У потрази за сновима и кошмарима

„Белдокс“ број 9

Пише Владислав Панов

Идеално отварање, разрада проблематична, можда би то у најкраћем био одговарајући опис свега што овогодишњи, девети по реду, Међународни фестивал документарног филма нуди својој публици у обиљу од скоро шездесет наслова

Ових дана се у неколико београдских дворана и, први пут, у Будви, пред публиком наклоњеном документарном филму одвија девети по реду Међународни фестивал документарног филма, популарни „Белдокс“. Скоро шездесет наслова што домаће што стране продукције чине понуду овогодишње селекције Фестивала, као и до сада такмичарског карактера и са новим категоријама за признање (монтажа и камера). Српски и међународни сегменти, уз биографске филмове и омаже, чине скелет програмске конструкције уприличене не само да географски раздвоји понуду већ и да је учини приступачном гледаоцима који трагају за темама које се тичу њихових живота и простора у коме се они одвијају. Отуда би, дакле, управо тај домаћи сегмент требало да буде фокус занимања већег дела, сваке године прилично присутне публике и те како заинтригиране овим фестивалом.

[restrictedarea]

О сновима и Јадранки Фестивал је отворио филм „У потрази за сном“ који је на необичан начин заправо наставак нити која сеже још у 1987. годину и земљу која је убрзо затим нестала у мржњи, насиљу и трагедији. Југославији, наравно. Младена Митровића, аутора тог малог телевизијског филма босанске продукције „Хаусторче“, стицајем низа околности, које по обичају најмаштовитије припрема и у дело спроводи магична сила која води наше животе, одлучила је да инспирише у међувремену од овог посла потпуно отуђеног аутора и то тако да он у тај сан уђе као сентиментални путник кроз своје успомене и живот. Враћајући се у то проћердано време последњих дана превелике земље за премале душе њихових становника, он се окренуо потрази за причама и судбинама својих ондашњих јунака, тада деце из поменутог филма. Иако врло личан и самим тим потпуно интровертан овај је Митровићев осврт на прошло време његово и наше заправо свеобухватно универзални портрет једне земље које више нема и њених свуда по свету избеглих станара. Сниман у бројним земљама и копродукцији подржан од половине бивших југословенских република које су у међувремену постале самосталне државе сопствених политичких интереса, историјских истина и кинематографских потенцијала, овај је рад Младена Митровића прихваћен као нешто што не производи „лоше вибрације“ без обзира у чијем се атару гледа. Није нимало случајно да је баш такав филм добио почасно место „отварача“ новог издања „Белдокса“ пошто је инсистирање његових твораца и селектора на културној, социјалној и духовној ширини амбијента у коме се фестивал одвија основна намера и сам дух овог фестивала од првог дана. Међутим, без сумње највредније и најинтересантније у вези са њим је што свој настанак на известан начин, осим поменутих животних стицаја околности и њихових хировитих последица, дугује и недавно преминулој звезди ексјугословенске музичке сцене Јадранки Стојаковић, која је на више начина и, опет од живота сасвим необично темпирано, присутна као посебан покретачки и инспиративни дух овог филма, али и фестивала на коме је и директно заступљена њена животна прича захваљујући остварењу „Јадранка“ Бранка Лазића. Дакле, из више је разлога Митровићева филмска лична потрага за сном идеално штиво за отварање овогодишњег „Белдокса“.

Да ли је егзистенцијална и функционална потреба за постојањем документарног филма ицрпљена само избором тема, ма како калкулантски и мотивационо оне битисале у идеји аутора, неминовно наводи појава филмова из наше средине који се „храбро“, широке душе и великог срца, те демократски узнапредовано, баве темама које нас и даље представљају искључиво у најстрашнијем светлу. Осим што у таквим настојањима императивно свој посао обављају аутори игране продукције повремено им се придружују, на радост „интелектуалне елите“, и ови из документарне бранше. Чак су два филма одабрана у српском делу програма да дају свој допринос србозлочиначкој етикети коју смо тако страствено приграбили да је лепимо међусобно чак и када су најконтроверзнији ратни призори и њихове последице у питању. Конкретно, злочини над наводном шиптарском нејачи током косовског сукоба уочи и током НАТО бомбардовања 1999. године (које, то бомбардовање „милосрдних“ са Запада, разуме се, није било злочин и није инспиративно за дотичне ауторе) и сакривањем њихових тела по јаругама и јамама у околини Београда, тема су филмова „Недодирљиви“ и „Дубина два“ од којих је овај други у такмичарском делу програма и у конкуренцији за награде и нема сумње да је један од фаворита за неку од награда. Српске жртве и силна страдања од те косовске „нејачи“ су потпуно незанимљиве за овдашње творце покретних сличица. Поменута два бисера у борби за истину су отуда ултимативни антисрпски пропагандни материјал коме не би могли ништа да придодају ни наши највећи непријатељи.

