Кога представља Омар Матин

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Гнусни терористички напад на геј клуб у Орланду показао нам је можда боље од свих досадашњих случајева накарадност америчког политичког естаблишмента и његову спремност да сваку тему изврне и прилагоди својим циљевима и политичком наративу

Када је Дилан Руф починио срамни злочин ушавши наоружан у црначку методистичку цркву у Чарлстону у Јужној Каролини и убио деветоро људи, амерички либерални естаблишмент и медији одмах су га прогласили за парадигму белачког расизма и мржње према свим америчким мањинама, саму еманацију зла која представља све оне што не прихватају догму мелтинг пота и залажу се за поштовање некаквих корена и традиције. Отишло се толико далеко да је овај гнусни догађај, поред већ уобичајених захтева за забрану оружја у САД, послужио и као повод да се тражи забрана јужњачке заставе и традиције Конфедерације која је у великој мери и даље жива на америчком Југу и која не представља само робовласништво и расизам.

[restrictedarea]

УСАМЉЕНИ ВУК ИЛИ ПРИПАДНИК БРОЈНОГ ЧОПОРА? После подједнако грозног покоља у Орланду, масовни убица Омар Матин представљен је у истим медијима и естаблишменту као „усамљени вук“, човек који не припада ниједном покрету, ниједној идеологији, прости хомофоб, који је можда и сам био хомосексуалац и због тога мрзео хомосексуалце, а и самог себе. Најбољи доказ овога су изјаве председника Барака Обаме и његове потенцијалне наследнице Хилари Клинтон, у којима нису могли или нису смели да препознају корене Матиновог зла због заповести политичке коректности. Председник Обама назвао је овај покољ „чином мржње“, али није именовао извор мржње или мотив за исти. „Немамо јасних доказа да је овај напад усмераван споља“ од стране Исламске државе или било које друге екстремистичке групе, рекао је Обама додајући да је „за сада јасно да се ради о примеру домаћег екстремизма због којег смо сви били забринути већ дуго“. Клинтонова је за убиство и рањавање стотину људи (за сада је 50 особа подлегло повредама) оптужила оружје, а не некакву идеологију или религију. „Верујем да војном оружју нема места на нашим улицама“, рекла је она и додала да „ако вас ФБИ надзире због могућих веза са тероризмом, не би требало да можете да купите оружје без икаквих проблема“. У оба ова случаја ради се о бруталном извртању теза зарад сопствених политичких циљева и поена.

Обама би требало да одговори где је то и ко је то Омара Матина научио да мрзи не само хомосексуалност него и хомосексуалце. Одакле му уверење да они заслужују смрт, а да он има право да их убије? Где је могао да добије такве идеје? Ко то проповеда? Истина је да не само талибани и Исламска држава прогоне хомосексуалце до те мере да их каменују насмрт или бацају са кровова вишеспратница већ многе државе предвиђају смртну казну за хомосексуалце, међу којима су Саудијска Арабија, Катар, Уједињени Арапски Емирати или Пакистан, верни амерички савезници. У овим земљама такви закони се спроводе јер имају основа у муслиманској светој књизи Курану. Шеријат тврди да је хомосексуалност посебно подла врста блуда кажњива смрћу. Једина разлика између Матиновог чина и онога што ради, на пример, Саудијска Арабија јесте у томе што је Матин своје жртве убио метком у ноћном клубу, док Ријад то чини одсецањем главе на градским трговима пред разгаљеном публиком.

Обамину и Клинтонкину теорију о пуком хомофобу разбила је, међутим, чињеница да је његова бивша жена тврдила да ју је овај човек малтретирао, омаловажавао и кињио у складу са манирима исламских екстремиста, као и један његов некадашњи сарадник изјавивши да је Матин гајио константан бес због понашања америчких жена. Овде се, значи, не ради о пукој хомофобији, о нечему што се уклапа у екстремистичка исламска учења. Питање је само ко је Матина томе научио.

На питање кога представља Омар Матин, које друштвене, културне, верске, криминалне, психолошке категорије, либерални естаблишмент даје фалсификован, крњ и нетачан одговор. Омар Матин је био свашта. Био је муслиман, иако на конфузан и недоследан начин. Вероватно је био и хомофоб, макар судећи по избору мете. Постоје наводи да је био макар латентни хомосексуалац, а извесно је да је био дете имигранта из Авганистана. Проблем је што естаблишмент и медији неке од ових чињеница, односно особина, узимају у обзир када праве његов социолошки профил, а друге не. Истиче се да Матин не оличава све муслимане и то је тачно. Али лишити овај злочин исламистичке димензије је врло спорно, посебно што је Матин пре покоља позвао полицију и рекао им да то чини као припадник Исламске државе и у име његовог виђења ислама. Такође, истиче се и да Матин не представља сву децу имиграната, што је тачно, али зашто онда естаблишмент и медији тврде да представља све хомофобе и све власнике оружја, као што су то рекли Обама и Клинтонова?

