ЗОНА СУМРАКА: Досијеи икс

Поједини кажу да се нека питања не постављају на Ускрс. С обзиром на то да је највећи хришћански празник прошао, осећамо слободу да затражимо одговоре на питања о томе знају ли легитимне институције ове државе уопште шта се дешава у њиховим ресорима и планирају ли да учине оно за шта су плаћени – да грађанима ове земље обезбеде правду и сигурност

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Група младића, који ратне 1999. године вероватно нису ни били рођени, осетили су потребу да претходним генерацијама које су живот дале за слободу овог народа одају почаст. Своје одбијање да забораве оно што модеран свет од њих тражи да не памте, одлучили су да покажу на једини начин који су могли да смисле – на оронулом зиду једне дугачке зграде насликали су мурал са српском заставом и поруком „Вечна слава херојима с Кошара“. Само што су се бацили на посао, појавила се полиција, уредно их похапсила због почињеног злочина и написала им пријаве, као што и доликује за овакав хулигански чин.
С друге стране, у последњих десетак дана десио се низ озбиљних инцидената од којих се неки могу подвести и као напад на државу, о којима државне институције не знају ништа, па самим тим нису ни у могућности да предузму одговарајуће мере. Како другачије, него као напад на државу, назвати ситуацију у којој се група маскираних и, вероватно, наоружаних људи окупи у једном делу престонице, незаконски грађане лишава слободе и руши зграде? Последњи пут овако нешто се дешавало у Србији 1998–1999. на Косову и 2000–2001. на југу Србије. То је тада недвосмислено названо тероризмом. Природно је да се против тероризма уједињује читаво друштво. И грађани и институције. Не само надлежне институције него све институције. Због тога је просто невероватно да представници власти државе која се сматра сувереном и која претендује да има контролу над читавом својом територијом „не знају“ шта им се дешава у престоници. Ствари иду дотле да, упркос свим доказима, сведочењима, па и видео-снимцима, први човек града у којем се ово дешава, у овом случају градоначелник Синиша Мали, изађе пред јавност и изјави да се „није распитивао“ о ноћном рушењу зграда у београдској Савамали. Иако с правом каже да се „не меша у рад надлежних органа, дакле људи који се баве тиме“, да је њему важно да „нити град Београд, нити било која институција града Београда није у томе учествовала“, те да је он задужен да „контролише њихов рад, а ово остало препушта онима чије је то посао“, нормално би било да се макар „распита“ ко то буквално терорише људе у граду који му је поверен на старање и ко то себи дозвољава да тек тако руши. Да ли би себи дозволио луксуз да се не распитује и да се у Београду догодио чист терористички напад? Ако већ „не сме“ да се распитује у Министарству унутрашњих послова, да ли макар мисли да би могао да нешто приупита комуналну полицију која је под његовом директном надлежношћу и којој оваква дешавања, ипак, спадају у оквир рада? Да ли бисте се ви макар распитали да вам неко упадне у двориште и нешто поруши, иако се „не треба мешати у рад надлежних органа“?
Други је случај са бруталним нападом на генералног директора Фудбалског клуба „Партизан“ Милоша Вазуру, који се одиграо усред белог дана и пред безбедносним камерама. Познати су нападачи, познате су жртве, познати су мотиви, познато је чак било, с обзиром на претходни развој ситуације, и да би овако нешто могло да се деси. Држава, међутим, ништа није предузела. Поређења ради, сетимо се само како је држава реаговала када су ти исти навијачи са трибина претили истраживачкој новинарки Бранкици Станковић, што је било бенигније и од гађања јајима појединих чланова управе „Партизана“, а камоли од овог бруталног напада. У случају Бранкице Станковић навијачи који су се „играли“ гуменом лутком су судски процесуирани и додељено јој је полицијско обезбеђење које (с разлогом) има и данас. У овом, новом случају, нити је истражено ко је напао челнике фудбалског клуба на трибинама, нити је Вазури, за којег је доказано да му је безбедност угрожена, нити онима за које би се могло претпоставити да су евентуалне мете напада додељена никаква пратња. У чему је ствар? Да ли је пристојно распитивати се ко дозвољава дивљање разних група по овом граду и земљи од маскираних рушитеља, до немаскираних батинаша? Ко је за шта надлежан, сви знамо.