Казашки нацпати против Русије

ГЕОПОЛИТИЧКИ ИЗАЗОВИ ЦЕНТРАЛНЕ АЗИЈЕ

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Да ли јачање казашког национализма и тихи, вишегодишњи прогон пре свега Руса, али и припадника других националних заједница, представља основу за потенцијални будући сукоб великих размера у Централној Азији, наравно уз подстицај атлантистичких снага оличених најпре у САД?

Максим А. Лихачев, научни сарадник из Јекатеринбурга, обратио се руској јавности прилично драматичним упозорењем о опасности коју за Русију представља казачки национализам. „Национализам као друштвенополитичка снага присуствује у свакој држави. Казахстан није изузет из овог правила: млада република гради етничку државу и у одређеном степену има потребе за националпатриотима и њиховом идеологијом. Проблем казашког национализма, међутим, огледа се у његовом антируском, чак русофобском карактеру. Активизација ових снага представља несумњиву опасност за руске интересе у партнерским државама и региону у целини.“ На ово упозорење надовезао се Сергеј Дуванов и подсетио да је руски режисер Александар Сокуров јавно упозоравао да ће Русија морати да ратује не само са Украјином већ и са Казахстаном. Разлог: одлазак Руса из ове државе због забране коришћења руског језика.

Због сталног исељавања Руса, поволшких Немаца и других словенских народа из Казахстана, експерти предвиђају да ће до 2030. године ова земља бити етнички чиста, тј. да ће у 90 одсто случајева њени становници бити етнички Казаси, истиче Асакр Муминов.

[restrictedarea]

ТИХИ ЕГЗОДУС До проглашења независности у Казахстану је живело 36 одсто Казаха, 40,8 Руса, 6,1 проценат Украјинаца, Белоруса, поволшких Немаца итд. Од 1993. године Руси и друге етничке групе буквално беже из ове републике, при чему је најгоре било за време владавине Бориса Јељцина. Према подацима са „Википедије“ из Казахстана се од осамостаљивања иселило око 1.100.000 Руса и поволшких Немаца, а по информацијама са руских портала чак читава два милиона. Доласком Владимира Путина на власт у Русији исељавање је умањено, али не и обустављено. За мушкарце кључни разлог одласка из Казахстана је одбијање да служе војни рок у армији ове државе, затим забрана руског језика уз стално протеривање из образовног система, онемогућавање стварања културних и политичких организација руског народа (до данас у овој држави нема руске партије), давање отказа Русима у државним органима, протеривање руског језика из медија, подстицање мржње према Русима и неадекватни школски програми.

Чињеница је да казашки национализам нема званичну подршку представника државне власти и утицајних друштвених организација и појединаца. Национализам у Казахстану развијају појединци и мале групе преко медија и интернета, као и у оквиру одређених јавних манифестација. Казашки националисти добили су и посебно име нацпати (аутор кованице је политиколог Ајдос Сарим и угледнији припадник ове групације). Наиме, Сарим је био међу организаторима Антиевроазијског форума, одржаног 14. априла 2014. после потписивања Уговора о Евроазијском савезу у Астани. Учесници форума критиковали су Русију јер обнавља СССР преко Евроазијског савеза. Сарим том приликом, а и касније на друштвеним мрежама, није бирао речи у критици руске политике.

Сарим је руски народ у Казахстану означио као највећу препреку за изградњу националне државе, „јер изазивају проблеме на интелектуалном и међуетничком нивоу“, а њихово присуство говори о Казахстану као о руској колонији, при чему је заборавио да дода како су се Руси нашли у Казахстану (више од трећине данашње територије насељене искључиво Русима придате су овој републици без воље народа). Другим речима, да би Казахстан постао казашки, мора се „ослободити“ од Руса, чак и оних који су грађани ове државе. Србима, наравно и бројним историчарима, новинарима и политичарима, ова идеологија је позната, будући да су усташе тако стварале Хрватску. Сарим је крајем марта 2016. године на изборима изабран у органе власти некадашњег главног града Казахстана Алма Ате, тачније у Друштвени савет, чији је задатак да спречава и решава социјалне конфликте.

Међу лидерима казашког национализма је и бивши дипломата Расул Жумали, од 2008. главни уредник националистичког, опозиционог листа „Ексклузив“, који редовно објављује текстове антируског и антиевроазијског карактера. Ту је и Мухтир Тајжан, раније је радио као експерт у државној служби (чак у администрацији председника Казахстана и Савету безбедности земље), а сада се бави координацијом делатности „нацпата“ и пропагандом казашког национализма са отвореним антируским вектором. Међу виђенијим „нацпатима“ Казахстана је и Жанболат Мамај, уредник националистичког листа „Трибуна“ („Ашык Алан“). Мамај негује популистички стил са елементима провокација и говора мржње у својим јавним наступима, због чега су га органи безбедности Казахстана већ хапсили. Но та хапшења су му само доносила популарност. Русе и Русију оптужује да су изазвали глад („гладомор“, користи скоро идентичну реторику као украјински фашисти) и национално понизили Казахе у Казахстану, све после Октобарске револуције.

О данашњој Русији мисли следеће: „У условима када је Русија принуђена да се одрекне права на великог геополитичког играча, јача отворени фашизам, догађа се тотална криминализација, алкохолизација, наркотизација друштва. У условима када се економија распршила у парампарчад не може се ништа друго догодити него претварање целе државе у велику зону перманентне нестабилности. Због тога Казахстан мора да ради све супротно од онога што чини актуелна власт.“ Да Мамај нема контакт са стварношћу, посебно оном у Русији, није тешко закључити, али међу младим Казасима увек има оних који лако поверују у ову политичку фантастику – његов лист има читаоце (и купце).

Међу „нацпатима“ има и бивших угледних комуниста. На пример, бивши депутат Врховног Савета СССР-а Мухтар Шаханов. Ту су и „нацпати“ који су одлежали затворске казне због „ширења међунационалне мржње“ Ермак Каримбаев и Серикжан Мамбеталин, затим туркофил Аскар Умаров (Кумиран), активисти покрета „Антигептил“ Улан Шамшетов и Болатбек Блјалов. Све њих уједињује антирусизам, са отвореном русофобском позицијом.

ПОДРШКА ИЗ ИНОСТРАНСТВА Казахстански „нацпати“ основ за своје деловање виде у историји Казахстана, тумачећи да је ова држава у прошлости била руска и совјетска колонија. Посебно се боре против правног статуса руског језика у коме виде великог непријатеља националне државе, а оне који знају овај језик називају „петом колоном“. Руски народ са севера Казахстана сматрају извором сепаратизма и великом опасношћу за државу.

„Нацпати“ по правилу подршку траже (и добијају) у Турској и на Западу. Већину „нацпата“ финансирају и подржавају стране невладине организације. Према оценама експерата из Казахстана и Русије материјалну и организациону помоћ казашки „нацпати“ највише добијају из Турске (после заоштравања односа између Турске и Русије због Сирије казашким националистима се придружују и туркофили), затим Европске уније и америчког Националног института за демократију. Информативну подршку „нацпатима“ пружају западни медији и казахстанске редакције америчког радија „Слобода“ („Азаттык“). Ови медији су, на пример, „нацпате“ Ермака Наримбаева и Серкжана Мамбеталина, оптужене  за „изазивање међуетичке мржње“, приказали као „жртве политичког прогона“, а саму оптужбу су представили као „напад на слободу говора“.

Казахстански „нацпати“ успоставили су и контакт са сличним националистичким покретима у свим земљама Заједнице независних држава, па и руским. Овде се посебно истиче већ поменути „нацпат“ Мамај, који сарађује са руским националистом и лидером покрета против нелегалне миграције (у Русију) Александаром Поткином (Беловим). Према јавним подацима из марта 2016. године објављеним у руској штампи, Поткину се суди за распаљивање међунационалне мржње, стварање екстремистичке групе, крађу новца из БТА банке. Мамај је учествовао и у одабиру младих за обуку у Киргизији (центар Чолпон Ате) за извођење државних преврата и обојених револуција у оквиру пројекта „Љути Казах“.

Наравно казахстански „нацпати“ подржали су и обојену револуцију у Украјини у фебруару 2014, при чему је већина (Мамај, Тајжан, Мамбеталин и други) била на овом „догађају“ и обраћала се „револуционарима“ борбеним говорима и говорима подршке. Том приликом, како сведочи снимак са Јутјуба, Тајжан је демонстрантима рекао и следеће: „Становништво Казахстана страда од руских војних полигона, трпи штету од Царинског савеза, а да не говоримо о окупацији ракетодрома Бајконур.“

 

ЕВРОАЗИЈА И НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ Колико је штетан и деструктиван казашки национализам најбоље објашњава Рустем Вахитов, башкирски филозоф-геополитичар, Евроазијац, Татар по националности, позивајући се, између осталог, и на мишљења А. Џ. Тојнбија. Вахитов истиче да је распад Југославије, али и СССР-а, и данас Русије или Турске узрокује модел „националне државе“. Наиме, то питање је најподробније размотрено управо код енглеског историчара и филозофа културе Тојнбија: у раду Свети Запад он примећује да постоји класични пример какву штету може проузроковати институција истргнута из своје социјалне средине и на силу пренета у други свет. „Помоћу западне политичке институције националних држава ми смо проширили границе своје прапостојбине, Западне Европе, и утрли пут у Источну Европу, ЈугоисточнуАзију и Индију, што представља трновит пут прогањања, покоља и губитака. Смутња и пустошење које је у тим регионима изазвало успостављање позајмљене западне институције националне државе много су већи и дубљи од штете коју је та институција нанела Великој Британији или Француској.“

Тојнби објашњава и узроке опасности модела националне државе на свим местима, осим у Западној Европи, где је исти настао: ,,У Западној Европи институција националне државе не узрокује посебну штету, она одговара природној расподели језика и политичких граница. У Западној Европи људи који говоре истим језиком у већини случајева живе у компактним заједницама на компактној територији, где веома јасне лингвистичке границе раздвајају једну заједницу од друге; и тамо где језичке границе чине нешто попут закрпе, таква лингвистичка карта одговара политичкој, тако да су се „националне државе појавиле као природни производ социјалне средине. Ако се само погледа на језичку карту света, види се да је европско поље посебно и изузетно. На знатно већој територији, која се протеже од Гдањска и Трста до Калкуте и Сингапура, језичка карта уопште не подсећа на закрпу, пре личи на шарени свилени покривач. У Источној Европи, Југоисточној Азији, Индији и Малезији људи који говоре различитим језицима нису подељени тако јасно, као у Западној Европи, они су географски измешани, као куће које се смењују у истој улици истих градова и села.

„То је опште место за све светске цивилизације, осим европске, наравно. У целом свету, осим у Западној Европи, органска институција није национална држава већ држава-цивилизација – велика многонационална држава, уједињена не по принципу етничког сродства већ по принципу заједничке религије или идеологије, комплементарности култура, сличног геополитичког положаја и, на крају, заједничке историјске судбине. Такве државе-цивилизације биле су Византијско царство, Арапски калифат, Руска империја, а у савремено доба Совјетски Савез и Југославија. Треба разликовати државе-цивилизације од западних колонијалних империја из новог времена (британске, француске и сл.) које су биле потпуно вештачке творевине и држале су се само на војној снази и најсуровијем терору према покореном становништву. Природно је да Енглезе и Индусе, Французе и Алжирце није обједињавала ни заједничка религија ни заједничка историјска судбина. Строго говорећи, западне империје колонијалног типа нису биле империје у пуном смислу те речи. Оне су биле исте те ’националне државе’ са додатком страних територија које уопште нису биле културно повезане са метрополом.“

НАМЕТАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ КАО ОСНОВА ЗА СУКОБ Покушај преношења модела националне државе на све територије које нису европске после пада колонијалних система доводио је и доводи по правилу до нарушавања устаљене слике етничке закрпе, до међунационалних конфликата и ратова, угњетавања и геноцида по националној основи. Тојнби је упоређивао западну идеју национализма, тј. тежњу сваке нације ка образовању своје националне државе, с болестима на које су Европљани били имуни, а Абориџини неевропских цивилизација нису, због чега се контакт међу њима завршавао нестанком читавих племена. Тојнби, који је поменути рад писао средином прошлог века, као пример рушилачких последица експанзије модела националне државе ван граница Европе наводио је курдски конфликт на територији Турске и конфликт између муслимана и Индуса у Индији, који је довео до њеног раскола на две индијске државе – Индијски савез и Пакистан.

У то време традиционални модел међунационалних односа чувао се још у извесној мери у Русији (СССР-у), Југославији и Кини. Догађаји у периоду од 1980. до 2000. у Русији (СССР-у) још једном су потврдили да је Тојнби у праву. Када се Совјетски Савез распао и на његовој територији почеле да настају нове националне државе, то се показало као посебно опасно. Националисти који су дошли на власт тежили су моноетничности, узимајући за пример Запад. Они су проглашавали своје државе „грузинским“, „украјинским“, „молдавским“ итд. Али природа органске свецивилизације састоји се у томе да се та цивилизација гради по принципу свејединства. То значи да сваки најмањи елемент такве цивилизације носи у себи читаву разноликост те цивилизације. Тако су бивше Грузинска Савезна Социјалистичка Република, Молдавска Савезна Социјалистичка Република такође многонародне, као и Совјетски Савез заједно узето, те је покушај стварање Грузије за Грузине створио проблем аџарског и апхаског сепаратизма, покушај да се конструише Молдавија за Молдавце довео је до отцепљења руског и украјинског Приндњестровља. Ако се оствари машта крајњих руских националиста и оствари пројекат Русија за Русе, то ће изазвати експлозију сепаратизма у националним регионима Русије. Резултат ће бити распад чак и садашње, смањене Русије на велику радост националиста из средине руских „малих народа“. Уосталом, и они такође не треба да се поводе, јер наведени закон важи и за националне регионе. Рецимо на пример, не дај Боже, да се оствари најсмелија машта некаквих локалних националних радикала, на пример, татарских, и да се створи татарска држава. Спровођење политике Татарстан за Татаре довешће већ до унутартатарског сепаратизма, јер тамо постоје читави реони у којима компактно поред Татара живе, а често и бројно преовладавају у односу на њих, Руси, Башкири, Чуваши итд. Тако би већ сутрадан после објављивања независности дојучерашњи националисти, који воле да дискутују о праву нација на самоопредељење, прешли на реторику својих скорашњих непријатеља и почели да говоре о територијалној целовитости и штетном сепаратизму.

Дакле, наметањем етничке државе у Русији-Евроазији – „руске Русије“, „татарског Татарстана“, „башкирске Башкирије“, „естонске Естоније“, „казашког Казахстана“ води само према крви, страдању и геноциду, према рату свих против свих, а као резултат тога до слабљења народа и опасности њиховог узајамног уништења.

КАЗАХСТАН КРОЗ ИСТОРИЈУ

Република Казахстан је држава у средњој Азији. Површином је девета земља на свету, али већи део територија чини слабо насељена степа. На западу излази на Каспијско море. Граничи се на северу са Русијом, на истоку са Кином и на југу са Киргистаном, Узбекистаном и Туркменистаном.

Казахстан је шездесет друга држава на свету по броју становника, са шест становника по квадратном километру. Број становника у 2006. години је износио око 15.300.000, за разлику од 1989. године – тада их је било око 16.400.000, због емиграције Руса и поволошких Немаца.

Махом су у прошлости простор данашњег Казахстана насељавала номадска племена. До 16. века су се формирали Казаси као засебна група, састављена од три хорде. Руси су на ову територију први пут дошли у 18. веку, а до средине 19. века цели Казахстан је постао део Руске империје. Након Октобарске револуције 1917. и руског грађанског рата који је уследио, територија Казахстана неколико пута бива реорганизована, да би 1936. године била основана Казашка ССР у оквиру Совјетског Савеза.

Казахстан је прогласио независност 16. децембра 1991. године, као последња совјетска република која је то урадила. Дотадашњи комунистички лидер Нурсултан Назарбајев постао је први и досад једини председник Казахстана. Казахстан је чланица УН, ОЕБС, СЗО, Савета туркофоних држава, Партнерства за мир, Шангајске организације за сарадњу, ОДКБ, Заједнице независних држава и Евроазијске економске уније.

[/restrictedarea]