ИРОНИЈА ФЕНОМЕНА ТРАМП За разлику од Обаме и Клинтонове, иронично је што је председнички кандидат републиканаца Доналд Трамп, човек који би у нормалном друштву вероватно био успешан бизнисмен као што и јесте у Америци, али се никада не би попео на више ешелоне политичке моћи због своје идеолошке неукости, погодио мету. Он је пуцњаву искористио да понови свој позив на привремену забрану уласка у САД свим муслиманима, осим ако су „одговарајуће и перфектно“ скенирани, односно ако су надлежне службе без икакве сумње установиле да нису присталице исламског екстремизма, те да би као председник „суспендовао имиграцију из делова света који су познати по тероризму против САД, Европе и наших савезника“. Трамп је рекао да жели да „заштити Американце одакле год да су, где год да су рођени“. Излазећи из домена политички коректног, Трамп је успео да „погоди жицу“ не само код својих „природних“ присталица него и међу онима који су до сада са неповерењем, зебњом или омаловажавањем гледали на њега. Иако се Трамп и остали републиканци противе идеји истополних бракова и конзервативни су око других питања везаних за ЛГБТ популацију, Трамп је показао већи сензибилитет према овом делу становништва од Клинтонове, рекавши да је „радикални ислам антиженски, антигеј и антиамерички“. „Одбијам да дозволим да Америка постане место где су хомосексуалци, хришћани, Јевреји мета прогона и застрашивања које спроводе радикални исламски проповедници мржње и насиља.“

За разлику од Обаме и Клинтонове, Трамп је јасно рекао да је покољ у Орланду починио „радикални исламски терориста“ који је циљао овај ноћни клуб ем јер је желео да убије Американце, ем јер је хтео да погуби грађане који су хомосексуалци и лезбијке због њиховог сексуалног опредељења. „То је ударац у срце и душу онога што смо ми као нација. То је напад на способност слободних људи да живе свој живот, да воле кога желе да воле и изражавају свој идентитет“, рекао је Трамп и оптужио Клинтонову за потпуно погрешан приступ имиграционој политици. „Зашто бисмо пустили у своју земљу било кога ко подржава било какво насиље против Американаца који су хомосексуалци и лезбијке“, поентирао је он.

Његове речи и приступ овом немилом догађају, као и реаговање Обаме и Клинтонове, имали су велики утицај на америчко геј становништво. Један утицајни геј блогер и активиста отворено је и аргументовано написао да после Орланда прелази на Трампову страну. „Ово је најтужнији дан у мом животу. Не могу да се саберем због ужаса који се догодио прошле ноћи у Орланду, где је 50 радосних, разиграних хомосексуалаца убио верски екстремиста. Тужан сам, разорен у души због тога, али подједнако сам тужан и због тога што су догађаји у Орланду распршили моја политичка уверења, јер се више не могу заклињати у припадност прогресивној филозофији мира, љубави и једнорога која је само помогла да моја хомосексуална сабраћа буду убијена“, навео је он. Према његовим речима, одговор америчке левице, односно Демократске партије, био је само „блебетање против ’исламофобије’“ и покушавање да се на други начин објасни евидентно верска мотивација за убиства. Истичући да је на прелиминарним изборима гласао за Хилари Клинтон, овај активиста тврди да се сада због тога стиди и да ће у новембру на председничким изборима гласати за Трампа. „Зашто? Да, знам да је Трамп кловн, будала. Не морате ме уверавати у то, али он је, такође, једини који говори било шта о повлачењу кочнице када се ради о исламском екстремизму, и у светлу онога што се догодило у Орланду то је постало заиста значајно питање за мене“, додао је он.

ПИТАЊЕ ОРУЖЈА Колико је прича о терористичком нападу у Орланду постала накарадна и настрана поврх свега реченог најбоље показује чињеница да је, као и све пређашње масовне пуцњаве, и она постала предмет за пропагирање укидања права на поседовање оружја у САД. Мотив естаблишмента у остваривању овог циља врло је јасан и најпрецизније га је дефинисао амерички политички активиста Пол Крејг Робертс рекавши да „не можете имати и полицијску државу и наоружани народ“. И Обама и Клинтонова као узрок пуцњаве у Орланду виде „проблем са контролом оружја“. Да се разумемо, пушка као пушка није могла сама да убије педесет и рани исто толико људи. За то је морала да се нађе у рукама човека способног и спремног за то. Такав човек ће пушке да се домогне без обзира да ли је она у слободној продаји или не, што нам доказују бројни терористички напади широм света, укључујући и најновије у Паризу и Бриселу, где се војно оружје не може купити у продавници као у САД, али су га се терористи, ипак, домогли (да не помињемо да је део наоружања до Париза стигао управо из САД, из компаније повезане са ЦИА). Такође, да клуб у којем се догодило ово масовно убиство није несрећним случајевима био gun free zone, односно место на којем није дозвољено ношење оружја, можда би неко од присутних суманутог убицу успео да заустави пре него што је убио оволико људи. Не заборавимо да је он напад извршио полуаутоматском пушком чији оквир има капацитет од 30 метака, те да је, да би погодио стотину људи макар једним метком, морао више од три пута да застане и замени шаржер. Да је којим случајем неко од присутних био наоружан, можда би макар у тој паузи успео да узврати ватру нападачу и спречи га да настави покољ.

Због овога би Обама и Клинтонова, када говоре о контроли оружја, више требало да мисле на контролу неког другог оружја, а не оног које се легално продаје америчким грађанима. Требало би да мисле на контролу оружја војске којом они управљају и која то оружје често користи врло неселективно убијајући и недужне људе широм света. Требало би да размисле и о контроли оружја које шаком и капом деле екстремистичким групама од неонацистичких у Украјини до оних исламистичких на Блиском истоку што је често употребљено и против америчких грађана. Трамп, којег Обама, Клинтонова и њихове присталице онолико воле да омаловажавају и називају глупаком и будалом, све ово је боље схватио од њих. Лек против терористичких напада ове врсте у Америци није строжа контрола наоружања у поседу америчких грађана него строжа контрола имиграције и америчке спољне политике која распламсава сукобе широм света и ствара терористе попут убице из Орланда или терориста из Париза и Брисела, или кољача из Сирије, Ирака или Либије.

[/restrictedarea]