У Бесмртном пуку који овог пролећа напушта Србију нашао се и архитекта Слободан Машић (преминуо је 25. маја), легенда једног времена у којем је увек био с онима који су освајали стваралачку слободу. Југославија га памти као великана графичког дизајна, а свом граду је подарио визуелни идентитет стварајући плакате за Битеф који – према речима стручњака – представљају најцеловитију и најкомпактнију серију радова српског графичког дизајна у 20. веку.
У свом обраћању „Печату“ (јула 2008), за који је рекао да је најзначајнији часопис у овом времену на нашим просторима, говорио је о патриотизму, отаџбини и свом деди ковачу, власнику ковачнице преко пута зграде Правног факултета. Веровао је да би – да је деда био жив кад се родио – и он био ковач. „Осећам то у својим жилама, носио бих кожну кецељу и коњима бих подизао ноге како бих могао да закивам потковице.“ Био је чврсто укорењен у оно што се зове отаџбина, поручујући онима што говоре да им је отаџбина тамо где им је добро: „Отаџбина је тамо где су ти рођени отац и деда… Ако сви одемо, ко ће остати да храни наше мачке и псе.“
Као архитекта је сањао да гради палате које никада неће израсти, „чувајући празан простор замишљеног храма око којег бих подигао џиновске мегалите са траговима нашег духа“. Већ тада му је живот био записан у рукама – као да је књигама покушавао да изгради тај храм.
Са супругом, архитектом Саветом Машић покренуо је едицију НОВА, њихову ковачницу у којој је „сам, својом руком занатлије, правио књиге“. У жељи да он и Савета „остану слободни људи“, основали су својеврсну литерарну радионицу, где су се калили бројни анонимни почетници, али и већ афирмисани „политички некоректни“ писци. Те књиге су у њему живеле оптерећујући га, како је говорио, „не само судбином мојих предака већ се из мене цеде сокови безбројних других живота (…) осећам како из тих листова књига проговара цело човечанство“.
Машићево тајно друштво из поткровља Филозофског факултета чинила су његова „браћа“ Данило Киш, Брана Петровић, Живојин Павловић… „Иза њих стоји Драгош Калајић, мој рођени брат, који је такође имао у односу на мене другу мајку и другог оца, с којим сам одлазио на дуга замишљена путовања, са којих смо се враћали као Срби начињени од челика, спремни да на челу српских пукова са барјацима српским у рукама кренемо пут Запада не би ли његово труло тело, како је говорио Оскар Шпенглер, обновили здравим телом азијских висоравни. И гледам га како је стајао поред мене 1972. године у венецијанским вртовима, где смо олошу белосветском излагали нашу идеју о Уједињеној Европи. Смрдели су канали и узане улице Венеције биле су покривене псећим изметом… а сенка несрећног Малапартеа покривала је све наше животе.“
Део Машићевог „животног инвентара“ – онај најбитнији – била је Савета „од далеких шездесетих, кад сам је први пут угледао у ходнику нашег факултета и када сам знао да ћу с њом провести цео наш заједнички живот, и када сам први пут уграбио њено тело и ставио га преко свог рамена и у озбиљном трку стигао до другог спрата…“ На моменте се осећао као издајник што је – након друговања на факултету са својом „браћом“ , скренуо неким другим путем, који му је донео неку нову „браћу“ окупљену око његовог заната прављења књига.
Привлачио је својом харизмом и залутале душе које нису схватале да се у деценијама након распада Југославије искристалисала основна нит његовог интелектуалног ангажмана: патриотизам и дубока приврженост коренима.
Као једна од Машићевих „литерарних беба“, и аутор ових редова осећа дубоку захвалност због подршке коју нам је маестро Машић давао за време НАТО агресије, окупљајући читаоце и писце у „Љубичастом позоришту“ (Завод за културни развитак у Риге од Фере), где смо данима – под сиренама – говорили о књигама, сусретали се с писцима и присуствовали малим сценским приказима, да бисмо ове „завереничке“ сусрете наставили шетњом до Бранковог моста, пркосећи НАТО агресору.
Нама који смо га поштовали и волели поручио је: „Док лагано нестајем из људског живота који сам сматрао својим, осећам да сте део мене – знам да се ничији живот не може одвојити од живота других људи. Седим пред прозором у својој дневној соби и посматрам зелено лишће већ обраних трешања, видим треперење њихово и знам да је мој живот само део једне велике потраге за слободним животом, и да је тај живот и та потрага такође једно биће које има право и вољу да постоји, као што има свако посебно људско биће, или свака дивља животиња, у далеком салу испод Рудника у које одлазим, на које се ослања онај део неба који припада Шумадији и где расту храстови који живе у заједници са мојим српским народом. Где из земље ничу беле громаде камена и где све чини једну целину која ме боли о било чему да размишљам.“
Кључне речиНОВА