Свето је у муке живјет

Каткада је оно што се у машти збило врједније од онога што се у стварности догодило. Ту негдје на тој међи почиње поезија. На ту међу је стигао и Марко Миљанов када је од витеза мача постао витез пера

Пише Рајко Петров Ного

Најприје нешто сасвим лично, онако како никада не би учинио Марко Миљанов Поповић, који је само о другима зборио. Углавном.
Наша породична легенда каже – а у легендама се скрива права историја човјечанства, или макар зрнце истине – да смо старином Рашовићи, Кучи, Дрекаловићи. Дакле, из племена Марка Миљанова. Па је један – како то иначе бива – убио, или свога или Турчина, и избјегао у Горњу Херцеговину, тамо код Калиновика. Био је, причало се, висок и кракат, те га прозваше Ного. Тако смо се од крвне освете сакрили у овај надимак који је постао презиме.
Је ли случајно што се на Марков дан пред вама, овде на Медуну, обрео овај који се зове Рајко Петров Ного: Кад погледам про Медунских брда, / Здраво моја ђедовино тврда!
[restrictedarea] А онда, и вријеме је и мјесто да откријем што сам у својој поезији укинуо интерпункцију и усред стиха почео да пишем велико слово. Није ријеч о моди, нити само о повјерењу читаоца да може да стави знакове гдје он нађе за сходно, него и о идентитетском атавизму: без интерпункције и са великим словом усред какве ријечи писао је позно описмењени Војвода, или Развојвода, већ. А и ови бркови би хтјели, како-тако, да наликују на оне којих се сви присјете када, умјесто имена онога који их је носио, речемо Срдит Српски Брк.
Сви ви знате, а чујем да се и уз гусле пјева, ону у дванаест десетерачких катрена сврстану пјесму Трифуна Ђукића „Марко Миљанов и Јусуф бег“. Кад је оно Марко, сам самцит, на своме бијелцу, кога је од миља звао Арнаут, угазио у турску Подгорицу: „Ево Марка, на мегдан те зове, / Тебе и сву Подгорицу твоју!“ „Јусуф ћути, Подгорица ћути…“
Многи би рекао: пјесничко претјеривање, епска митоманија. А овамо, овејана истина. Јер код поузданог Марковог биографа Михаила Вукчевића, у предговору књизи Племе Кучи у народној причи и пјесми (1905) детаљно је описана ова чудесна епизода, ова „истинита легенда“. „На ријеткост у свијету овога Маркова похода није потребно читаоце упозоравати: он ће остати достојан примјер уз Обилића“, пише Вукчевић. „Марко свога Арнаута љути, / Па кроз варош кумбурлије пали“, додаје у оној својој пјесми Трифун Ђукић. Али не треба превидјети и да су Турци поштовали мегданџију. Нико није ни помислио да му са леђа пуца.
Док сам био млађи, па још када бих попио, и када би се Срб у мени напирио, бивало је да своје срце, „мог љутог арнаута“, тако и толико разгалопирам да ми се чинило да сам, попут Марка, могу „затворити путе / од Медуна до дно Зете равне“. Била би то, послије Маркове, друга „балван револуција“. Ова поистовјећења, чак и кад су без икаквог покрића, окретала су нам очи небу, ка примјерима чојства и јунаштва, и главу горе подизала, особито када смо били поробљени, баш као код оног Кочићевог Давида Штрпца, или, још боље, код Симеуна Ђака из манастира Гомјенице. Каткада је оно што се у машти збило врједније од онога што се у стварности догодило. Ту негдје на тој међи почиње поезија. На ту међу је стигао и Марко Миљанов када је од витеза мача постао витез пера.
Што се пак прозе тиче, она је онолико добра колико у њој има поезије. Не поетизације већ суште поезије. Провјерите код Андрића, овјерите код Црњанског. Ослушните, најзад, и код Марка Миљанова:
„Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице, око Дечана и Патријаршије, около Косова и Призрена, управ до Шаре планине!… Празна је Витомирица, ранитељка и спаситељка српскије мученика, које је у себи ранила!… Сва су мјеста пуста и жалосна од Шаре до Кома!… У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко силе кратит и вратове превијат. Нема с планина синова који су из њенија гора слободу бранили и свакијема мукама одолијевали!… Нема оније који себе дају најтежијема мукама за најсветији аманет којега ми чоечанска крв и божа истина препоручују: да се не заборави ова свијећа ужижат на олтар српскога племена и његовога имена, која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности, која је од Косова била чувар на стражи српскога аманета. Свето је у муке живјет и за то мријет.“
Кад је у вријеме Марка Миљанова бивало овако, како ли је, туго наша, данас.
У одзивима на дјело Марка Миљанова довољно је, можда, да се присјетимо како је најбољи међу критичарима, потомак „бесног хајдука Скерле“, Јован Скерлић, дакле, хитро срезао један од најбољих својих приказа, и није штедио у похвалама Примјера чојства и јунаштва: вели, „као у великих античких филозофа“, „као да читаш старе хроничаре“, „као да читаш какав трактат старог Сенеке“; те „блага мирноћа“, „племенита простота“, „оно што је најбитније и најбоље у целој раси нашој“. И све то у овој крајини између Црне Горе и Арбаније, у „бесудном крају“, „у бесудној земљи“. Што је мрак гушћи, а варварства чешћа на педљу ове земље, јаркија су обасјања и свјетлија човјечност. То је Марко Миљанов.
Да сам, као што срећом нисам, на мјесту актуелне – а ипак, ипак, неумитно пролазне власти – не бих волио да против себе имам тако моћне свеце као што су Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, ни тако моћне пјеснике и писце као што су Петар II Петровић Његош, Марко Миљанов Поповић и Стефан Митров Љубиша. „Истрага предака“, као и свака истрага, залудна је и постидна работа.
И на крају, прије него што двјема пјесмама овјерим ово своје слово, да кажем нешто што није тако лично. Не поредећи се ни у чему са силним Развојводом, тек сјетно да додам како ћу, изгледа, са овога свијета отићи неспокојан и као Куч и као Србин, а ипак тврд у вјери да Црна Гора мора имати и српску будућност. „Свето је у муке живјет и за то мријет.“
Изговорено на Медуну, на уручењу Награде „Марко Миљанов“, 8. маја 2016. године
[/restrictedarea] займы на карту solva займзайм у петровичаакция займ без процентов