Слављење великог злочина

Пише Бојан Јовановић

Национално самопотврђивање Хрвата праћено је демонизацијом Срба који се означавају као сметња успостављању етнички чисте државе. Зато се масовним злочином, који је подразумевао убијање, протеривање и покрштавање Срба, настоји да се они уклоне, а остварени циљ објави као највећа национална победа

Дубоку потребу за својим социјалним и културним самопотврђивањем, колективи су задовољавали празником, као архаичним и традиционалним обрасцем обнове својих основних принципа. Тај образац се заснивао на привременој афирмацији до тада потиснутих садржаја и суспензији важећих правила културе, а његов ефекат се исказивао у ослобађању негативног набоја који би могао да доведе у питање уобичајено функционисање заједнице. Током трајања празника колектив се суочавао са потискиваним садржајима као делом своје истине, обухваћене у његовом целовитом искуству свакодневног и празничног живота.

 

„БЉЕСАК“ И „ОЛУЈА“ За разлику од празника, слављење у савременим друштвима заснива се на истицању њихових основа, глорификовању и митологизацији важних историјских догађаја. Њихово обележавање не подразумева и суочавање са њиховом историјском истином, односно сагледавање и друге, углавном мрачније стране, која се потискује слављеничком светлошћу. Такав идеолошки образац се препознаје и у слављењу хрватске војне операције „Олуја“, којом је 4. августа 1995. године са територије Републике Српске Крајине протерано више од двеста хиљада и убијено око две хиљаде Срба. Овој операцији је претходила војно-полицијска акција „Бљесак“ 1. маја 1995. године у којој су хрватске војне, паравојне и полицијске снаге убиле око триста и протерале преко 15.000 Срба са подручја Западне Славоније – територије у саставу Републике Српске Крајине и под заштитом снага Уједињених нација. „Бљесак“ је била својеврсна генерална проба за завршни чин хрватског сепаратистичког рата, започетог нападом хрватских паравојних формација на регуларну државну армију ЈНА и на српскo становништво, а поведеног са циљем остварења самосталне и етнички чисте државе.

Овај злочин се у Хрватској слави 5. августа као највећи државни празник под називом Дан победе и домовинске захвалности и дан хрватских бранитеља, док се у Србији овај датум, проглашен даном сећања на пострадале и прогнане Србе из Хрватске, обележава комеморативним скуповима и служењем парастоса за душе убијених. Подршку за слављење овог злочина Хрватској дају водеће западне земље, тзв. квинта: САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија, јер су неке од њих, попут САД, и непосредно учествовале у операцији „Олуја“. Зато ове државе нису испоштовале српске жртве и на проглашени Дан жалости, 5. август 2015. године, њихове амбасаде у Београду нису спустиле своје заставе на пола копља. То није био само гест непоштовања одлуке српске владе и дипломатског протокола већ и став према српским жртвама у највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата, а проистицао је из одлуке Хашког трибунала који је утврдио да су злочини учињени, али да ни две деценије након тога није дат одговор на питање ко је одговоран за страдање и протеривање крајишких Срба. Трибунал је 2012. године ослободио хрватске генерале Готовину и Маркача, иако су првостепеним пресудама они били осуђени на 24, односно 18 година затвора.

КОНТИНУИТЕТ ЗЛОЧИНА Митом о победи и савладаној великосрпској опасности утврђује се национално јединство на лажној слици о узроцима рата и приказивању Срба као агресора. Идентично примитивном игрању над телом убијеног, хрватским слављењем ратне победе убијени и масакрирани Срби се додатно, посмртно кажњавају. Победник је несигуран у њихову смрт, јер је у сваком историјски повољном моменту у 20. веку безуспешно настојао да оствари своје злочиначке намере. Зато је и догађаје деведесетих година могуће адекватно разумети само у историјском контексту континуитета злочина извршених над Србима у Хрватској у двадесетом веку. Будући да су Срби током векова постојања Војне крајине били самостални и зависни само од аустријског цара, укидањем Крајине почињу хрватска настојања да Србе потчине својој власти. Мотивисану тежњом да пониште привилегије које су Срби имали у време постојања Војне крајине у Аустроугарској монархији и настојањем да преобразе Србе у католике а потом их похрвате, мржњу Хрвата према Србима распирује чињеница што су Срби сведоци њихових злодела у периоду дугог историјског трајања. Негативна искуства током 20. века пружала су основане разлоге Србима да сачувају своју самосталност као начин опстанка, па је и њихов организован отпор деведесетих био у тој функцији. Како бисмо разумели коначан исход овог процеса, треба имати у виду његове дубље историјске корене и хрватске мотиве за стварање сопствене државе. Национално самопотврђивање Хрвата праћено је демонизацијом Срба који се означавају као сметња успостављању етнички чисте државе. Зато се масовним злочином, који је подразумевао убијање, протеривање и покрштавање Срба, настоји да се они уклоне, а остварени циљ објави као највећа национална победа. Да би се она увећала и била неоспорна, митском сакрализацијом победник је добио централно значење у њеном слављењу које постаје како чинилац колективног памћења и националног идентитета, тако и начин оправдања и потискивања свих претходних злочина.

КОРЕНИ РАСИСТИЧКОГ МИТА Премда има своје дубље корене и шире конотације, мит о великосрпској опасности је имао своју функцију у припреми и потоњем тумачењу узрока сукоба током деведесетих година у Хрватској. Тај мит настаје у оквиру тежње Хрвата да остваре сопствену национално чисту државу и из ње уклоне Србе као сметњу. Зато се и ствара негативна слика о Србима у Хрватској, који се демонизују не би ли се што снажније мотивисала агресија против њих. Неодвојив од процеса стварања хрватске државе, овај мит идеолошки укорењују расистички ставови и деловање „оца хрватске нације“ Анте Старчевића. Иако рођен у покатоличеној српској породици, он прихвата идеје Артура Жозефа де Гобиноа и постаје највећи балкански расиста и србофоб. Сматрајући Хрвате вишом расом, Србе је означио опасном „нечистом пасмином“ коју треба ставити ван закона и уништити као друштвено зло. Будући да своју агресију према Мађарима и Аустријанцима, као реалној препреци свог колективног самопотврђивања, нису могли да испоље, Хрвати је померају, па на таласу Старчевићеве идеологије и долази крајем 19. и почетком 20. века до ескалације њихове нетрпељивости и мржње према Србима.

Масовни антисрпски иступи 1892, 1895, 1899. и 1902. године, праћени и погромом Срба у Загребу и другим градовима Хрватске, претходе почетку Првог светског рата када ће се ова мржња испољити на најбруталнији начин. Ударну снагу аустроугарске казнене војне експедиције упућене на Србију чинили су Хрвати 13. загребачког корпуса, чију је најелитнију јединицу представљала 42. домобранска дивизија, названа „вражја“, због монструозних злочина извршених над Србима у Србији 1914. године. У бици на Церу августа 1914. године изгинуо је готово читав овај корпус, али су Хрвати наставили учешће у рату до свог војничког пораза. У новоствореној заједничкој државној заједници, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а потоњој Југославији, потискивана је чињеница да су се Срби и Хрвати борили у Великом рату на супротним странама, једни против других. Арчибалд Рајс, као очевидац великих ратних злочина, питао се за место и третман оних „који су били џелати српског народа и који, заштићени својим местом рођења, уживају данас све слободе и сва права као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?“. Хрвати су одмах почели да опструирају заједничку државу, због чега им се и чини уступак да се 1939. године формира бановина Хрватска. Међутим, напад Немачке и њених савезника на Југославију и њена брза капитулација након Априлског рата омогућили су стварање Независне Државе Хрватске (НДХ), подржане од стране нацистичке Немачке и фашистичке Италије.

 

ГЕНОЦИДНО ПОТВРЂИВАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ Проглашена 10. априла 1941. године, НДХ је већ следећег дана започела организовано прогањање и затварање Срба. Старчевићев расизам постаће идеолошки темељ хрватске државе, а моћ његових идеја исказаће се као законско полазиште у стварању чистог животног простора намењеног хрватској нацији. Примена расистичке доктрине према Србима изражена је у плану решавања српског питања у Хрватској који је објавио усташки идеолог Миле Будак 1941. године речима: „Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“ Означени као хрватски непријатељи, Срби су постали жртве геноцидног плана чијем је остварењу придаван и највиши патриотски значај. Према том плану започето је и остварено уништавање читавог српског народа у западним деловима Балканског полуострва, то јест на подручју на којем је успостављена нацистичка НДХ. Масовни злочини над српским народом вршени су систематски на основу законодавства НДХ, детаљно испланираних акција и организованог рада концентрационих логора. Први од укупно 26 концентрационих логора је основан већ 15. априла 1941. године у Копривици под називом „Даница“. Почетком маја започиње изградња Јадовна, који је био у оквиру система са логорима у Госпићу и на Пагу, а завршен је 24. јуна, када је у њему започето масовно и брутално убијање Срба и Јевреја бацањем у дубоке околне јаме. У периоду од 122 дана, до затварања 21. августа, јер је област у којој се налазио предата Италијанима, у њему је страдало око 68.000 Срба. Тада је и одлучено да се уместо овог оснује нови систем логора Јасеновац са знатно већим капацитетом за убијање. У њему је погубљено, према Енциклопедији Британика, око 800.000 Срба. По процени Хермана Нојбахера, високог чиновника спољних послова Трећег рајха, који је у време Другог светског рата обављао послове на Балкану и имао прецизан увид у трагичне догађаје и у НДХ, број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000. Иако се тачна цифра убијених Срба у НДХ неће никада тачно сазнати, размере тог геноцида упућују на плански извршен државни злочин припадника једне над припадницима друге нације. Такав злочин нису могли да почине неколико стотина психопата, умоболних и лудих усташа, како је то тумачено у комунистичкој Југославији, јер су у организованом убијању Срба учествовали и Хрвати који, као добровољни Павелићеви џелати, нису припадали усташком покрету.

Страшни усташки злочини над Србима постали су јединствени у историји зла и о њима су аутентично посведочили инострани аутори. Описујући свој сусрет са Павелићем, Малапарте у свом аутобиографском делу Kaputt, заснованом на непосредним изјавама, бележи како му је усташки поглавник поносно показао корпу пуну људских очију коју су му донеле његове верне усташе убивши много Срба. „Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију.“ О том страшном злочину над Србима сведочи и Франческо Басоти – у римском магазину Il Borghese 1960. године, потврђујући Малапартеов опис, истиче да су за разлику од српских војника, који никад нису чинили таква злодела ни према Италијанима ни према било коме другоме, усташе својом бестијалношћу згражавале италијанске војнике и официре. Њихова свирепост према Србима изненадила је немачког ратног извештача др Јакоба Алтмaјера, који истиче да, осим Павелића, ниједан од тирана и масовних убица у светској историји није тражио да му се у корпи донесу очи његових жртава. Пишући о својим искуствима у тадашњој НДХ, новинарка Рут Мичел истиче да су почетак рата, априла 1941. у Дубровнику, обележили усташки злочини над Србима и указује, независно од Малапартеа, на страшне слике нанизаних језика и корпи са очима српских жртава. Побуђен усташким злочинима крајем јула 1941. године, када су бројни Срби масакрирани и бачени у крашке јаме око Ливањског поља, хрватски песник Иван Горан Ковачић пише поему Јама чији потресни стихови: „Крв је моје свјетло и моја тама. / Блажену ноћ су мени ископали / Са сретним видом из очињих јама; / Од капља дана бијесни огањ пали / Крваву зјену у мозгу, ко рану. / Моје су очи згасле на моме длану“, указујући на призоре ослепљивања, говоре о тим страшним догађајима. Без обзира на место извршења и број убијених, у Вргинмосту, Косињу, Глини и другде, све усташке злочине над Србима карактерише истоветна крволочност и зверство. Иако су за овакве начине убијања налажена и рационална објашњења у штедњи муниције, масакрирање убијених жртава показује дубљу мотивисаност за овакве злочине.

У оквиру монструозног усташког подухвата формирани су у Јастребарском, недалеко од Загреба, у Горњој Ријеци близу Крижевaца, у Сиску, у Ливну и на острву Пагу посебни концентрациони логори за децу. Створени за затварање, мучење, покатоличавање и убијање првенствено српске деце, старости од једног месеца до 14 година, ови логори остају забележени као јединствени у историји.

ЈАСЕНОВАЧКО ЧИСТО ЗЛО Вођени расистичком и шовинистичком усташком идеологијом, Хрвати су геноцидом над Србима настојали да изграде чисту једнонационалну самосталну државу, па су зато почетком септембра 1941. године створили Јасеновац, свој аутентични и најстравичнији логор смрти. Католички клер је непосредно учествовао у организовању злочина у овом логору, јер су два његова управника били католички свештеници, а међу бројним чуварима и стражарима истицали су се фрањевачки фратри, као што су били Мирослав Филиповић-Мајсторовић и Звонко Брекало, и припадници хрватске католичке омладине Крижарског реда, попут Љуба Милоша и Петра Брзице, као непосредни извршиоци највећег злочина. У овом логору страдали су и Јевреји и Роми и поједини Хрвати, али је он био првенствено изграђен за Србе који су се опирали промени идентитета и преласку у католичанство због чега су и доживљавали тортуру и погубљење. Иако није био највећи концентрациони логор у Европи, он је по суровости злочина, како се оцењује, највећи злочиначки пројекат у историји, а његови злочинци најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства. Јасеновац је био концентрациони логор најгоре врсте о чијем паклу постоје бројна сведочанства.

Систематско убијање Срба у Јасеновцу и у другим логорима у НДХ нису чинили службеници покорно извршавајући наређења својих претпостављених, попут неких Немаца у концентрационим логорима, већ злочинци који су својеручно убијали недужне и у томе налазили задовољство. Према запису др Самјуела Пинта, узалудна су била надања заточеника да би бар о божићним празницима могао у логору бити мир, јер је управо на сам Божић 1942. године доведена група пакрачких Срба које су најкрвавији Лубурићеви сарадници, Ивица Матковић, Љубо Милош, Јозо Матијевић, Мујо Мусић и други, одмах почели да кољу, такмичећи се читавог дана ко ће бити најкрволочнији у вађењу срца, гркљана и очију српским жртвама.

Сматрало се да у Јасеновцу нико не коље и не убија тако добро и брзо као Мирослав Филиповић-Мајсторовић, познат као фра Сотона. Међутим, да би се тачно утврдило ко је од јасеновачких кољача најбољи, организовано је у ноћи између 29. и 30. августа такмичење у којем се неколико усташа, Бонзо, Жиле, Зринушић и Брзица, надметало у убијању заточених Срба. За ову сврху су користили посебно направљен нож са чврстом рукавицом за брзо клање – србосјек, тако назван због раширене употребе у усташким логорима за убијање Срба. Победио је Петар Брзица, студент права, ватрени члан предводничке католичке организације „Крижара“ и усташки стражар у Јасеновцу, који је тог дана, према аутентичном сведочењу Хрвата Николе Николића, заклао 1.360 људи; освојивши титулу „кољачког цара“, био је награђен златним сатом, сребрним сервисом, печеним прасетом и боцом вина. Рођен 1917. године, Брзица је успео после Другог светског рата да емигрира у САД, промени идентитет и остане неоткривен и изван домета правде.

У модерној историји се с правом сматрају највећи злочинци Хитлер, Стаљин и Павелић, али је чињеница да они нису били непосредни егзекутори. Вође нациста, бољшевика и усташа нису пуштали смртоносни гас у коморе концентрационих логора, нису држале прст на обарачу, нити нож у руци. Зато се за најбруталнијег убицу свих времена сматра Василије Блокхин, главни Стаљинов егзекутор који је убијао по триста људи дневно, и рачуна се да их је усмртио око 10.000, што му је обезбедило место и у Гинисовој књизи рекорда као најпродуктивнијег крвника у историји. Ову чињеницу доводи у питање податак о учинку јасеновачких убица. Када је фра Сотона Филиповић отишао из Јасеновца крајем 1942. године за команданта логора у Старој Градишки, у Јабланцима преко Саве на босанској страни заклао је само током 8 дана 12.000 људи, а будући да је пре тога интензивно убијао у Јасеновцу, због чега је и важио за најбољег кољача, он фактички надмашује Блокхинов рекорд. Међутим, за овај рекорд конкурише и Петар Брзица, јер уколико је само тог августовског дана 1942. године заклао 1.360 људи, а како је убијао и пре и после тога, онда и он, несумњиво, заслужује да се нађе у поменутој књизи.

БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО Kao што је овај „кољачки цар“ остао неоткривен, тако је и читав усташки злочин геноцида над Србима потискиван због комунистичке политике братства и јединства. После ослобођења, уклоњени су и уништени сви трагови овог злочиначког места, порушена су мучилишта, склоњени крематоријуми, бетониране јаме и створен брисани простор са неадекватним спомеником бетонског цвета љубави, српског архитекте Богдана Богдановића.

На питање зашто су усташе испољавале такву свирепост према ненаоружаним и немоћним Србима, без могућности да се бране, одговор се може пронаћи у дуготрајној међунационалној нетрпељивости и расистичкој индоктринацији, које су се у повољним историјским околностима стварања НДХ претвориле у дубоку мржњу манифестовану код бројних неморалних појединаца бестијалним злочинима. Будући да је социјално-политички контекст новостворене НДХ омогућио легализацију бруталне агресивности припадника већинске хрватске над мањинском српском нацијом, идентичан процес се одвија на индивидуално психолошком плану када је лош морални карактер допуштао усташама злочиначку активност и неоправдано злостављање, мучење и убијање Срба. Садистичко убијање које се не чини због материјалне користи већ због задовољства приликом тог чина је чисто зло, а управо такво зло су спроводиле усташе у својим злогласним логорима. По својим размерама и бруталности, велики усташки злочин над Србима у НДХ се не може другачије квалификовати него као геноцид. Међутим, првобитно значење овог појма који је подразумевао потпуно уништење једне популације на одређеној територији данас је релативизован, па се геноцидом назива и ратни злочин какав је извршен у Сребреници са циљем његовог преувеличавања не би ли се демонизовао и жигосао српски народ. Зато се синтагмом „тотални геноцид“, који је употребио Динко Давидов да означи усташки злочин над Србима у НДХ, враћа овом појму његово изворно значење.