Ко би с Вучићем, ко је против Томе?

NIKOLIC POVERIO VUCICU MANDAT ZA SASTAV VLADEКако ће састављање нове Владе Србије утицати на предстојеће председничке изборе у Србији?

Пише Никола Врзић

Занимљиво је како су се све предизборно-постизборне тврдње о крађи 200 или 300 хиљада гласова покрадених на изборима 24. априла ућуткале чим је 4. маја, после поновљених избора на 15 бирачких места, постало јасно да су цензус прескочили сви који су страховали да неће, иначе, управо они који су споменуте тврдње о 200 (или 300) хиљада украдених гласова и изнели у јавност, правдајући њима – тврдњама о крађи избора – свој заједнички постизборни наступ у оквиру демократске опозиције Србије управо том принципијелном борбом за поштовање аутентичних изборних резултата. Зашто су ућутали? Ако су се удружили из принципа, наиме, та срећна околност да су сви (ипак) прешли цензус није смела да представља фактор у принципијелној борби за утврђивање наводних изборних неправилности, већ је, напротив, морала да их спречи да верификују толико нерегуларан резултат избора. Овако, стиче се (појачава, то јест) утисак да су ови принципи и били измишљени само да би се њима, принципима, оправдало уједињавање у демократску опозицију Србије, онај послепоноћни упад у Републичку изборну комисију и потоњи излазак на улицу.
[restrictedarea]

АМБАСАДОРСКЕ ЧЕСТИТКЕ Настављајући ову постизборну хронику – која се, како смо већ констатовали и прошле и претпрошле недеље, показала драматично занимљивијом од оне предизборне – треба приметити и да је амерички амбасадор Кајл Скот, који је у изборној ноћи тајно посетио седиште Демократске странке после чега су и уследили протести демократске опозиције Србије, коначно честитао изборну победу премијеру Србије Александру Вучићу (састали су се тек прошлог четвртка, 5. маја), док су пак амбасадорску честитку на изборном резултату, али од амбасадора Русије Александра Чепурина, 6. маја на страначкој слави Демократске странке Србије, добили лидери коалиције Двери/ДСС. „У краћем и срдачном разговору Њ. Е. Г. Чепурина са председницима Двери и ДСС-а исказано је задовољство због уласка коалиције Двери/ДСС у Скупштини Србије“, стоји на сајту амбасаде Русије у Београду. И једна и друга амбасадорска честитка – америчка због протокола, руска због традиционално блиских односа – представљају гестове који су у нормалним околностима очекивани, и не би им требало посвећивати нарочиту пажњу да није њиховог тајминга. Обе су, наиме, окасниле што их и чини вредним осврта, при чему окаснелу америчку честитку Вучићу (уследила је добрано пошто су се с честиткама изређали баш сви други вредни спомена) тумачимо као дипломатски симптом донекле захладнелих односа, док Чепуринову честитку Дверима/ДСС-у, која је дакле уследила тек када је ова листа и дефинитивно прешла цензус, а не док се за њега борила, па би јој ранија руска подршка била несумњиво од конкретнијег значаја, ваља схватити као сведочанство одсуства жеље Русије да утиче на коначни изборни скор Двери/ДСС-а, што ће рећи да су на њихов коначни изборни скор уместо Руса, када је реч о страним утицајима, много више утицали припадници овдашње прозападне опозиције у разним нијансама жуте.

ПРЕГОВОРИ О ВЛАДИ И, шта сад? Сада нам следе преговори о састављању нове Владе Србије – прецизније, у току је чекање да Вучић у свој нови кабинет позове онога кога хоће – следи и конституисање новог сазива Скупштине Србије, избор владе у Скупштини, а онда, на пролеће следеће године, поново на изборе, председничке.
Ко ће с Вучићем у владу, ко ће с ким на изборе?
Како тренутно ствари стоје, извесно је – што се будуће владајуће коалиције тиче – само да ће у коалицију са Вучићевом Српском напредном странком, и на војвођанском и на републичком нивоу, ићи Савез војвођанских Мађара Иштвана Пастора; узгред буди речено, ова коалиција, уз наглашено срдачне односе званичног Београда и Будимпеште, представља важан фактор за стабилност Србије, макар на њеном северном крилу, у турбулентним временима која су пред нама.
Вучић је, међутим, уочи избора најављивао и много ширу коалицију. Ко би у њу могао да уђе? Пре избора, такође, рекао је да су Двери/ДСС и Српска радикална странка непожељни, и тако је вероватно и сада. Ово већ сужава круг потенцијалних осумњичених. Одбацимо ли и првог човека Социјалдемократске странке Бориса Тадића, који се из петних жила труди да увери јавност (која га слуша) да неће с Вучићем иако нема доказа да га је Вучић уопште и звао, и председника Демократске странке Бојана Пајтића и лидера покрета „Доста је било“ Сашу Радуловића, остају, више-мање, још само Социјалистичка партија Србије Ивице Дачића, Либерално демократска партија Чедомира Јовановића и Лига социјалдемократа Војводине Ненада Чанка.
Што се Дачићеве партије тиче, која је и досад била Вучићев (математички непотребни) коалициони партнер, током предизборне кампање севало је поприлично, чиме су односи несумњиво помућени. У псовању Вучића и СНС-а предњачили су функционери СПС-а Бранко Ружић и Новица Тончев, али Вучић је уверен – рекао је то у предизборном интервјуу „Печату“ – да све те псовке нису изговаране без Дачићевог знања. И ових дана Ружић наставља да провоцира („Уколико позив уследи … не значи да ће аутоматски на тај позив бити позитивно одговорено“, рекао је „Политици“) и готово да се поставља питање покушава ли то СПС да убеди Вучића да га не позове у наредну владу? Али то би ишло сасвим насупрот Дачићевом политичком верују – циљ ми је, рекао је 13. марта, „да будем власт“ – а уз то није незамисливо и да ће Вучић, без обзира на помућене односе, на крају проценити да му је политички опортуније да уз себе, уз све светлости и сенке тог односа, има СПС него да га нема, макар и само да би с неким кудикамо озбиљнијим (у погледу упоришта у бирачком телу) поделио нападе опозиције који несумњиво следе, и то жестоки.
Постоји озбиљан степен вероватноће и да ће, на неком од нивоа власти а највероватније у Војводини, са СНС-ом кренути и Чанкова Лига. Пастор јавно изражава своју наклоност таквој опцији, Чанков доглавник Бојан Костреш могућност договора с Вучићем оставља сасвим отвореном, а упадљиво је било и Чанково одсуство с протеста опозиције због наводне изборне крађе. Свему томе треба додати и јавни позив Бориса Тадића његовим коалиционим партнерима, дакле Чанку и Ч. Јовановићу, да се јавно изјасне шурују ли с Вучићем или не. Другим речима, ма шта о томе мислили, никога не би требало превише да изненади ако се Чанкови лигаши у неком виду заиста нађу у будућој војвођанској власти.
Ч. Јовановић? Тадић га, евидентно, сумњичи да се с Вучићем већ договорио, док се сам Јовановић и није претерано потрудио да те сумње развеје. „Политика“ је пак овог викенда јавила да су и Јовановић и Моамер Зукорлић безмало па сигурни за улазак у нову власт, што би значило, обистини ли се, да је у владу 2016. године ушла коалиција која 2014. није успела да добаци ни до цензуса, а у међувремену се и распала. Фантастично, збиља, и како да се човеку не згади чак и помисао на бављење политиком у Србији.
Али важнији од персоналног састава будућег Вучићевог кабинета – о коме ће на крају одлучивати он сам, због чега заправо и не вреди нагађати превише на ту тему – биће правац којим ће тај кабинет повести Србију у наредне, максимално, четири године. Многи су склони да у саставу будуће владе прочитају и тај правац, који је и досад био поприлично енигматичан јер се кретао готово немогућом трајекторијом коју су омеђили договори с Приштином и са НАТО-ом с једне стране, и, с друге стране, неувођење санкција Русији, одбачена британска резолуција о Сребреници у Савету безбедности и успешно спречавање Косова да уђе у УНЕСКО. Али хајде да се не заваравамо. Као и досад, и убудуће ће, на добро или на зло, тај правац зависити искључиво од Александра Вучића, и сви ће остали ту бити, што се тиче могућности утицаја на стратешке одлуке, углавном у функцији икебане.

ПРЕДСЕДНИЧКА ПРЕСТРОЈАВАЊА Имајући то у виду, и имајући у виду да би и СВМ Иштвана Пастора и СПС Ивице Дачића у читавој поставци ствари могли да имају неку улогу, питање је какву би уопште улогу могли да имају Ненад Чанак и Чедомир Јовановић уђу ли заиста у неку врсту аранжмана с Александром Вучићем? Ово нас питање, уз мало стрпљења и пажње, доводи до предстојећих председничких избора.
Председнички кандидат СНС-а морао би да буде човек захваљујући коме је СНС уопште и успео да дође на власт, дакле Томислав Николић. САД га на тој функцији не желе, што се да закључити већ и из речи вашингтонског инсајдера Данијела Сервера који нам је ових дана у посети и који, хвалећи реформисту Вучића, говори како Николић то није јер је саставни део „националистичке деснице одлучне да у Москви пронађе контратежу ЕУ и НАТО-у“. Е, сад, уколико САД не успеју да спрече Николићеву кандидатуру с подршком СНС-а – а изузетно је тешко замислити да би у томе могли да успеју – покушаће да онемогуће његов реизбор на председничку функцију. Како? На два начина, и потребно је да успеју оба.
Најпре, од прворазредног је значаја да Николић буде спречен да тријумфује у првом кругу председничких избора. Томе, слутимо, треба да послужи и најављена председничка кандидатура Расима Љајића, најављена без консултација с Вучићем (то је сам Вучић потврдио ове среде) и најављена мимо политичке логике која би требало да налаже да партнери са изборне листе, која се још није ни осушила, подрже једног, заједничког председничког кандидата, тим пре што ће – узмемо ли априлски резултат ове листе као репер – бити веома близу натполовичној већини гласова, дакле победи, већ у првом кругу избора.
И потребно је, уз задовољен овај први услов, да се у други круг избора пласира пожељан противкандидат. Како, кад су све отворено жуте опције понаособ – ДС, ЧБЧ, ДЈБ – биле добрано испод резултата и СРС-а и СПС-а, а у други круг иду само два првопласирана? Очигледно, нужно ће им бити обједињавање снага, и то је контекст који би могао да открије мотиве евентуалног увођења у власт, то јест корумпирања Н. Чанка и Ч. Јовановића; њих двојица, наиме, онда не би могли да подрже заједничког опозиционог противкандидата, чиме би му одузели понеки проценат гласова, можда таман толико да он остане на небитном трећем или четвртом месту.
И ту се сада најбоље види значај коалиције ДСС-а и „Двери“, јер би баш они могли да донесу довољан број гласова кандидату демократске опозиције Србије који би стао на црту кандидату кога Запад очигледно не жели (ако је веровати Данијелу Серверу), Томиславу Николићу. Хоће ли загристи мамац? Основа за такав страх, авај, има. На оном митингу опозиције први човек „Двери“ Бошко Обрадовић поручио је да „идемо даље, до победе опозиције и рушења режима Александра Вучића“, Бојан Пајтић је прецизирао да ће се „власт у Србији променити већ на председничким изборима следеће године“, док је председница ДСС-а Санда Рашковић Ивић, у постизборном интервјуу „Блицу“, на питање о остварљивости идеје о „заједничком кандидату опозиције за председничке изборе наредне године“, рекла да „није лоше размислити о њој… Не бежим од те идеје“. Не побегне ли заиста, шта ће јој, а и свима нама, поручити амбасадор Чепурин, то јест Русија? А нешто ће морати, ако јој је до Србије стало колико ми у Србији то желимо.

savamalaКо је рушио у Савамали?
Током постизборне буке, у ноћи 24. на 25. април око 2.30 сати иза поноћи, док су очи јавности која у то доба још није спавала биле уперене у Републичку изборну комисију, као што је познато, непознате особе с фантомкама на главама и палицама у рукама извршиле су препад на део Савамале на коме ће се градити Београд на води и противправно лишиле слободе ноћног чувара у једној од фирми у Херцеговачкој улици и неколицину случајних пролазника, после чега су багери порушили низ објеката који се тамо налазио.
Многи од тих објеката били су нелегални, неки су били у процесу легализације, неки у судском поступку, али свима је свеједно, због закона о Београду на води, следило рушење и уклањање.
Али не без валидних, легалних решења надлежних државних органа, под окриљем ноћи, фантомки и постизборне буке.
Док је трајало рушење, нису реаговале ни полиција ни комунална полиција.
Ко је рушио у Савамали?
Беневолентан однос полиције и комуналне полиције и инспекцијских служби, и још беневолентнији однос градских челника када се сазнало шта се догодило током ноћи, сумњу су одмах – и логично – усмерили на власт.
„Ту је иначе реч о бесправним објектима, па се питам, ако је то неко из града или неке општине радио, зашто није то радио у по бела дана…“, рекао је пак премијер Србије Александар Вучић. „Стварно ми није јасно о чему се ту ради.“
Међутим, јесте јасно да су и Устав Србије и закони брутално прекршени по читавом низу одредби. И да неко због тога мора да одговара. И јасно је да је овај случај, осим што представља застрашујући преседан, актуелној власти нанео поприличну штету, далеко већу од евентуалне користи која се огледа у ефикаснијем рашчишћавању терена за будуће градилиште него што би то био случај да су законске процедуре испоштоване као што су морале да буду.
Ко је, дакле, рушио у Савамали? На откривању и процесуирању извршилаца и налогодаваца овог дела, осим јавности и осим опозиције која има сопствене и јасне мотиве, а који с истеривањем правде немају нарочите везе, морала би да инсистира и актуелна власт. Ако ни због чега другог, а оно да свим постојећим сумњама не би придодала и сумњу да активно саучествује у заташкавању овог грубог (и наравно недопустивог) кршења Устава и закона наше земље. Управо то, откривање и процесуирање одговорних, најавио је ове среде и премијер Вучић. То своје јавно обећање он сада мора да спроведе у дело.
[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Џакула

    А шта би са оним џаковима наводно украдених гласова од пре четири године, чему су они служили?

  2. Clan 4 Ustava R S : Podela vlasti
    Правни поредак је јединствен.
    Уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
    Однос три гране власти заснива се на равнотежи и међусобној контроли.
    Судска власт је независна.
    Sto jes’jes’.Lepo pise. Samo sto ,iz perspektive Savamale, izgleda kao da ga je pisao
    Domanovic .Bitno je da je SISTEM sit i sve fantomke na broju.

  3. Zastave SNS na mitingu protiv Dodika i Republike Srpske u Banja Luci nikog ne iznenađuju.Normalno jer Vučić je igrač zapada potpiso je Merkelici uništenje Republike Srpske, odvajanje Vojvodine i Raške od Srbije. A vi Srbi i dalje samo naivno i glupo ćutanje je zlato do poslednjeg, stid me mog naroda punog kukavica.

  4. РАДОСЛАВ

    Ништа ново од ове двојице , јер су издали првово битне идеје заједно са Шешељем. Имали су шансу да буду уписани као ПАТРИОТЕ како ствари стоје биће уписани као издајници.

  5. Moje razocarenje rezultatima ovi izbora je nepopravljivo.Bas zbog ove izjave “stid me koloiko u mom narodu ima kukavica””.Rezultati glasanja su cist kukavicluk.Pa naprosto u Srbiji nema stranke koja nije kukavicka.Sad svi pricaju o ekonomiji a problem Srba nije ekonomski on je moralni eticki,istorijski.Problem je u amewrikanizaciji drustva.Problem je u ispranim mozgovima.Kad ce i dal ce Srbija krenuti napred zavisi od toga kad ce i dal ce u udzbenicima u Srbiji pisati.Srbi su autohtoni narod na ovim prostorima bar poslednjih 7ooo godina i seobe naroda u smislu koji nama serviraju nikada nioje bilo.To ce ako ga bude biti pocetak preporod i na toj osnovi ce se videti ima li snaga koje ce obnoviti Srbsku drzavu.Do tada cemo slusati samo uvezene bajke iz usta nasih nazovi politicara.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *