Владимир Кецмановић и Милован Витезовић – Добитници награда „Печат времена“

vladimir kecmanovic i milovan viteyovic


Додељене „Печатове“ награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ за 2015. годину

Признање којим наш лист традиционално – годишње награђује уметничко и научнотеоријско стваралаштво, ове године се у области науке и друштвене теорије додељује:
Миловану Витезовићу за књигу Вук наш насушни („Православна реч“, Нови Сад, 2015)
Књижевна награда Печат времена, коју „Печат“ годишње додељује ауторима најбољих литерарних остварења написаних на српском језику, ове године припала је:
Владимиру Кецмановићу за роман Осама („Лагуна“, Београд, 2015)
Лауреати признања Печат времена, која је Печат установио 2011. године и која се сада додељују шести пут заредом, проглашени су одлукама донетим на завршним седницама „Печатових“ жирија, одржаним 3. маја у Београду.
Одлуку о Награди Печат времена за књижевност донео је жири у саставу: проф. др Јован Попов (председник), Верољуб Вукашиновић, Бранко Стојановић, Љиљана Богдановић и мр Владимир Димитријевић.
О добитницима Награде Печат времена за дело из области науке и друштвене теорије одлучио је жири у саставу: проф. др Ратко Марковић (председник), проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић.
Награду Печат времена чине Повеља и новчани износ од 500.000 динара.
Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност, према замисли утемељивача награде, додељују се ауторима, односно делима која су током једне календарске године значајно обележила национално књижевно стваралаштво, као и области националних друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских и политичких истраживања.


ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ ПОВОДОМ НАГРАДЕ

Импонује ми друштво награђених

Пре отприлике пола године, непосредно пошто је роман „Осама“ изашао из штампе, критичар „Печата“ се запитао да ли ће се овом књигом ико бавити. Драго ми је што се испоставило како се, међу онима који су се у тих пола године „Осамом“ позабавили, нашао и жири Награде „Печат времена“, а још ми је драже што је тај жири дошао до закључка да нисам баш толико неталентован колико је тврдио један ранији „Печатов“ критичар. Импонује ми што сам добио награду чији је први лауреат био велики песник Матија Бећковић, човек с којим сам имао част да ове године поделим најзначајније балканско књижевно признање, и радује ме што „Печат времена“ примам након мог друга из групе „Проза на путу“ Николе Маловића. Част ми је што сам се нашао у најужем избору са Радованом Белим Марковићем и Ђорђом Сладојем, двојицом истинских уметника и изузетних људи, а жао ми је што је моја књига морала да се бори баш са њиховим, које заслужују сваку почаст.

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ ПОВОДОМ НАГРАДЕ

Вуку је живот био језик и он у језику живи

Ако би садржај ове обимне награђене књиге требало сажети у три речи, онда је то њен наслов: ВУК НАШ НАСУШНИ. У њима је свеукупна бит овог дела настајалог више деценија. Мото ове књиге је Вукова мисао која је и прва и главна истина његовог дела, али и истина нашега опстанка: „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га и украшавамо га, дотле живи и народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада.“
Вука Стефановог Караџића поимам истовремено и као човека и као народ. Таквог сам хтео да покажем у овој монографији. И верујем да сам га таквог показао. Верујем да награда „Печата“ то и потврђује. Вук је човек великог културног подухвата, највећег у његовом народу који се историјски обнављао. Подухватио се да одреди пут свога пробуђеног народа у језику, у митологији, у историји и битисању, да га тиме учини свесним себе, својих хтења, својих вредности и своје снаге и упути га ка свету.
Родио се из митологије народног опстајања, која му је и име дала, па можда и саму судбину одредила, укључујући и митолошку хромост; прошао је хром историјом која настаје, суочио се са њеним преким лицима српских устаника и нашао се у језику који му је највеће отечествено наслеђе.
Од Светог Саве, тог утемељитеља српског народа, до Вука Караџића, рецимо слободно обновитеља, па и последњега у нашој историји, било је људи великих намера и подухвата. Само се нико сем њега у својим неоспорним достигнућима не може представљати и поимати народом.
Са таквим поимањем доследно је настајала, боље речено стварана, ова монографија. Утисак је да се она сама стварала са свим живим знањем о Вуку и његовој епохи коју сам толико пута раније утврђивао рукописом, да је то заједно постало моје књижевно искуство. Монографија у већ оствареним замислима садржи Вукову биографију, моје виђење као културног јунака, представљену на најширем плану епохе, спрам „песнички речено“ биографије народа.
Биографија народа је у овом случају прича о укупној народној обнови, оличена у мозаику најзнатнијих лица српског ослобођења и јунака новије српске историје и културе, и великих људи света, значајних за Вуково дело и пријем тих дела у свету. Дакле, Срби и пријатељи Срба. Монографија је у исто време и велики каталог ликовних портрета њихових. У шкртим биографијама знаменитих Срба Вуковог времена има и поетских и жестоких опаски. Желео сам тако да направим преглед националних карактера, што представља посебну вредност ове монографске студије.
Биографијама, Вука и народа у преплету, придодата су, уз остало, ради бољег и потпунијег прегледа, извесна сведочења савременика о Вуку, главна, али и многа споредна документа, у пуном, али и новијем тумачењу. Посебно је разматран Вуков однос спрам најзначајнијих противника, на које је најчешће у претходном периодима, из разних искључивости, пала велика анатема. У монографији су, може се слободно рећи, у односу на Вука, потпуно, чак историјски, рехабилитовани митрополит Стефан Стратимировић, кнез Милош, па и „најомраженији“ Јован Хаџић – Милош Светић, који се у њој представља као Вук српског законодавства. Они само нису могли да гледају изван свога века, док је Вук гледао у свет који настајава. У монографији се посебно показује Вуково место у свету и значај његовог дела за настанак романтизма, а тиме и за српски допринос културном уједињењу немачких држава које се засновало на полету Гетеовог романтизма.
Тешко сам, али срећно, дошао до особенијег писања Вукове саме биографије, тако да се оно не претвори у препричавање онога што сам деценијама спознавао. Желео сам да га учиним што блискијим и непосреднијим. Потрошио сам силан труд да пишем што сажетије, па и прецизније, како би чињенице биле очигледније, а истине уверљиве. Надам се, тачније верујем да сам то и постигао и да ће читалац помишљати како је и он могао овако једноставно и прегледно писати. При томе сам успео да дам „реч сликама“ и оставим довољно простора да књига дише, што је додатна бит ове монографије. Нисам имао никаквих колебања и двоумљења. Циљ ми је био да се Вукова величина и значај потпуно разумеју. Да се српска историја, Вуков удео у њој и српски народ спознају и самим листањем ове монографије.
Вуку је живот био језик и он у језику живи. Пре три деценије, у години кад су се славила Два века Вука, за своје бављење Вуком, оживљавајући њега и његово време у истоименој телевизијској серији, добио сам Орден заслуга за народ са златним венцем, потом сам за саму серију добио Европску награду и сада за монографију „Вук наш насушни“ стиже ме „Печатова“ награда као овера вишедеценијског рада. Шта рећи? Скоро све је речено у монографији. Наш народ каже: „Онакве су пчеле каква им је дупља.“
Захваљујем свима који су учествовали у стварању, појављивању и пријему ове изгледом монументалне, а садржајно значајне књиге, дизајнеру, лектору и издавачу, жирију који ју је оцењивао и „Печату“, који је награђује својом високом наградом.


САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА НАГРАДУ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ ЗА ОБЛАСТ КЊИЖЕВНОСТИ У 2015. ГОДИНИ

Аутор нескривено ослоњен на Андрићеву Проклету авлију

На седници одржаној 3. маја 2016. године жири у саставу Љиљана Богдановић, Верољуб Вукашиновић, Владимир Димитријевић, Јован Попов (председник) и Бранко Стојановић већином гласова одлучио је да награду додели роману Осама Владимира Кецмановића у издању „Лагуне“ из Београда.
Користећи се традиционалном техником сказа и аутентичним говором босанских муслимана, Владимир Кецмановић је највећи део радње свог романа сместио у неименовану касабу, у скорашње ратне и поратне године, уз повремене искораке у прошлост и са епилогом у садашњости њујоршког предграђа. Нескривено ослоњен на Андрићеву Проклету авлију, упустио се у ризичан, али храбар и поштен подухват да историјску несрећу једног поднебља и његових људи испита са „оне стране“, из перспективе у којој Срби нису главни актери, но из које никако нису искључени. Маниром расног приповедача, изградио је узбудљиву, снажним емоцијама натопљену причу, засновану не само на следу драматичних збивања него, у још већој мери, на бројним нијансираним и индивидуализованим ликовима. На тај начин је своје дело обогатио драгоценом димензијом истинске хуманости.


САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА НАГРАДУ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ ЗА ОБЛАСТ НАУКЕ И ДРУШТВЕНЕ ТЕОРИЈЕ У 2015. ГОДИНИ

Тешко да је неко лепше писао о Вуку

Монографија Милована Витезовића друкчија је од досадашњих посвећених Вуку. Витезовић је на Вуков начин испричао Вуков живот. Вукову биографију није писао као научник, сувим, строгим и хладним језиком и стилом, у којој су важније фусноте од оригиналног текста. Живот Вуков повезује се с народном историјом, друштвеним приликама које су постојале у српској држави Првог устанка и Србији као вазалној земљи. Витезовић га је описивао као књижевник, живим, сочним и присним, готово фамилијарним реченицама. О Вуковом животу на нашем језику има, јамачно, научно значајнијих монографија, али тешко да има лепше написане од ове Витезовићеве. Витезовићевом књигом о Вуку украшена је сва наша досадашња књижевност о Вуку.


У ЗВЕЗДАРА ТЕАТРУ УРУЧЕЊЕ

Награда се лауреатима традиционално уручује 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког (покровитељ Награде Печат времена). Овогодишњим добитницима признање ће бити уручено такође на празник Светог Василија Острошког, и то на свечаности која ће бити приређена у четвртак, 12. маја 2016. године у 13 часова у Звездара театру у Београду.


ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ

Печат времена за књижевност добили су – Матија Бећковић (2011), Рајко Петров Ного (2012), Милован Данојлић (2013), Иван Негришорац (2014), Никола Маловић и Славица Гароња (2015) равноправно су поделили Награду; Печат времена за науку и друштвену теорију био је додељен Милораду Екмечићу (2011), Чедомиру Попову (2012), Милу Ломпару и Славенку Терзићу (2013), Василију Крестићу (2014) и Злати Бојовић и Слободану Вуковићу (2015).


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.