О(бе)смишљавање Шекспира

Четири века од смрти Виљема Шекспира 2. део

ШекспирПише Рашко В. Јовановић

Млетачки трговац, Отело и Хамлет свакако иду у ред најрадије и најчешће извођених Шекспирових дела на београдским сценама. Зато су представе управо тих драма обично биле празници уметничког успеха, али не једном, нарочито Хамлет, и уметнички промашаји

Десет година од последњег извођења Хамлета, у Народном позоришту у Београду поново је постављено ово Шекспирово дело у режији Хуга Клајна и Раше Плаовића, који је поново наступио у насловној улози. Клаудија је играо Љубиша Јовановић, Гертруда је била Лепосава Ђорђевић, Полоније Јован Гец, Офелија Олга Скригин Спиридоновић, Лаерта је тумачио Мирослав Петровић, Хорација Станоје Јанковић итд. По редитељској концепцији била је ово донекле нова поставка, са активним Хамлетом, одлучнијим у намери да ликвидира Клаудија. „У насловној улози Раша Плаовић је углавном поновио све врлине свог ингениозног тумачења Хамлета од пре две деценије, при томе донекле и појачао мане, извесно психологизирање, доцирање и пренаглашену емоционалност, али у исто време данског краљевића оплеменио мудрошћу и зрелином, која је просто блистала у незаборавним монолозима“, истиче Душан Михаиловић. Ова представа приказивана је током две сезоне укупно 26 пута.

[restrictedarea]

У САГЛАСЈУ СА ДУХОМ ВРЕМЕНА Традиција извођења Хамлета у Народном позоришту продужена је 1970 – тада га је режирао Велимир Лукић са Петром Банићевићем у главној улози. Бити први тумач Хамлета на сцени националног тетра после легендарног Раше Плаовића, иначе Банићевићевог професора глуме на Академији за позоришну уметност у Београду, била је и велика обавеза. У тај подухват Банићевић се смело упустио не желећи да изневери традицију, нити пак да јој робује. Трагајући за кључним решењима интерпретације овог сложенога лика, он је пре свега желео да буде свој и оригиналан, да буде у духу свога времена, али да се ниједног тренутка не удаљава од идеје дела. Као Плаовићев ученик имао је све предиспозиције за такав приступ и поступак. За Рашу Плаовића речено је како је „у реалистичну игру унео реалност унутарњег мисаоног света савременог човека“. Изгледало нам је да је тумачећи Хамлета, Банићевић управо поступао тако. Био је смели Хамлет са почетка седамдесетих година прошлога века. У том смислу карактеристичан је закључак критичара листа Нин Владимира Стаменковића: „Био је један неумољиво логичан Хамлет; један коначан Хамлет који се не може дограђивати. Упрошћен у великој мери, он је ипак поседовао значајну сугестивност, па је чак успевао и да ову развучену, површну, у целини неактуелну представу доводи некако у везу с нашим временом: сензибилност овог Хамлета, наиме, деловала је сасвим модерно због ноте антисентименталности коју је садржала, захваљујући његовој спремности да своју личну побуну узме за највиши морални закон, да је схвати као најпотпуније оправдање властите егзистенције.“

Заиста, Хамлет Петра Банићевића био је у пуној мери у сагласју са духом времена који се манифестовао у општој борбености младога нараштаја, проистеклој из дешавања 1968. године. Банићевић је пажљиво компоновао своју улогу, логично еманирајући Хамлетово (не)расположење према околини, које се кретало од подозрења до отворених сумњи. Његова креација у знаку је одлучности, готово без колебања, али не и једнозначна. Напротив, иако усамљен, јер му је једини ослонац верни Хорацио, Банићевић је као Хамлет умео да буде перманенто истрајан у настојању да дође до истине и неустрашиво храбар у уверењу да мора доћи до праведног решења. Уз то није занемарио рефлексивност те улоге над улогама: умео је да све монологе искаже као савршено логичне целине, које расветљавају стање Хамлетовог духа. Монологе је успео деликатно да утка у ток сценског збивања: нису то биле парадне тираде, које треба да опсене публику, већ гласно размишљање личности опседнуте проблемом који му се све више намеће као егзистенционално питање.

ЗАШТО ХАМЛЕТ УМИРЕ КАО КЛОВН? У међувремену, на сцени Југословенског драмског позоришта Мата Милошевић је поставио Хамлета (премијера изведена у Загребу 9. јуна 1962). Насловну улогу, претежно у виду раскошних медитација, тумачио је Бранко Плеша, као Клаудије наступио је Јован Милићевић, а Гертруду је приказала Анчка Леварјева, Офелија је била Ирена Колесар. Представа је одиграна 39 пута, што за оно време није било много. Тридесет година потом, 7. октобра 1992, на сцени ЈДП-а поново ће играти ова Шекспирова трагедија, у режији Горчина Стојановића. Бранислав Лечић – Хамлет, Клаудија је тумачио Миодраг Кривокапић, Гертруда је била Мирјана Карановић, а Офелија Ирена Мичијевић. Петар Банићевић наступио је као Полоније, а Мирсад Тука као Хорацио, док је Драган Мићановић био Лаерт. Навешћемо запис Петра Волка поводом овог извођења. „Дошло је време, нажалост, када о позоришту не треба ништа знати, сећање потпуно угушити у себи, одрећи се илузија и препустити стихији. Они који то успевају можда су задовољни свим што им се приказује.“ О представи исти критичар је писао у Илустрованој политици: „Горчин Стојановић је млад и радознао редитељ. Има маште у неким његовим позоришним егзибицијама, али у поставци Хамлета испољио је само амбицију и сујету. Нема јасне мисли, не може се разазнати смисао целог подухвата, а запрепашћује равнодушност према суштинским вредностима, ослањање на конвенције, цитате разних шекспиролога и медитацију о маниризму и безосећајности као изразу кризе у овом времену.“ О тумачу насловне улоге Волк је написао следеће: „У улози Хамлета наступа Бранислав Лечић, главни глумац овог театра. Још је млад, леп, супериоран на позорници, помало нарцисоидан и све више склон спољном артизму. У неколико пресудних тренутака неодољиво подсећа на Микија Манојловића. У њему нема трагедије, није у стању да развије емоције, да их продубљује и кад је реч о поезији верује да је све у тихом говорењу стихова, а у драматичним ситуацијама у повишеном гласу. Нема истинског бола, не дотиче се дна људске душе нити за њега постоје судбинске дилеме живота и смрти. Зашто Хамлет умире као кловн? Чему Шекспир ако тврдимо да ово време није доба колективне и личне несреће?“

Сцена из ХамлетаУ СВЕТЛУ ПОВРШНЕ МОДЕРНОСТИ Ништа блажи у оцени ове представе није био ни Јован Христић: „А у својој постмодернистичкој помами, Горчин Стојановић претрпао је Хамлета свим и свачим. Немам ништа ни против модернизма, ни против постмодернизма, али сам сигуран да рефлектор уместо духа Хамлетовог оца, Розенкранц и Гилденстерн као мафијаши из Кума или Кума II, Озрик као тениски судија у сцени мачевања и шта још све не, не доприносе новом читању Шекспирове трагедије, не откривају у њој ништа већ нам је само представљају у лажном светлу површне модерности у којој уживају немачки редитељи.“ О тумачу насловне улоге Христић је изрекао следећу оцену: „У целој тој папазјанији, Бранислав Лечић показао нам је да би у једној кохерентнијој и продубљенијој представи могао да игра Хамлета. Он је био одличан у сцени са Офелијом (упркос својој постмодернистички замишљеној партнерки, Ирени Мичијевић), био је одличан и у сцени с мајком после ’мишоловке’. И у једној и у другој имао је страховиту снагу, жар и глумачку сигурност. Да се Горчин Стојановић мало више удубио у Хамлетове односе с Офелијом и с мајком, то су могле да буду велике сцене. Овако, Бранислав Лечић био је готово у празном простору.“

У међувремену, Хамлет је доспео и на репертоар Атељеа 212: Слободанка Алексић веома успешно је реализовала модерни приступ овом Шекспировом делу представом Хамлет у подруму, премијерно изведеном 17. априла 1971. на малој сцени Театра у подруму. Насловну улогу играо је Бранислав Милићевић. Представа је имала повољну рецепцију како код критике, тако и код публике и извођена је са успехом, уз бројне награде и признања, на многим гостовањима у земљи (Загреб, Љубљана, фестивали у Сарајеву и Дубровнику…), али и у иностранству – Мађарска (Будимпешта), Шведска (Стокхолм, Норчепинг, Гетеборг), Француска (Париз), Немачка (Берлински фестивал), Холандија (Холандски фестивал), Италија (Фестивал у Равени, Модена, Ферара, Ређо), Иран (Фестивал уметности Шираз-Персеполис), Мексико (Мексико Сити и другде). Да савремени приступ Хамлету не мора увек бити неспоразум, управо је необорив доказ ова представа, коју су, поред Бранка Милићевића, остварили следећи глумци: Добрила Стојнић, Драган Максимовић, Предраг Манојловић, Џевад Ћорај, Александар Милићевић, Слободанка Алексић, Милорад Вучковић, Свјетлана Кнежевић, Боривоје Павићевић, Петар Божовић, Феђа Стојановић и Бранимир Зоговић. Нацрте за сценографију израдио је Тодор Лалицки, док је костимограф била Дивна Поповић.

Приказивање Хамлета заинтересовало је и позоришта у Београду у којима се не би очекивало извођење Шекспирових трагедија. Такав случај био је 1997. године, када је „Театар Т“, што ће рећи негдашња „Београдска комедија“, а данашње Позориште на Теразијама, у време реновирања своје дворане приказивао представе на сцени садашње Установе културе „Вук Караџић“, реализовао Хамлета, у преводу Ненада Цветичанина и режији Дејана Крстовића.

УВРЕДЉИВА БАНАЛНОСТ Како је изгледала та представа, премијерно изведена 23. јануара 1997, сведочи Петар Волк у својој критици објављеној у листу Илустрована политика. „Хамлет је поверен Енверу Петровцију који је својим изгледом прикладнији за улогу Ричарда III. Времешан, тром, ћелав, исколачених очију, његов Хамлет није имао снаге да се издигне до правог данског краљевића и досегне трагику пред којом смо и данас задивљени као највишим достигнућем људског духа. Покушао је неким цинизмом, али то га је само одвлачило од трагедије, убијало сваки ритам, уништавало представу изнутра, не остављајући нимало простора за грандиозну поетику људске душе. Тај крвник и насилник – како га је режија видела – има потпуно неизграђен, готово бестијалан однос према Офелији, а мајци својим чизмама шири ноге да би затим имао сексуални однос! То је тек један од ужаса који је режија учинила у обесмишљавању Хамлета. Можда је врхунац када своје најболније дилеме и унутарњи монолог Хамлет претвара у естрадни говор са трибине уз имитирање актуелних демонстрација. Дворани који га слушају поседују звиждаљке и клепетуше. Хтело се неко изругивање са протестима, али је баналност, ипак, увредљива за свако људско достојанство.“

У критици Петра Волка ништа боље нису прошли ни остали учесници ове представе. „Од Хорација, тог симбола најчистијег пријатељства (Небојша Кундачина) редитељ прави дволичника. Он флертује са Хамлетовом мајком Гертрудом, а после смрти Хамлета поиграва се са круном док му је не стави поново на главу странац Фортинбрас (Бранко Ђурић) у очигледној дидактичкој поруци да се у растуреној држави странци отворено мешају и желе да поставе за владаре своје марионете!“ И даље: „Клаудије је конципиран као кловн кога је са доста аматерског поједностављивања, трчкарања и шаржирања играо Живко Вукојевић. Даница Максимовић као данска краљица Гертруда својом маском је подсећала на вештице, није имала никаквих материнских осећања, још мање бола, грубо је прелазила преко стихова чекајући своју ’велику’ сцену која је извучена на просценијум. У хаљини која више приличи некој проститутки зачас јој се открију ноге до паса, док ужива са престрашеним Клаудијем, а одмах затим и са Хамлетом! Александар Хрњаковић, иначе озбиљан глумац, у оваквим импровизацијама и скраћењу није могао да искаже ништа од оног што се везује за Полонија.“

У закључку овај критичар, коме се не може приписати необјективност, пита се: „После овог ужаса требало би да се замисле над собом сви они који су овај чин подстакли, омогућили и у томе суделовали.“

Млетачки трговац, Отело и Хамлет свакако иду у ред најрадије и најчешће извођених Шекспирових дела на београдским сценама. Зато су представе управо тих драма обично биле празници уметничког успеха, али не једном, нарочито Хамлет, и уметнички промашаји. У години обележавања четири столећа од Шекспирове смрти најављују се премијере његових дела, поред осталог и Хамлета у Југословенском драмском позоришту, што већ сада изазива посебно интересовање публике.

Крај

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *