ENDRU KORIBKO – SRBIJA JE CENTRALNA TAČKA MULTIPOLARNOSTI NA BALKANU

Razgovarao Stefan Karganović Fotografije MILAN TIMOTIĆ

Svi smo gledali film „Amerikanac u Parizu“, ali „Amerikanac u Moskvi“ je nešto prilično zbunjujuće i neobično. Međutim, i takvih Amerikanaca ima, sve više. Jedan od njih, koji se izdvaja intelektualnom hrabrošću, analitičkom dubinom i polemičkom britkošću je – Endru Koribko

Kako se dečak iz duboke američke provincije u Ohaju obreo u Moskvi, kao doktorand iz političkih nauka na prestižnom ruskom institutu višeg obrazovanja? Sama po sebi to je fascinantna priča. Njegov put od običnog američkog gimnazijalca, iz skromne porodice na Srednjem Zapadu, do geopolitičkog autoriteta „zrelog“ uzrasta od dvadeset i sedam godina, čija se reč već pročula i čije procene se prate i poštuju, zaslužuje pažnju, pre svega njegovih srpskih vršnjaka. Na određeni način, to je dokaz i dalje neokrnjene vitalnosti „američkog sna“, i potvrda vere koju u srcu nosi svaki Amerikanac, da je sve moguće i da je gornja granica – nebo; ali kada se ima u vidu gde Endru ostvaruje svoj američki san, to ipak nije bukvalno onako kako su to nekada zamišljali Oci Osnivači.

Amerikanac koji studira u Moskvi? Za čitaoce „Pečata“ to je fascinantan profil koji zvuči gotovo nestvarno. Da li biste nam rekli nešto više o sebi i kako je došlo do toga da se usavršavate u zemlji koju većina Srba voli i poštuje, dok vaši brojni srpski vršnjaci sanjaju da studiraju – u Americi?

Reći ću vam nešto o svom poreklu. Moj pradeda je rodom sa teritorije koja danas pripada Ukrajini. Sa očeve strane, moji preci su Poljaci, a moj otac je kao već odrasla osoba došao da živi u SAD, da bi se nakon penzionisanja, pre nekoliko godina, vratio u Poljsku.

Sa majčine strane, preci potiču iz Slovenije. Kada su se moji roditelji razveli, odgajali su me baba i deda sa majčine strane. Vaspitavali su me da poštujem druge ljude i različitosti njihovih kultura. To i jeste bila suština Jugoslavije – snaga kroz različitost, jedinstvo kroz raznolikost!

Kao malog, više su me privlačili čitanje i geografija nego igranje sa drugom decom. U babinoj i dedinoj kući, gde sam rastao, mogao sam da pročitam i saznam mnogo toga o Jugoslaviji i o našoj zajedničkoj istoriji.

Sećam se da sam kao dete sedeo u dnevnom boravku ili u kuhinji i gledao na televiziji kako SAD bombarduje Srbe u Bosni. To je, naravno, bilo stalna tema razgovora u kući pošto je moja familija vodila poreklo iz te zemlje. Kasnije, 1999. godine, ostalo mi je u živom sećanju kada je NATO napao Jugoslaviju, kao i saopštenja o tome koja sam gledao ujutro, pre polaska u školu. Deda me je uvek podsticao da čitam i učim kako bih bolje razumeo svet oko sebe.

Otac je, takođe, veoma uticao na mene. On nije stereotipan Poljak, netrpeljiv prema Rusima. Uvek se pozitivno o njima izražavao, sa zahvalnošću za oslobođenje od nacista na kraju Drugog svetskog rata. To su neke od stvari koje su me definisale kao osobu: prihvatanje mojih jugoslovenskih korena, izloženost kritičkom stavu prema spoljnoj politici Sjedinjenih Država, nastojanje da saznam što više o Sovjetskom Savezu i Rusiji, kao i svakodnevna navika prikupljanja informacija o događajima u svetu.

Odlučio sam da jednog dana napustim SAD i da živim i radim u Rusiji, bez obzira na cenu. Na univerzitetu države Ohajo diplomirao sam međunarodne odnose i diplomatiju, istočnoevropski smer, i ruski jezik.

[restrictedarea]

Kako se dalje razvijala vaša životna priča?

Nakon završenih studija nisam mogao da pronađem posao iz struke i radio sam neko vreme u restoranima brze hrane. Ali nikada nisam izgubio nadu u ostvarenje svoga sna. Moj život se promenio kada je otac otišao u penziju 2012, prodao kuću u Americi i vratio se u Poljsku. Odlučio sam da pođem sa njim, to je bio korak u pravcu preseljenja u Rusiju.

Prijavio sam se Državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO) u Moskvi i od avgusta 2013. tamo živim, radim doktorat i ujedno sam u medijskoj kući „Sputnjik“ zaposlen kao analitičar i imam svoju radio-emisiju.

Kako se snalazite u Rusiji?

Rusija me svakako privlači zbog slovenskog porekla, ali mnogo više zato što je jedina zemlja koja ima kapacitet da se suprotstavi Sjedinjenim Državama i koja podržava ideje u koje i ja verujem, pre svega multipolarnost. Kao Sloven, u Rusiji sam osetio duh otpora, nezavisnosti, iskonske mudrosti, i znao sam da će se jednog dana podići sa kolena i da će pružiti otpor jednopolarnom haosu. Najzad, pošto sam u Sjedinjenim Državama na raznim nivoima stekao obrazovanje, a čitanjem i nezavisnim istraživanjem dobio sam jasnu sliku o tome šta je istina a šta nije, mogu odgovorno da kažem da američke obrazovne ustanove ne samo da svoje đake vode u zabludu već njihove umove ispunjavaju – lažima.

Zato sam odlučio da svoje obrazovanje nastavim u Rusiji, uveren da je u Rusiji sistem obrazovanja kvalitetan i svestran (suprotno od onoga što sam iskusio u SAD) i da ću u Rusiji imati šansu za dostojno trajno zaposlenje. Kao student u Moskvi, nikada nisam primetio išta nalik institucionalnoj indoktrinaciji sa kojom se na svakom koraku susrećete na Zapadu. Štaviše, rekao bih da su mnogi Rusi previše naivni u odnosu na Zapad, čak i posle američke podrške operaciji urbanog terorizma pod nazivom Evromajdan, zapravo uvodu u ukrajinski građanski rat.

Kad god pokušam da Rusima opišem stanje koje sam sopstvenim očima gledao u Klivlendu, u Ohaju, droga, ulične bande, visoka stopa kriminala, ilegalna imigracija, užasni radni uslovi, siromaštvo, razbijene porodice i tako dalje, oni mi obično uzvraćaju da je to prvi put da takve stvari slušaju od pravog Amerikanca.

Razlog za to je vrlo jednostavan. Većina Amerikanaca koji putuju u inostranstvo pripadaju višoj srednjoj ili visokoj klasi i nisu izloženi društvenim problemima sa kojima se većina stanovništva svakodnevno suočava. Za razliku od njih, ponosim se time što potičem iz „nižih slojeva“ društva, koji obuhvataju statističku većinu Amerikanaca – oni mogu da govore o životu u Americi kakav stvarno jeste. Amerikanci koji dolaze u Rusiju uglavnom rade za državne ustanove ili neko privatno preduzeće i predstavljaju vrlo netipičan uzorak mojih sunarodnika. Svesno ili nesvesno, u svojim druženjima sa ljudima u zemlji domaćinu oni promovišu medijski mit, koji je ujedno i sastavni deo američke državne politike, o takozvanom „američkom snu“.

Zahvaljujući kućnom odgoju i porivu da što više naučim, nikada nisam naseo na zvaničnu državnu ideologiju „američke izuzetnosti“. U SAD možete da govorite šta god hoćete, ali ako to nije u skladu sa mejnstrim ideologijom „američke izuzetnosti“, redovno ćete biti izloženi negativnim reakcijama, pa i zastrašivanju, tako da je najbolja politika ćutati ili slobodoumne stavove ispoljavati pred vrlo bliskim prijateljima, u koje imate poverenje.

Moram pošteno da kažem da se u Rusiji nikad nisam susreo sa slično izopačenom verzijom „slobode govora“, čak i kada se ljudi ne slažu sa mnom.

Da pređemo na Srbiju, gde ste trenutno gost na jednom naučnom skupu. Kako vidite ulogu i mesto Srbije u spletu geopolitičkih snaga danas?

Ukoliko bi se ostvarila izgradnja „Balkanskog puta svile“ i drugih kineskih, kao i dopunjujućih ruskih, ulaganja u Srbiju, to će ovu zemlju pretvoriti u multipolarni bastion odakle će zračiti pozitivan uticaj „meke moći“ širom regiona, i uvezaće susedne privrede (samim tim konačno i vlade) u infrastrukturu koja će se na tom temelju razvijati. Očigledno je da bi sve države u regionu i njihove poslovne elite, iz čistog samointeresa, trebalo da budu privučeni višenacionalnom, uvezanom multipolarnom infrastrukturnom projektu „Balkanskog puta svile“. Sama ideja bi teoretski trebalo da bude dovoljna kao polazna tačka za uspostavljanje regionalne stabilnosti. Ključna reč je, međutim, „teoretski“, i to je poenta, zato će to teško ići bez mešanja i provokacija sa strane.

Svima nam je poznato, na primer, da su SAD gurnule Hrvatsku u opasnu trku za naoružanjem sa Srbijom i to, podrazumeva se, ima cilj da se pojačaju regionalne napetosti, kao i povećano uzajamno nepoverenje koje generišu posledice migrantske krize. Dalje, podrška Vašingtona institucionalnoj agresiji koju Sarajevo sprovodi protiv Banjaluke, kao i prisustvo terorista pod kontrolom SAD u Bosni, zloslutno deluje i nagoveštava crne scenarije gde bi Balkan mogao biti sunovraćen u destruktivni haos.

Samo da podsetim, to su rezultati „hibridnog rata“ koji SAD vode kako bi neutralisali multipolarne infrastrukturne projekte koje nude Rusija i Kina, a koji bi mogli da postanu kamen temeljac nastajućeg multipolarnog svetskog poretka. Nema sumnje da je velika količina mržnje i nepoverenja preostala iz prošlosti, u Hrvatskoj na primer u odnosu na sve što je srpsko, ali podjednako je sigurno da SAD igraju ključnu ulogu u smišljanju i sprovođenju tih destruktivnih scenarija, u skladu sa strategijom „vođstva iz pozadine“.

Zato mi je teško da zamislim gladak i miran prelaz na multipolarnost, kao što ni zadržavanje prednosti jednopolarnosti neće biti lako. Za aktere, od ishoda tog sukoba zavisi njihov opstanak.

Ipak, izgledi nisu sasvim crni, veliki rat nije neizbežan, ali globalno stanje u ovom trenutku jeste vrlo nestabilno. SAD postavljaju niz geopolitičkih „tempirnih bombi“ na raznim tačkama sveta i potpaliće, kada procene da im to odgovara, fitilj „hibridnog rata“. Ako bude uspelo da se sukob izbegne i stabilnost se povrati na Balkan – što, naravno, podrazumeva Bosnu i Makedoniju – Srbija će tada, uz pomoć svojih ruskih i kineskih saveznika, ponovo moći da preuzme vodeću ulogu u ovom delu sveta i da infrastrukturno povezuje ne samo Balkan nego i preostalu Evropu sa nastajućim multipolarnim svetskim poretkom.

Republika Srpska se suočava sa rastućim teškoćama na više frontova. Njena privreda, kao i Bosne i Hercegovine u celini, u slabom je stanju, njena vlada se muči da artikuliše jasan politički kurs, i mada ispoljava sliku solidarnosti sa Rusijom, ona ipak flertuje i sa drugom stranom. Pre dve godine RS je bila na meti neuspele „obojene revolucije“, a sada se taj napad obnavlja korišćenjem sofisticiranijih metoda. Može li Republika Srpska da opstane pod takvim pritiscima, i kako?