Разнолика лица фестивала Од домаћих филмова присутних на овом фестивалу занимљив је можда „Хотел двојка“ јер се бави драмом бескућника нашег велеграда који зиму преживљавају у возилима најпознатије линије градског превоза, популарне двојке. Дубоки социјални аспект ове драме је њена суштинска вредност и стога је као искрено ангажовани филм вреднија од тема којима су се позабавили њени конкуренти. А те теме су заиста бизарне, од живота људи који возе моторе по вашарским „зидовима смрти“, преко опсесивних обожавалаца иностраних звезда, конкретно Џастина Бибера, до вишегодишњег истраживања домаће културне и уметничке неоавангарде или исповести блогерке-проститутке, све су то приче филмова који аргументовано сачекују публику новог „Белдокса“ у настојању да никога не оставе равнодушним. С друге стране, инострани део конкуренције предвођен је свуда у свету управо актуелним врло занимљивим новим остварењем чувеног америчког документаристе, оскаровца Мајкла Мура „Кога следећег напасти“, о коме смо недавно опширно писали. Тај филм има статус наслова за специјалну пројекцију и није у конкуренцији за награде, а као фаворит међу онима који јесу могао би да буде овогодишњи кандидат за Оскара и један од вишеструко награђених остварења на прошлогодишњем Санденс фестивалу –„Земља картела“ Метјуа Хајнемана бави се причом о буни мексичких грађана против нарко-картела. Та два продукцијски и тематски најјача америчка наслова новије документарне продукције и на нашем фестивалу фигурирају као најимпресивнији доприноси овом жанру. Велика је тема и украјинског филма „Руски детлић“ који се бави страшном судбином у чернобиљској катастрофи озраченог дечака који у време снимања има тридесет три године и стронцијум у костима, а уметност у души и срцу. У широј равни филм настоји да се наметне као тумач мотива заташкавања, прикривања и погрешних тумачења нуклеарне катастрофе у Чернобиљу и њених размера, као и даље свуда присутних последица. Из хрватске је продукције, зачудо, селектован филм „Генерација ’68“ који се не бави српским злочинцима већ шездесетосмашима и њиховим политичким идеалима. У делу програма посвећеном биографским документарцима, осим још једног великог доприноса култу јеврејског страдања у Другом светском рату („Дух Хане Арент“), за оне окренуте магији фудбалске игре биће привлачна исповест једног од тренутно најбољих стрелаца европског фудбала Златана Ибрахимовића у, занимљиво, не нашем него шведском (чији је држављанин и репрезентативац) филму „Како постати златан“, а за поштоваоце литерарних класика прича о Милошу Црњанском у домаћем остварењу „Црњански“ мора да ће бити нешто чему неће желети да одоле. Ништа мање интересантна, ни историјски гледано значајнија, није прича филма „Најбољи непријатељи“ о чувеној дебати двојице опречно политички опредељених интелектуалаца Сједињених Држава с краја шездесетих година прошлог века, она коју су у лето 1968. године имали лидер тада новог конзервативног покрета америчке политичке сцене Вилијема Баклија и демократе и славног књижевника познатог по својим левичарским скретањима Гора Видала.

Сваки од сегмената програма овогодишњег „Белдокса“ има своје адуте и провокације опредељене мотивационом енергијом аутора и селектора која би могла да буде доведена у питање, можда чак и морала, бар у појединим случајевима, али која га, ето, и девету годину одржава на мапи домаћих филмских фестивала на врло важној позицији. Поглед у све могуће кутке планете, у дух најразличитијих култура, у прошлост и садашњост, осуђујући или тек као неутрални став, као уметнички или новинарски израз, политички или културни коментар, документарни филм заступљен на овом фестивалу делује као далеко свеобухватнији, надахнутији, значајнији и оригиналнији него било шта што долази из такозваног играног сегмента светске филмске продукције. А чињеница да се такав закључак неминовно намеће најбољи је доказ неопходности и саме сврхе „Белдокса“ и њему сличних манифестација.

[/restrictedarea]