Када се 19. јуна у београдском Народном позоришту Асанжов ореол прелио на српске борце за „транспарентност“ и против корупције, планира се непрекидно одржавање сличних јавних заседања (сећа ли се неко „грађанских пленума“ пригодно измишљених у БиХ током неуспелог покушаја „обојене револуције“ 2014. године?) али без надаље непотребног Асанжа, на теме које он персонификује и које ће бити прилагођене „унутрашњем стању“ у Србији. „Случајно“ изабрани учесници из публике једнодушно су наговестили да је омаж Асанжу само почетак и одскочна даска за њихове даље потезе
Пише Стефан Каргановић
У недељу 19. јуна, са почетком у 20:30 часова, на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду на необичан начин српској јавности је уручена шифрована најава наступајућих политичких догађаја. У питању је – како стоји на интернет страници позоришта – „глобални догађај ‘Прво су дошли по Асанжа’, који слави узбуњиваче и слободу изражавања, одржан истовремено у десет градова широм света, међу којима је био и Београд.“ Као инспиратор догађаја води се покрет ДиЕМ25 (Democracy in Europe Movement), где водећу улогу играју врло интересантне личности, бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис и хрватски филозоф Срећко Хорват. Овај последњи уједно је и иницијатор Филозофског театра, концептуалног оквира београдске манифестације.
[restrictedarea]
СКРИВЕНА ПОРУКА Додуше, најава бурних предстојећих активности изведена је донекле дискретно јер за сада још увек није предвиђена за профане. Зато је вешто упакована у једну широко прихватљиву свечаност: међународно обележавање годишњице заточеништва Џулијана Асанжа у просторијама амбасаде Еквадора у Лондону. Све се одиграло скоро на начин како се, у вези са једном другом конспирацијом, довитљиво изразио Винстон Черчил. За већину посматрача, осим најупућенијих, скривена порука догађаја доиста је изгледала као „загонетка обавијена мистеријом, скривена у енигми.“
Захтев за хитно и безусловно ослобођење Џулијана Асанжа и обустављање монтираног кривичног поступка који се води против њега несумњиво је оправдан у сваком погледу. Међутим, ипак је уочљива недоследност присутних Асанжових поборника из београдског Круга двојке, и већ на самом почетку то је нешто што изазива благу недоумицу. Треба ли подсећати на народну мудрост да се оно што је потребно за кућу – не даје за цркву? Већ деценију и по, неколико десетина хиљада суграђана и сународника јужно од Ибра живе заточени попут Асанжа, додуше не у соби у једном дипломатском представништву у Лондону, већ у резерватима под условима који се тек номинално разликују од ограничења којима је задње три године подвргнут Асанж. Зачудо, њихов положај није био предмет пажње и забринутости помодне публике која се у недељу увече стекла у Народном позоришту да изрази поштовање једном заиста заслужном, али у односу на обесправљене суграђане ипак поприлично далеком заточенику савести.
Овај парадокс још је занимљивији у светлу провокативног назива датог програму театралне вечери који су водиле модераторке Маја Прелевић и чланица Асанжове „Викиликс“ екипе Рената Авила – „Прво су дошли по Асанжа“. Нимало случајно. Изабрани назив асоцира на чувене речи познатог немачког пастора и жртве нацизма, Дитриха Бонхофера. Импликација је да ће бити других жртава прогона, после Асанжа. Можда чак и у Србији? У сваком случају, човекољубива екипа из Круга двојке солидарношћу са Асанжом поручује да је ако треба спремна и за мучеништво. Али правилно схваћен, Бонхоферов вапај заправо није олако избачена пропагандна парола него морални прекор – свима који из кукавичлука или моралне искварености равнодушно, или селективно, посматрају неправду и прогон ближњих, из којег год „круга“ они били. Уједно то им је и упозорење, да их кад тад вероватно чека иста судбина. Изгледа да је та суптилност Бонхоферове мисли прошла углавном незапажено.
ЛОКАЛНО ПРЕОТИМАЊЕ ОМАЖА Силом прилика, спектакл је морао бити подељен у два дела. Први део састојао се из општег програма, који се истовремено одвијао на десетак места на разним тачкама света, са видеолинк укључењима Џулијана Асанжа и неколико познатих личности које га подржавају. Осим алузивних назнака у разговору између модераторки, које су седеле на бини и на енглеском руководиле српским делом програма, општи аранжман је знатно отежавао могућност отворене манипулације у функцији локалнополитичке агенде. Ипак, обилне похвале изречене Асанжу као симболу неправедног страдања у борби за „транспарентност“ и против „корупције“ психолошки су припремиле позорницу за манипулацију у другом делу. Преотимање омажа Џулијану Асанжу отворено је изведено тек на крају, у периоду посвећеном питањима и коментарима из публике. Сегмент за јавну дискусију на сваком од међународних локалитета био је предвиђен да се одвија по локалној динамици, после заједничког програма и невезано за њега.
Део сценарија под својом контролом београдски по свему судећи организатори су темељно припремили и искористили у пуној мери. Микрофон за учешће у дискусији добило је десетак интервената који су, са једним изузетком, заступали једнообразно идејно становиште. У пуној сали са око 300 присутних то је врло необичан случајан статистички резултат, осим ако би се размотрила хипотеза да је учешће у „дискусији“ било резервисано за предодређене говорнике који су унапред били распоређени међу публиком.
Поенту „дискусије“ која је уследила артикулисао је најбоље један од спонтаних учесника. На почетку свога излагања, пре него што је прешао са енглеског на српски, знаковито је изјавио да све до тада речено звучи лепо али да ће ипак остати без ефекта ако се не доведе у везу са „domestic situation“, или „унутрашњим стањем“ у земљи. У Београду, истакао је, „први пут у двадесет година најзад имамо масовни покрет који је пре неколико дана на улицу извео преко 20.000 људи… са сличним протестима против режима у Новом Саду и Нишу.“ Подсећајући на окидаче који су произвели „смене режима“ у Египту и Тунису, дискутант је додао да је најважнији задатак сада формулисање захтева да се суди одговорнима „за рушење кућа у Савамали.“
Потпуно случајно изабрани учесници из публике једнодушно су наговестили да је омаж Асанжу само почетак и одскочна даска за њихове даље потезе. Када се 19. јуна у Народном позоришту Асанжов ореол прелио на српске борце за „транспарентност“ и против корупције, планира се непрекидно одржавање сличних јавних заседања (сећа ли се неко „грађанских пленума“ пригодно измишљених у БиХ током неуспелог покушаја „обојене револуције“ 2014. године?) али без надаље непотребног Асанжа, на теме које он персонификује и које ће бити прилагођене „унутрашњем стању“ у Србији.
Порука је шифрована али њен садржај је савршено разумљив свакоме ко располаже својом „Омега“ машином. У Србији се ужурбано изграђује психолошка и материјална подлога за спровођење истих процеса који се већ одвијају, и налазе се у напредној фази, у Македонији и Републици Српској. У петак 25. јуна на улицама Београда биће видно докле је, од задње епизоде поменуте на Асанжовој вечери, тај процес узнапредовао. Ако им је стало до заштите институционалног поретка, то су чињенице које су јавност и органи задужени за националну безбедност обавезни да озбиљно приме к знању. Ти процеси су, узгред, онолико „спонтани“ колико је то била расподела микрофона за политички хомогена излагања „случајно“ изабраних дискутаната на Сцени „Раша Плаовић“ у Београду.
На позорници у Београду, скривено наочиглед свих, притешњеном Балтазару поново се емитује древна порука „Мене, мене, текел, упхарсин“ (Дан. 5:26-28). Ако је до сада није приметио, или добро прочитао и схватио, можда је време да му се провери диоптрија и препишу нове наочаре.
[/restrictedarea]