Хоће ли се Индија удавити на сувом?

КОЈЕ СВЕ ПОСЛЕДИЦЕ МОЖЕ ИЗАЗВАТИ НЕДОСТАТАК ВОДЕ

Индија сушаПише  ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Проблем несташице воде, посебно изражен последњих година услед климатских промена, ову државу доводи у озбиљну опасност од социјалних немира и кризе до јачања сепаратизама и чак избијања како унутрашњих конфликата, тако и сукоба са суседима, пре свега Кином

У индијској држави Махараштра (источно од осамнаестомилионског Мумбаја) догодило се масовно самоубиство пољопривредника, пише британски „Фајненшел тајмс“. Недостатак воде је толики да не подстиче само самоубилачке нагоне већ чини се – посредно – и сепаратизам, који може довести до распада Индије на неколико независних квазидржава.

Индијски новинар Симон Мунди утврдио је да се од почетка па до краја маја 2016. године убило 320 људи само у једној од пет области државе Маратвада. Људи су пали у очајање услед страшне суше која је погодила западне, јужне и централне области земље и где се 55 одсто усева, што значи и шећерне трске, стратешког производа ових региона, наводњава искључиво кишама.

Није боља ситуација ни у градовима. Наиме, становници престижних четврти Њу Делхија у Индији устају рано ујутро, на глас мегафона са улице, који их обавештава да воду кроз водоводне цеви пуштају само на један сат. Сви устају и почињу да пуне посуде, јер се не зна када ће следећи пут водовод прорадити. Због недостатка воде људи су принуђени да је чувају у посудама, што погодује развоју комараца, који опет шире различите болести. Воде нема јер власт даје предност наводњавању поља, пошто се пољопривредни производи извозе, те доносе новац, и нема кад да се брине о становништву и његовим потребама.

[restrictedarea]

ДЕСТРУКТИВНИ ЕЛ НИЊО Узрок недостатка воде у Индији је најслабија сезона киша, чији је резултат, између осталог, и скок цена хране. Метеоролошка служба Индије повезује ову невољу са климатским феноменом Ел Нињо који је узроковао, од јуна 2009. до априла 2012. године, највећу сушу у Индији за последње четири деценије. Затим је настао мали предах, да би у јесен 2015. Светска метеоролошка организација прогнозирала стварање новог Ел Ниња, који може бити најдеструктивнији у последњих 70 година. Уколико ова појава буде чешћа, биће то плата човечанству за прегревање и загађивање атмосфере.

То ће дефинитивно довести до страдања целокупног човечанства, али највећу штету због промене климе имаће Индија, уверен је Скот Мур, који се у влади САД бави проблемом воде у свету. Према његовом мишљењу, Јужна Азија ће се суочити са тешким недостацима воде, што може узроковати велики пад БДП-а свих земаља тог региона, али и произвести нестабилност државних институција.

Елем, због слабљења монсуна Индија зависи од реке Ганг и њених притока. Изван овог подручја вода има посебну цену, јер се у другим регионима умањују залихе подземних и артерских вода, док у неким воде више нема. Пољопривреда у овој земљи троши 90 одсто све воде, а даје само 20 одсто бруто домаћег производа; број радника у овом сектору достиже 55 одсто свих запослених у овој држави. Проблем се увећава и услед високих температура.

У Индији се поред недостатка воде и застарелости система снабдевања појавио и проблем оболевања људи због биолошке неисправности воде: Према подацима прес-службе Мубаја забележени су случајеви колере, маларије, тифуса и других болести. Влада је предложила становништву да пије искључиво флаширану воду и да не користи лед у напицима будући да се прави од „чесмоваче“.

 

НЕДОСТАТАК ВОДЕ ИЗВОР НОВИХ СУКОБА Колико је проблем воде у Индији актуелан најбоље се види у државама Пенџаб и Харјан, где поред етничко-религиозних проблема између хиндуиста, муслимана и сика, недостатак воде постаје извор нових сукоба, што се све поставља у контекст већ постојећих конфликата. Врховни суд Индије је затражио од владе у Њу Делхију да нађе решење. Међутим, централна влада оклева плашећи се сепаратизма економски развијеног Пенџаба, која Индији даје 60 одсто пшенице, 50 одсто пиринча и 25 одсто памука. У целини гледано, државно регулисање коришћења водних ресурса у Индији постаје историјски задатак, што није лако будући да је власт саткана од националних партија, које до последње бране интересе многобројних етничких и религиозних група. У тим условима направити водовод или канал којим би се из једне државе вода пребацивала у другу постаје сложен задатак, скоро нерешив, а и могући узрок новог унутрашњег рата.

У борби за воду користе се све методе, па и уцене. Наиме, у фебруару 2016. године је једна каста затворила канал Мунак, који је обезбеђивао 60 одсто воде за шеснаестомилионски Делхи. Устанак поменуте касте армија је угушила у крви, али су власти после тога пошле на уступак и доделиле политичке функције у државним органима и професорска места на универзитету у Делхију и држави Харајана, а гледала је и кроз прсте и на крађу воде.

Ганг

БРИТАНСКО НАСЛЕЂЕ Скот Мур за данашње конфликте око воде у Индији окривљује британско колонијално наслеђе. Наиме, Британци су изградили систем канала који је оставио без воде кнежевства у дубини Индије. Другим речима, ради се о традиционалним конфликтима са веома крвавом предисторијом. Ови сукоби могу да се смире само растом благостања, али сеоско становништво, за разлику од градског, и даље је сиромашно.

На све ове проблеме, надовезао се и један нов. Ледници са Хималаја почели су да се топе. Научници и новинари о томе објављују студије и чланке, па је тако британски „Би-Би-Си“ известио о препуном језеру Спилвеј, које се налази на 20 километара од Евереста. Ледници са Хималаја су постали избушени попут сира, а Кинези су обавестили научну заједницу и јавност да су се у централној области ове планине појавила два нова језера (у рејону гребена Налаканкар Химал). Научници су за ово окривили човека. Вода која се добија топљењем ледника са Хималаја завршава и у реци Брахмапутра. Проток воде, чија половина долази са кинеске територије, износи 19.500 кубних метара у секунди. И ту настаје проблем. Ако је договор са Пакистаном око вода Инда издржао тест времена, овај са Кином око Брахмапутре није постигнут. Додатна невоља је што Кина на овој реци и на својој територији гради пет вештачких језера и пет хидроцентрала, али је и повећала узимања воде за властите потребе, те оставља без воде индијске државе Трипура и Сиким, Аруначал Прадеш, Асам, Манипур, Мегхалаја, Мизорам и Нагаленд.

Иако две државе избегавају војни речник због овог проблема, има аналитичара који су убеђени да је рат због реке Брахмапутре само одложен. На даљи развој догађаја утицаће раст температуре на површини земље.

 

АМЕРИЧКИ ФАКТОР Недостатак воде за Индију је потцењен проблем и може довести до појаве неколико нових квазидржава које ће започети рат за водне ресурсе. Да драма буде већа, постарале су се САД, давши предлог влади у Њу Делхију да у случају конфликта са Кином око воде (или било ког другог) буду њен савезник. Предлог је подржао Доњи дом индијског парламента. Потом је Вашингтон предложио индијској влади да организује Суд за решавање спорова око водних ресурса, као и механизам принуде, укључујући и специјалне јединице. Укратко, Вашингтон саветује влади Нарендра Модија да не обраћа пажњу на националну и религиозну специфичност државе и да питања решава изван тога, то јест ти савети иду у правцу распиривања грађанског рата, а не његовог спречавања. Када суд за воду реши спорове, Вашингтон предлаже реализацију низа пројеката у вези доделе водних квота и поделе водних ресурса. Влада у Њу Делхију, за сада, игнорише све те предлоге и придржава се свог програма иригације не желећи било какав контакт са САД на ову тему.

Индија суша 2

ПРОБЛЕМ СЕПАРАТИЗМА Други велики проблем Индије је сепаратизам. У Индији живи око 700 народа, који говоре на 22 посебна локална језика. Бројни народи изборили су одређену државотворност, па Индија има федеративно уређење. У њен састав улази 28 држава, а половина њих жели независност. Сада у Индији делује 800 сепаратистичких и устаничких групација, међу њима су чак и маоисти, друга по снази (први су исламисти) таква групација са око 15.000 бораца. Због тога експлозије бомби у Индији често подсећају људе да ова држава има неколико својих сепаратистичких тачка или другим речима Косова и Метохија, који могу да је разбију. На пример, исламистичка организација „Лашкар и Тајба“ ратује за независност Кашмира дуже од 60 година. У овом делу Индије углавном живе муслимани. Другим речима, Индију не угрожавају само исламски екстремисти, мада је проблем Кашмира најизраженији, већ и национализми других народа. У неколико савезних држава могу се чак лако видети по улицама градова локални устаници како наоружани и у униформама шетају градом, што на туристе не оставља пријатан утисак. Најстарији је сепаратизам сика. Овај народ је 1944. године први пут затражио да се савезна држава Пенџаб прогласи независном под именом Сикистан, односно (касније) Хласитан (1987). Председник ове непризнате државе постао је Гурмит Сингх Аулах (угледни емигрант, који је у САД водио дијаспору овог народа). Независност је била проглашена у Вашингтону, али је Њу Делхи није признао.

Кашмирски сепаратизам постоји од 1947. године, тј. времена конфликта Индије и Пакистана око тога коме припада Кашмир, главни разлог сукоба две земље. Сепаратизму су склони и становници индијске државе Нагаленд, која поред тога жели да себи припоји и део територије друге државе Манипур. Сепаратизам развија и индијска држава Асам од 1970, а такође становници ове државе захтевају и аутономију региона Бодо и Карби, због чега су чести етнички конфликти и антивладине демонстрације, као и заробљавање талаца.

 

ГЛОБАЛНИ ПРОБЛЕМ НЕДОСТАТКА ВОДЕ

Према предвиђањима Уједињених нација 2025. године две трећине становника Земље суочиће се са проблемом пијаће воде, а у 2016. више од милијарде људи већ муку мучи с тим у вези. Такође, тренутно у свету више од четири милиона деце умире од болести изазваних неквалитетном водом за пиће. Проблем напуштања одређених територија (пресељења читавих села), брз пораст становника града само повећавају проблем, а међу државама које су већ осетиле недостатке воде је и Индија. Према подацима УН, у свету највише људи умире због неисправне воде за пиће, више него од било које форме насиља, укључујући и ратове, а до 2050. сваки трећи становник наше планете осећаће недостатак ове драгоцене течности.

Недавно су објављени и резултати (14. фебруара 2016) истраживања сарадника Универзитета Твент из Холандија, а које преноси „Њјујорк тајмс“, према којима већ сада око две трећине становника планете, око четири милијарде људи, најмање месец дана годишње нема воде. Половина ове популације су становници Индије и Кине, затим следе Аустралија, Бангладеш, Пакистан, Нигерија, Мексико, Блиски исток и Север Африке. Од недостатка воде пате и становници САД, посебно у Калифорнији, Тексасу и Флориди. Најмање проблема са пијаћом водом имају Централна и Источна Европа, Скандинавија, Канада, Бразил, Централна Африка, Индонезија и Русија. Но научници упозоравају да ће се и државе које не погађа ова појава, врло брзо са њом суочити.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *