Николић: Србиjа у EУ целовита – тако или никако

Томислав Николић ЗрењанинСрбиjа стоjи чврсто на путу ка пуноправном чланству у EУ, али жели да у Eвропу уђе целовита – тако или никако, поручио jе данас председник Србиjе Tомислав Николић на централноj свечаности поводом обележавања Дана Воjске Србиjе и Дана победе у Зрењанину.

“Неки представници EУ нам наговештаваjу евентуално условљавање уласка Србиjе у Eвропску заjедницу народа признавањем Kосова и Mетохиjе. Aко то заиста буду тражили од нас, значи да нас не желе. Србиjа, чланица УН, жели у Eвропу да уђе целовита – тако или никако. На том принципу jе Eвропа заснована, такву Eвропу желимо. Преци су нам отаџбину Србиjу поверили у целости и такву jе морамо сачувати за потомке”, истакао jе Николић.

Србиjа jе, како истиче, искрено, речjу и делом, посвећена примени принципа слободе, разумевања и сарадње, уз уважавање различитости, али и одржању мира у земљи, региону и свету.

Председник jе поручио и да не смемо да заборавимо да jе злочин почињен, да смо у обавези заувек према жртвама да их помињемо и са пиjететом да их се сећамо.

Jугославиjа jе, како jе рекао, трећа земља у Eвропи по броjу страдалих у Другом светском рату, а неупоредиво наjвећи проценат жртава чинили су Срби, или са пушком у руци или страдали у два немачка и много усташких логора, jединих концентрационих логора у свету специjализованих за смештаj и погром српске, ромске и jевреjске деце.

“У жељи да се никада не понови, уверен да данас нема зликовца коjи би у томе учествовао, позивам наше комшиjе да се окренемо будућности пошто Србиjа жели да сарађуjе са свим земљама региона”, рекао jе Николић.

Додао jе да jе зато чудно зашто, упркос напорима да се превазиђу данашњи проблеми, на нашем европском путу стоjе снаге у Хрватскоj, коjе као да се утркуjу ко ће jаче да нас подсети на намере озлоглашених покрета из Другог светског рата.

“Mи у себи налазимо снагу да пређемо преко свега, нудимо гледање у очи и диjалог о свим отвореним темама. Уверен сам да, иако jе прошлост била тешка, будућност можемо да градимо заjедно”, нагласио jе Николић.

Србиjа jе, према његовим речима, кроз историjу бранили своjе и на то можемо да будемо посебно поносни.

“Своjе нисмо дали, а туђе нас никада ниjе интересовало. Између добра и зла увек смо бирали добро, мада нам то често ниjе доносило добра”, рекао jе председник државе.

Николић jе напоменуо да jе Воjска Србиjе, у периодима великих изазова и криза, пружала подршку jачању мира, безбедности и стабилизациjе у региону, а у мисиjама широм света добиjала броjне похвале и пример jе професионализма и посвећености.

“Oд вас очекуjем jединство и поштовање принципа одбране и очување интегритета Србиjе и идентитета Воjске Србиjе. Oчекуjем да припадници свих jединица одлично извршаваjу постављене задатке, свесни да jе заклетва коjу су дали уjедно и завет нашим прецима – jунацима и хероjима – нашоj отаџбини, да ће своjе дужности обављати постављаjући увек на прво место воjничку част”, казао jе Николић.

Навео jе и да jе поносан што се Дан победе обележава у Зрењанину, граду коjи jе одувек био пример сложног живота различитих нациjа и симбол заjедничког отпора неброjеним неприjатељима, коjи jе оличење истраjности, прихватања различитости, разумевања, борбе против непредвидивих ћуди природе, њеног спутавања и обнављања, jедан од оних градова коjе с поносом називамо историjским и културним центрима Воjводине и Србиjе.

“У променама имена вашег града, испричана jе прича о српским победама. Велики Бечкерек 1935. године, у част Kраља Петра Првог чиjа га jе воjска ослободила, мења име у Петровград. После победе у Другом светском рату, у част свог суграђанина, хероjа Жарка Зрењанина, 1946. године добиjа име коjе и данас носи. Ваше учествовање у победама jош jедан jе разлог коjи нас на данашњи дан – Дан победе у Другом светском рату, доводи у оваj лепи град на Бегеjу”, рекао jе Николић.

3 коментара

  1. Nije li to Seselj. svojoim prisustvom, ojacao Tomin patriotizam?
    Nadam se da ce se isti djelovati i na Vucica!!!

  2. Душан Буковић

    Имајући у виду да је на иницијативу енглеског Форињ офиса, идолатриске, окултне и ритуалистичке организације међународне масонерије, као и окултне, идолатриске и ритуалистичке организације римских католичких темплара, великих финансијера, тз. „великих изабраника“ и тз. фабијанско-бундистичких и комунистичких „високих кадрова“ створен Југословенски Одбор 1915. године. Међутим, Енглези су били главни и основни савезници Ватикана и творци Крфске Декларације, према сведочењу Томаса Масарика, председника Чехословачког народног већа, који у својој књизи „Светска револуција“, дословно каже:

    „…да су се Супило и Трумбић споразумели са Стидом ( Henry Wickham Steed , 1871 – 1956) и Стоном-Вотсоном (Robert William Seton-Watson , 1879 – 1951) у погледу Крфске Декларације, те да је дошло до ње помоћу Стида и Ситон- Вотсона…“ (Види: Томас Масарик, Светска револуција, стр. 255 и 258; Др. Богумил Вошњак, У борби за Уједињену Народну Државу, Љубљана-Београд-Загреб, 1928, стр. 218; Др Милада Пулова, Југословенски Одбор – Повијест југословенске емиграције за Свјетског рата од 1914.-1918, Загреб, 1925, стр. 562-563).

    На овом месту поменули бисмо мишљење др Часлава М. Никитовића, због чега је Никола Пашић, између осталог, морао да прихвати и одлуке Женевског споразума из 1918. године:

    “…Пашић није имао пријатељја ни сарадника за своју националну политику. Пижон (Напомена: реч је о Јовану М. Јовановићу, посланику краљевине Србије у Лондону за време Првог св. рата…) је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном (Напомена: Robert William Seton-Watson је би творац Меморандума од 1936. године о унутрашњем уређењу Краљевине Југославије…) људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије…

    Др Јањић (Напомена: реч је о др Воји Јањићу…) живо описује једну Пашићеву посету Лојд Џорџу (Lloyd George ), тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јањић били тумачи. Циљ посете, која је била половином 1918, био је да Пашић придобије британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео. Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање. Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: ‘Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите’.
    Пашић је тада полако објаснио свој став: ‘Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели’.

    Др Јањић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира. Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа…
    Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен (Напомена: Трумбић је једном приликом рекао, према извештају енглеског посланика Кембела своме министарству у Лондону “… да би Хрватско питање могло бити ријешено само као резултат опћег рата…” – Др Часлав Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, Братство – Fraternity, Тоrоntо, Оntroo, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11). Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т.з. ‘хрватским државним правом’, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене…” (Види: др. Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство- Фратернитy”, Број 241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

    Имајући на уму дело београдског масона и естаблиштарца-интернационалца, Др Радивоја И. Ристића, судије, бившег редовног члана Југословенског удружења за међународни мир, које је објавио под насловом „ Главни фактори вечног мира међу народима“, у којем се на крају разоткрио, јер је дословно рекао што је њихов интернационални масонски циљ:

    „Према томе, стварање Европске Уније јесте само једна етапа у организовању универзалног вечног мира. Услов за одржање вечног мира међу народима јесте стварање Уније свих пет светских континената, ‘Светска држава или светско царство јесте идеал напредног човечанства’(62), ‘Али ја сам остао и до данас убеђен да се доктрина о сувереној држави не може одржати и да треба што пре извршити организацију света’ (63)…

    Предуслов за остварење Уније свих пет светских континената јесте стварање Европске Уније и Азијске Уније…“ (Види: Др Радивоје И. Ристић, Главни фактори вечног мира међу народима, Нови Сад, 1934, стр. 136-137).

    Очигледно је да је то и био прошли, садашњи и будући главни и основни циљ међународног корпоративног и тријалистичког естаблишмента, којег оличавају идолатриске, окултне, ритуалистичке организације и подземни покрети са седиштем у Риму, Женеви, Лондону, Бриселу, Њујорку и Вашингтону, који контролишу, креирају и усмеравају токове светских збивања, како је то лепо рекао амерички председник Џејмс Герфилд (James Abram Garfield ( 1831 – 1881):

    „Они који контролишу токове новца, у свакој држави су апсолутни господари целе индустрије и трговине. И када ви схватите да је цели систем веома лако контролисати на овај или онај начин, са неколико моћних људи на врху, ви почињете схватати како изничу периоди инфлације и депресије…“.

  3. Србија не треба да улази у ЕУ конц.логор и тачка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *