Нормално

Милорад Вучелић / главни уредник

Мало-помало навикавамо се да као нормалне појаве прихватамо нешто што би сваког разумног морало да изненади или згрози. Чињеница је да је америчка ЦИА извела пуч против председнице Бразила Дилме Русеф и да са власти обарају Радничку партију која је у протеклих дванаест година Бразил учинила једном од најутицајнијих држава света и чланицом БРИКС-а.

Нормализована је, и као савршено нормална прихваћена, чињеница да су Слободана Милошевића хапсили криминалци под фантомкама, док се она евентуално денормализује тек када се фантомке појаве у Савамали. И оно што је било пожељно и препоручљиво некада када је чињено према шефу државе и његовом голом животу постаје непожељно ако се ради о грађевинским објектима сумњивог статуса и порекла. Нормалном се сматра и чињеница да је за хапшење и противуставно и нелегално изручење некадашњег председника државе и шефа једне велике парламентарне странке неком исплаћено пет милиона долара, као и да многи људи који су у томе учествовали и данас битно утичу на то шта ће и шта неће бити нормално.

[restrictedarea]

Забринуће се јавно мњење, нормално, због узрока смрти човека, чувара једног објекта у Херцеговачкој улици, али ће сматрати да је потпуно нормално да Флоренс Артман изнесе оптужбу да се Милошевић у ћелији у Шевенингену сам тровао и на крају отровао. Неће то изазвати било чију званичну и јавну пажњу јер се и та сподоба и њене тврдње сматрају нормалним, а многима чак и прихватљивим. Тако ће се холандски лекари заштитити и сачувати сваке одговорности, али ће се, опет нормално, српски здравствени радници оптужити да су џелати и ликвидатори људи. Нормално је да су подаци о здравственом стању неких људи строга тајна, баш као што је нормално и да се сви подаци о нечијем здрављу јавно објављују. Нормално је да је негде то забрањено, а негде одмах затим пожељно и то без обзира на став леченог или пак на мишљење породице ако је реч о преминулом.

За ЕУ је било нормално да се на бруталан начин смене сви у РТ Војводини и отерају с посла, али јој није нормално када њихови миљеници, миљеници ЕУ, остану без обилато плаћених функција. Нормално да им некада ни на памети није била слобода новинарске професије која је уступила место драстичној и очигледној пропаганди коју су отворено плаћали и плаћају, и нормално је да им сада смета што ће грађани Србије који уредно плаћају телевизијску претплату имати могућност да преко, у демократској процедури изабраних органа утичу на оно што им се емитује.

Нормално је постало да се свакодневно прате изливи отвореног усташлука у ЕУ Хрватској, па и овај последњи са илустрацијом „Срба на врбама“ уз текст „српско породично стабло“. Толико је то постало нормално да се велики део Срба сасвим нормално спрема да летује у Хрватској. Кажу да их тамо чека добра туристичка, и не само туристичка понуда. Ко би нормалан, ако ћемо право, одолео оваквим слоганима и стиховима.

Тако је ЕУ нормално била забринута због могуће победе екстремног десничара у Аустрији, али зато нормално одобрава и подржава усташки фашизам у Хрватској. Органи ЕУ су нормално били активно укључени у одвраћање аустријских гласача од гласања за неког кандидата, док понекад и понегде за много опакије кандидате напросто хушкају гласаче.

Европом се нормално панично упозорава на опасности од десног екстремизма, али то опет нормално не ради ни права ни лажна левица, нити нормално неко њу уопште помиње, нити ико више користи њен појмовни апарат. Уместо тога у Београду се ексклузивно слави Дан младости и рођендан Јосипа Броза Тита и то нормално завређује ударну пажњу свих централних информативних емисија.

Могло би се, много основаније него у време када је овај појам скован, с великим разлозима говорити о правој, општој и универзалној патологији нормалности.

У многим, а веома различитим, равнима и доменима нашег друштвеног живота одавно се уочава једна необична, а већ нормализована, тенденција. То је настојање да се кроз грубо извршен притисак и практично насиље оствари наметање једне воље, наметање једне нелегитимне персоналне или групне превласти, замисли или схватања. Корак по корак, пред нашим очима, пред нашом свесном перцепцијом настоји се да се нормалним прогласи имплементација насиља као „легитимног“ метода и стратегије у борби за неки циљ и интерес. Није важно да ли је реч о неком практичном, тренутном и „транзитном“ циљу или некој значајнијој замисли која води ка наводно „општем добру“ и сложенијој користи или пак уништењу неке организације попут, рецимо, спортског друштва „Партизан“.

Ова нова „методологија“ не преза од ниских удараца, медијског линча, злоупотреба власти и функција, од силеџијства сваке врсте, а нарочито оног у оделу и са краватом и демонстрираног на последњој неуспешној скупштини поменутог фудбалског клуба. У тој нормалности се подразумева да циљ оправдава сва средства, а да ће се све „неравнине“ ниских удараца и недопустивих потеза, те бруке и срамоте, испеглати или брзо заборавити – када се сврха оствари! И то ће бити нормално.

Ова нова „ефикасност“ постаје претеће зло у животу и пракси друштва. Устоличи ли се, води хаосу и метежу и „дивљем западу“ у којем ће се правда делити по скраћеном поступку, преким судовима и мимо легалних и прописаних процедура. Може ли и то да буде нормално?

[/restrictedarea]