Хиљадугодишња лаж

Драгомир Антонић 

Римске папе су своје захтеве за врховном световном и црквеном влашћу у свету темељиле на фалсификату. И тако десет векова. Да ли је касно за опрез?

Стиже месец јун, а с њим друга половина године. Данас је петак 3. јун 2016/7524. године. Овај дан је у Српском народном календару и у календару Српске православне цркве посвећен цару Константину и његовој мајци Светој царици Јелени. Кад је постао цар, прву велику битку водио је против свог супарника Максенција. Пред саму битку био је у великим бригама и сумњама, али тад му се јавио сјајан крст на небу, окићен звездама, с написом: „Овим побеђуј“. Цар нареди да му се направи сличан крст и стварно победи Максенција.

[restrictedarea]

ОД ЛЕГЕНДЕ ДО ФАЛСИФИКАТА Ово је једна од легенди везаних за Константина. Иначе, он спада у римске цареве за које је везано највише, са научне или стручне стране, никада потврђених података. Најпознатија измишљотина приписује му ауторство Миланског едикта, који је он наводно донео 313. године. О томе сам писао пре неколико година („Печат“ број 151, 4. фебруар 2011) и само ћу цитирати неколико реченица тог текста: Наука је доказала да је Милански едикт обична измишљотина, јер је хришћанству била призната равноправност Едиктом о толеранцији који је издао цар Галерије пред своју смрт 311. године (Олег Мандић, Лексикон јудаизма и кршћанства, Матица Хрватска, Загреб, 1969; види одреднице Галерије и Милански едикт).

Када је тада Римска папска курија могла да фалсификује, шта ли нам тек данас спрема?

У чувеном Тускулум лексикону, у науци општеприхваћеном од немачких аутора (Волфанг Бухвалд, Армин Холвег, Ото Принц објављено 1948. на српски превео Албин Вилхар, а објавила некад велика издавачка кућа „Вук Караџић“, Београд, 1984) под одредницом Константин Велики нема ни помена о било ком његовом делу чија би аутентичност била неспорна.

Још драстичнији случај је са тзв. Константиновом даровницом Donatio Konstantini –„фалсифицирана исправа уврштена у Псеудоизидорову збирку папинских одлука из IX столећа… Главни циљ фалсификата био je јачати папинску власт насупрот свјетовној. Donatio Konstantini представља исправу којом је цар Константин наводно подијелио папи Силвестеру царску част и свјетовну власт. На тој су даровници римске папе темељили своје захтеве за врховном свјетовном и црквеном влашћу у свијету (Олег Мандић, Лексикон…).

У тротомној Енциклопедији православља која је урађена са благословом Његове светости патријарха српског господина Павла, писало ју је стотину српских академика, професора и истраживача – а објавила је „Савремена администрација“ 2002. у Београду, опширно је под две одреднице Константинов дар и Псеудоисидорове декреталије описано настајање овог фалсификата.

ПРЕКРАЈАЊЕ ПАМЕТАРНИЦЕ Наводи се да је „зборник докумената канонског права настао у Франачкој краљевини средином деветог века. Приписује се по имену непознатом аутору који се крије иза имена Исидор Меркатор (Исидор Севиљски умро око 636)“. Иначе цело дело је пука компилација где је највећи део дат римском примату и папској непогрешивости, а папи Силвестеру је (314–335) цар Константин наводно дао право првенства у Цркви испред епископа Антиохије, Александрије, Цариграда и Јерусалима, укључујући Рим и области, места и градове у западним крајевима. Иако је фалсификат откривен и изложен критици од стране Николе Кузанског и других стручњака још у првој половини 15. века, Римокатоличка црква га је званично штитила све до 1757. године. Када се све сабере, фалсификат је трајао безмало хиљаду година. Није мало ни данас оних који би поједине одредбе из фалсификата мало угланцане и дотеране поново применили и све то позивајући се на „ново откривене старе историјске изворе“. Не ради то данас само двоглава Ватиканска курија – двоглава је јер има двојицу живих непогрешивих римских папа – већ, следећи њен пример и служећи се њеним миленијумским искуством, многи су се у световној власти окренули ка исправљању историје те једине људске паметарнице. Да ли што им је Ватиканска курија блиска или по њеним упутствима, тек у римокатоличким државама у суседству је на делу успостављање новог историјског поретка. Наши црквени оци, државни представници, људи који су на челу школског образовања, научних и институција културе, ваљало би да о „ново-старим“ римокатоличким мисијама поведу рачуна. Док не буде касно.

Срби Светог цара Константина и Свету Јелену славе као Крсну славу. Свечарима честитам Крсно име. Не заборавимо новосрпске мученике који труну у евроунијатским тамницама.

[/restrictedarea]