Конфучијев дух у панонској равници

Кинески институт културе у Новом Саду

Култура за Кинезе није само украс, надоградња економске базе, интелектуално – духовни комфор који појединац може, а и не мора себи да створи. Она је основ историјског трајања, предмет и разлог постојања нације и државе

Пише Дејан Перишић Фотографије Исидора Гордић

Пoсета кинеског председника Си Ђинпинга Србији отворила је ново поглавље у односима две земље, а оно што је пре три године наш гост промовисао као идеју „новог пута свиле“ на коме би наша земља требало да заузме важно место које би је учинило „луком за Европу“ није више ствар добрих намера. После низа потписаних стратешких уговора, те најаве снажних подстицаја у области инфраструктуре, коначно преузимања имовинских целина Смедеревске железере, уз најаву да ће то бити најконкурентнија железара у Европи, јасно је да се

Србија и званично нашла као озбиљан партнер у глобалном мултидимензионалном концепту кинеског председника, названим „Појас и пут“.

Занимљиво је да је приликом ове тродневне посете кинеског председника Србији из уобичајене сенке у којој се налази, изашла култура. У медијима је доста пажње посвећено културној размени. Говори се о отварању великог кинеског културног центра у Београду као и о подизању споменика Конфучију.

На препознавање важности културе у нашим односима прилично је утицао Конфучијев институт који две године ради у Новом Саду.
[restrictedarea]

Овај институт, практично кинески културни центар, поред кинеског језика промовише и традиционалну културу. Култура за Кинезе није само украс, „надоградња економске базе“ интелектуално – духовни комфор који појединац може, а и не мора себи да створи. Она је основ историјског трајања, предмет и разлог постојања нације и државе. Више од три хиљаде година Кинези сматрају да њихова држава и владари имају „мандат неба“ за своје постојање. Мандат неба је политичко-социјална философија дубоко ушла у ткиво кинеског веровања и политике а најбоље се изражава у специфичној кинеској култури. Управо је Конфучије, као велики етичко-политички реформатор, употпунио ову идеју да небо (које се доживљава као свепрожимајућа космичка снага) „храни кинеску државу“ али да оно може и одузети свој мандат због злоупотребе његове воље. Овај „мандат“ ствара неспорни ауторитет владару али је он обавезујући управо за њега јер ако се владар не понаша како приличи његовом положају он ће му бити одузет. Свака генерација мора да се избори да буде достојна тог мандата и ова традиционална свест је и данас и те како присутна. Кроз ту призму они гледају и на своје савремене владаре укључујући и оног најпознатијег Мао Це Тунга.

Због свега овога лако се може закључити да је за остварење политичког пријатељства са Кином од изузетне важности упознавање њихове културе, рекло би се чак много већа од економско – трговачких односа. Конфучијев институт Универзитета у Новом Саду замишљен је као мост између две културе и два народа географски веома удаљена, са различитим историјама, како каже директор овог институа Џао Јоухуа и са различитим философијама, али са веома добрим пријатељским односима.

Међутим, пријатељство „остаје површно ако се дубље не упознамо кроз учење језика и културе“, надовезује Ивана Живанчевић Секеруш, декан Филозофског факултета и српски директор Конфучијевог института. Због тога, објашњава она, Филозофски факултет је пре неколико година аплицирао код кинеске владе за отварање овог кинеског културног центра, што је на иницијативу кинеске амбасаде пре две године и учињено. Широм света постоји око петсто Конфучијевих института и хиљаду конфучијевих учионица у којима се учи кинески језик и кинеска култура.

КУЛТ ИСПИЈАЊА ЧАЈА Нови Сад је са великим интересовањем прихватио идеју упознавања са кинеском културом. За две године отворено је девет учионица за учење кинеског језика а партнерска сарадња направљена је са Градском библиотеком у Новом Саду, Гимназијом у Сремским Карловцима, гимназијама Јован Јовановић Змај, Светозар Марковић, Исидора Секулић, затим са Основном школом Ђорђе Натошевић и предшколском установом Маштоленд. Сарадња се шири и у другим градовима у Србији, па ће Конфучијеву учионицу ускоро добити и Шабац.

Прве кораке Конфучијевог института у Новом Саду пратио је само један лектор, српски синолог Наташа Пешић, али данас поред ње у Институту ради још шест лектора из Кине.

Поред кинеског језика у Конфучијевом институту се преносе традиционалне кинеске вештине као што су калиграфија, таи чи, кутура чаја, уметност резања папира, сликање, традиционално кинеско певање.

У Градској библиотеци у Новом Саду, огранку „Аница Савић Ребац“, који је намењен за сарадњу са страним центрима културе у првим месецима постојања Конфучијевог Института организована је изложба о култури чаја. „Интересантно је да Кинези имају читав култ испијања чаја и рекло би се философију па отуда и Институт за чај“, каже библиотерка Љиљана Косијер која координира рад огранка библиотеке.

Колико су Кинези пажљиви према својим сарадницима говори и чињеница да сваке године додељују награду за најбољег партнера а 2015. та награда је припала управо Градској библиотеци. У оквиру библиотеке је организован курс кинеског језика, одзив је био велики али су за почетак направљене две групе од петнаест похађача. Поред кинеског језика деца су на сваком четвртом, петом часу имала прилику да учествују у радионици неке од традиционалних кинеских вештина, уметности сечења папира, калиграфије, сликарства или традиционалног кинеског позоришта са маскама.

ДАХ КИНЕ НА ПАПИРУ Поред Градске бибилотеке овакве учионице кинеског језика и културе организоване су и у школама у којима је одзив био велики па данас неколико стотина ученика и студената похађају ове курсеве.

„Реч је о заљубљеницима не само у језик него и у кинеску културу,“ каже др Радивој Стојковић директор Змај Јовине гимназије.

На овај начин, наводи он, ученицима се отвара простор за један потпуно нови свет, једне старе, древне и изузетно богате цивилизације. Један чаробан свет.

Ове „чаробности“ сопствене културе и те како су свесни и сами Кинези те им се тако и манифестације зову:

„Шарм кинеске културе“, „Очаравајућа Кина – дражесни ум“, „Дах Кине на папиру“…

Свако ко је посетио њихову манифестацију поводом Пролећног фестивала, или како је ми називамо Кинеске Нове година, могао је да се увери да није реч о претеривању. Кинези су зналци да од, нама баналних ствари, као што је испијање чаја направе естетизовани ритуал, чији сами покрети умирују душу и блаже човека те се стиче утисак да се током самог гледања може осетити пријатан укус напитка.

Поред ових манифестација Конфучијев институт је учествовао на Сајму науке Универзитета у Новом Саду као и на првом фестивалу Кине који је одржан у априлу ове године у Београду у организацији Друштва српско – кинеског пријатељства.

Професори Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и сами су се укључили у мисију Конфучијевог института ширења кинеске културе узимајући учешће у циклусу предавања „Откријмо Кину“.

„Моја жеља је да упознамо Кину да бисмо боље сарађивали“, каже декан Филозофског факултета Ивана Живанчевић Секеруш.

„Отварањем Конфучијевог института ушли смо у доба неговања културе које није више европоцентрично. Наши студенти учећи кинески језик ући ће у велику глобалну породицу, јер је кинески поред енглеског и Хинду језика (чији лекторат смо такође отворили) језик којим се највише говори на свету.“

Међутим није само језик оно што се може научити. Неко је у медијима забележио да Конфучијев институт доноси дух Кине у Нови Сад. О успешности рада Конфучијевог института говори и недавна посета амбасадора Кине а саветника за кутуру Сју Хонг који је том приликом изјавио: „Синергија ових посвећених људи рађа сјајне резултате.“

Фенг Ђин, лектор и предавач при Конфучијевом институту, благо и ненаметљиво а опет сасвим искрено каже да јој највећа сатисфакција труд и постигнуће њених ученика.

О необичности, „тихе методе“ држања наставе сведочи и Недељко Ђорђић, директор основне школе Ђорђе Натошевић, која се назива новосадском огледном школом. Каже да је неколико пута док је пролазио поред учионице у којој се одржавао час кинеског језика и културе био изненађен тишином. „И док сам смишљао изговоре зашто деца нису дошла на час, отворио бих врата и изненађено констатовао да је учионица не само пуна, већ да у њој седе заинтересована деца“.

Као члан српске делегације у Кини Натошевић каже да је имао прилику да види како је организована просвета тамо. Изненађен је каже био чињеницом да су учионице у Кини опремљене богатом информационим технологијама, али и сазнањем да се школство у великој мери ослања на привреду. Локални привредници имају обавезу да стипендирају најбољу децу, са којом, по завршетку школовања, потписују уговоре о запошљавању.

„Држава јасно шаље поруку ученицима да је добро бити добар због чега код њих нема дисциплинских и безбедносних проблема у школи. Поред овакве организације на државном нивоу и људи остварени у својим областима, математици, физици, науци уопште, спорту. имају свест о друштвеној одговорности те викендом деци као вид додатне наставе држе радионице. Треба нагласити Кинези веома држе до своје народне традиције, која је језгро њиховог системаи да не дозвољавају упливе утисака са стране. Однос према традиционалним вредностима, припадности школи, поштовање наставника као и однос према раду доведени су до култног нивоа. Све оно што смо мислили да знамо о Кини и кинеском народу је мало шта заиста ова земља јесте и пружа“, закључује Недељко Ђорђић.

Џао Јоухуа:

Култура је важна за међусобно разумевање

О периоду који је у Кини обележен као отпадање од сопства и „лутање по пустињи“ идеолошких експеримената, након чега је уследио повратак на прави пут, те културној сарадњи две земље

Какав је однос према традиционалној култури, каква је културна политика Кине данас после искуства културне револуције?
То су заправо две различите државе, иако је реч о једној истој земљи. Ми смо прошли кроз различите стадијуме, различите идеје о једној филозофији. На пример Конфучијева филозофија је веома популарна, добро прихваћена у Кини. Наравно различити људи имају различите идејне погледе и мишљење о томе. У сваком случају већина Кинеза сада мисли да је револуција шездесетих година била катастрофална и да је уништила много вредних историјских и културних споменике, уопште своје сопствено наслеђе, тековину…

Поред политичких и економских веза између наше две земље колико је култура важна у зближавању наша два народа?
Наравно, Кина и Србија су две ипак врло удаљене земље. Кина је исток, Србија је европска земља, наше традиције и историје су врло различите, можемо рећи чак и философије, али управо зато је култура у смислу културне сарадње и културне размене важна за међусобно откривање односно разумевање. Конфучијев институт није намењен и не може дати Србији кинеску културу као такву. Ми се једноставно трудимо и радимо на томе да овај Институт пружи више знања и информација од оних која су овде била доступна. Кинеска култура је сада доступнија студентима односно грађанима који су за то заинтересовани. На овај начин наша два народа српски и кинески могу да раде заједно, остваре блиску сарадњу. Председник Кине је боравио у званичној посети Србији у намери или са циљем да утврди пријатељство наше две земље.
[/restrictedarea]