog bračnog para iz vrha američke politike, čije su epizode barem isto toliko interesantne koliko i dosadne, koja ne samo da nije originalna (takozvani rimejk istoimene serije iz britanske produkcije emitovan je tokom devedesetih godina prošlog veka) već je stereotipna, prepuna „pozajmica“ i reciklaže (pa i najčuvenijih Šekspirovih dela), važi za vrhunski doprinos modernom televizijskom stvaralaštvu. Ipak, i pored svega rečenog, što se uopšte ne krije, dakle uprkos manjku autentičnosti i originalnosti, „Kuća od karata“ je smeštena u sam vrh američke televizijske zabave i u istorijskom konceptu i konkurenciji.
Uživanje u zlu Šta, onda, nudi „Kuća od karata“, a da je toliko superiorno i publici neodoljivo? Kroz sada već četvorogodišnje (tokom kojih je snimljeno 52 epizode) prisustvo u konkurenciji televizijske ponude oni koji su se tako snažno „primili“ na njen sadržaj u suštini nisu dobili ništa drugo sem beskrajnih spletkarenja, svih vidova, pa i patoloških, prezira prema svemu što je koliko do juče smatrano vrlinom društvenog ponašanja i vrednovanja, kao i jednu subverzivnu promociju zla kojoj mogu da pariraju vrlo retki primeri savremene televizijske ponude za „mase“. Zanimljivo je da je od prethodne superiorno komercijalne, hvaljene i nagrađivane serije koja se bavila opisom zbivanja u Beloj kući, čuvenog „Zapadnog krila“, prošlo (od njenog okončanja) tek desetak godina, ali su sve vrednosti društva i moralni kodovi pojedinca u njemu potpuno degradirani i na svaki mogući loš način prevaziđeni. U „Zapadnom krilu“ predsednik Amerike je bio idealizovana ličnost vrhunskih političkih sposobnosti, spremna za sve moguće altruističke poduhvate i nazore i za akcije za dobrobit sveta bez presedana. Ovaj iz „Kuće od karata“ je sušta suprotnost. On je dijabolični lik spreman samo na prolivanje krvi (čak i doslovno) svakoga ko mu se ispreči na putu do vrha piramide moći kojoj neprestano stremi. Idealno uklopljen u karakter glumačkog eksponiranja oskarovca Kevina Spejsija, glavni je lik ove serije dobio neophodnu antiharizmu na koju većina onih koji danas prate ovakvu vrstu televizijske drame nikako nije imuna, ali i vrlo efektnu neodoljivost u karakteru koji naprosto uživa što je zao. Otuda, recimo, sasvim bezbolno i lagano kod publike prolazi njegova stalna sklonost prema mizantropiji, preziru, sasvim elokventno iskazanom, čak i prema deci. Spletkarenje, gramzivost, licemerje, oportunizam, nemanje nikakvih iskreno pozitivnih sastojaka profesionalne persone, sve su to novonametnute antivrednosti kojima su se do juče dičili samo socijalno psihopatske osobe. On je, dakle, Sotona ove serije, i baš je zato omiljen i neodoljiv! Spejsijev glumački stil blaziranog i uzvišeno ciničnog igranja upravo ovakvih likova ovde je doveden do savršenstva. Zapravo je podignut na još viši nivo. I to se njegovo emocionalno i profesionalno vrhunsko zlo primilo u publici do te mere da su svoju fasciniranost ovom serijom poistovetili sa zlom glavnog junaka. Izuzetni, međutim, doprinos njegovoj epskoj interpretaciji esencijalnog zla je i te kako potpomagao glavni ženski lik „Kuće od karata“, supruga zvezde serije koju tumači za ovaj posao nesvakidašnje nadahnuta Robin Rajt, i to na tako od milionskog auditorijuma hvalospevno prihvaćen način da deluje kao da je njena Kler Andervud životno delo ove glumice.
Juriš antiljudskih načela Rad sa glumcima, odgovarajuće pisanje koje im omogućava tako trijumfalno razmahivanje, vrhunska tehnička i materijalna podrška, zaista od ovog proizvoda „Netfliksa“ čine antologijsku ponudu. Osim poslednjih godina uobičajenog slikanja političke scene u vrhu američke vlasti kao moralno i na svaki drugi način potpuno degradirane sredine, ova serija nudi i ostale sastojke pomodne dekadentnosti u stilu „Igre prestola“, superhitu glavnog takmaca „Netfliksa“, HBO-a. Ove dve proizvođačke mašine za štancovanje naprednih oblika ljudske pokvarenosti, bezobzirnosti, pohlepe i degradiranosti na svim frontovima, žestoko se takmiče u dodavanju gasa u ovom procesu prisustvom na tržištu upravo pomenutim serijama. Iako na prvi pogled „Kuća od karata“ i „Igra prestola“ nemaju dodirnih tačaka, one su vrlo slične. Možda je najprimetnija ta sličnost u prezentaciji onoga što se i na velikom ekranu već neko vreme uporno potura u novoj sistematizaciji ženskih likova. I u „Igri prestola“ i „Kući od karata“, naime, žene predstavljaju napredniju verziju predatorske antiljudske fele, spremne na svako zlo u ostvarivanju svojih nauma. Kler Andervud u „Kuća od karata“ je, tako, baš kao i skoro svi ženski likovi „Igre prestola“, ledeno mirna mašina za tamanjenje konkurencije i prepreka. Ona nema nikakvih problema sa zaobilaženjem zakona, „premošćavanjem“ ako treba i najosnovnijih etičkih načela, ona će biti surova i krvoločna kada god je to neophodno da bi se ostvarili željeni ciljevi. Varaće muža, ali će mu i pružiti neophodnu pomoć kada ovaj bude trebalo da gazi preko drugih ne bi li se domogao vrha vlasti, a što bi njoj, kako je zamislila, trebalo da omogući sopstveni prosperitet. U konstantnom ekvilibrijumu između ekstremne ljubavi i mržnje ovog političarskog para autori su instalirali komercijalni pristup eksponiranju nove „superžene“ kojoj izgleda nezajažljivo teži najveći deo konzumenata ovakve vrste „zabave“. Da li je publika bila ta koja je nametnula napredovanje u degradiranju civilizacije ili im je takva potreba poturena od strane upravo ovakvih serija, više i nije značajno pitanje. Ovaj juriš antiljudskih načela koja kuljaju iz svih tekuće omiljenih proizvoda takozvane industrije zabave provociraju važnije pitanje o dalekosežnosti posledica koje ova nova ljubav prema sve većem zlu s obe strane ekrana neminovno nameće. Jer ako su danas sveopšte omiljeni ovakvi „junaci“, zaista je zastrašujuća pomisao o tome kakvi će monstrumi već koliko sutra biti miljenici televizijskog zabavljanja prosečnog gledaoca. I još je strašnije kako će ih oni lako i radosno prihvatiti.
[/restrictedarea]