Da, mislim da će Republika Srpska opstati kao što su Srbi uvek opstajali, bez obzira na promenljive istorijske prilike. Stvar je u tome što je tekući izazov drugačiji po svojim glavnim obeležjima od bilo čega sa čime su se Srbi kroz svoju istoriju suočavali.

Pre svega, Republika Srpska je lateralno izložena posledicama vođenja američkog „hibridnog rata“ protiv Srbije, utoliko što je primena informativno-ekonomskih sredstava protiv Republike Srpske posredan način nanošenja štete Srbiji. Prirodu i način vođenja „hibridnog rata“ opisao sam podrobno u knjizi „Hibridni rat: Posredan, prilagodljiv pristup smeni režima“ (Hybrid war: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change). Mislim da se Milorad Dodik prilično uspešno nosi sa ovim opasnostima mada, naravno, ima prostora za poboljšanje, i smatram da ga njegovi EU „partneri“ vode u propast.

Druga je stvar ima li on snage da im kaže „ne“, ali siguran sam da mu prethodna i tekuća epizoda „obojene revolucije“ služe kao upečatljivo upozorenje da bi mu bolje bilo da ozbiljnije razmotri i učvrsti svoje multipolarne veze, umesto da se bliže svrstava sa jednopolarnim blokom.

S druge strane, intrige usmerene protiv Dodika sa ciljem „promene režima“ mogle bi da učvrste njegovu volju da se suprotstavi, pa čak i da u potpunosti odbaci EU mamac. Takođe, postoji i mogućnost da se on sa njima poigrava i da će se okrenuti protiv njih kada proceni da je nastupio trenutak. Ali bez obzira na analitička nagađanja, jasno je da je Dodik ugrožen svrgavanjem primenom sredstva „obojene revolucije“ i da ta opasnost potiče iz SAD i EU. To mu se događa ne samo kao kazna za multipolarne simpatije i bliskost sa Rusijom već i kao jedno od sredstava iz arsenala „hibridnog rata“, što neposredno služi destabilizaciji Srbije i podrivanju rusko-kineskih infrastrukturnih planova za Balkan.

To su geopolitički činioci koje neprekidno moramo imati na umu kada razmatramo savremena dešavanja i odnose snaga na Balkanu. Republika Srpska se savršeno uklapa u ovu slagalicu. Ona je potencijalni mamac da se Srbija uvuče u zamku, što bi podrazumevalo i sukob sa Hrvatskom unutar Bosne.

Ovo nisu neosnovane pretpostavke pošto i Srbija i Hrvatska imaju geopolitičke i bezbednosne interese u Bosni koje bi bile spremne da pod određenim uslovima brane, na primer, kada se „bosanska država“ – stvorena za neuspeh – najzad neizbežno raspadne. Po istoj mustri kao što je Buš Stariji 1991. godine odlučio da ne zaposedne Irak, kako bi ga dugoročno držao kao žarište za budući rat kada za to sazri vreme, tako su SAD odlučile da formiraju suštinski nestabilnu i neodrživu bosansku „državu“ kao geopolitičku tempirnu bombu, koju će moći da aktiviraju u „oportunom“ času.

Ovo je samo jedna iz niza „hibridnih“ opasnosti koje stoje pred Republikom Srpskom. Nejasno definisana priroda i nepredvidljivost problem čine samo većim i složenijim.  Republika Srpska će morati da pojača saradnju sa Rusijom i Srbijom na planu bezbednosti ne bi li sa ovim izazovima izašla nakraj, ali čak i tada ne bi bilo moguće stoprocentno garantovati bezbednost. Izvodljiva je adekvatna priprema za moguće scenarije i obuka profesionalnih kadrova za tu svrhu.

Isto važi i za „obojenu revoluciju“, mada se ova opasnost sagledava lakše, pa je lakše i predvideti je i reagovati na nju. Republika Srpska treba da se drži strateških saveta iz Rusije. Jedna od hitnih mera je donošenje zakona o „nevladinim organizacijama“ koji će te grupacije prinuditi da se registruju kao agenti stranog interesa. Odgovarajući zakonski akt se mora sastaviti, čijom bi se primenom rad ovakvih nepoželjnih udruženja blokirao.

[/restrictedarea]