KAKO SU UBIJALI RUSKU KNJIŽEVNOST

Zapadu je ruska književnost interesantna onoliko koliko mu je interesantna Rusija, a Rusija mu je zanimljiva samo u jednom smislu – kako da je savlada

Piše Želidrag Nikčević

Ugledni američki časopis „Forin polisi“ nedavno je objavio opširan članak pod provokativnim i pomalo uvredljivim naslovom: „Ruska književnost je mrtva?“ U najkraćem, poenta članka mogla bi se svesti na tvrdnju da su savremeni ruski pisci prilično „otanjili“. Poslednje genijalne knjige koje dolaze odatle bile su „Doktor Živago“ i „Arhipelag Gulag“, a od tada se na ruskoj sceni nije pojavilo ništa interesantno. Gde je nova Nataša Rostova? Gde je novi Jurij Živago?, pita se zabrinuti i „dobronamerni“ analitičar.

PIŠITE KAKO JE STRAŠNO Da bi se čula i druga strana, sa terena, u članku je citiran Dmitrij Bikov (predstavljen kao „vodeći ruski kritičar i biograf of Pasternak“), koji oprezno dopušta mogućnost da i sad ipak ima velikih ruskih knjiga, samo što se danas svuda u svetu jednostavno malo prevodi. Međutim, s njim se uopšte ne slaže publicista i „biograf of Putin“, izvesna Maša Hesen. Savremeni ruski pisci pišu loše, objašnjava ona, jer je „opšta kulturna trulež ruskog društva uništila rusku književnost“.
Sintezu američke analize predstavlja mišljenje neke Nataše Perove „iz poznate ruske izdavačke kuće Glas“ (internet saopštava da se ta kuća nalazi u Rostovskoj oblasti, ali o knjigama koje su objavili surovo ćuti). „Američki čitaoci su postali alergični na sve rusko“, saopštava ta Nataša. „U devedesetim godinama na Zapadu su sve rusko primali sa simpatijama, zato što je svet tada u Rusiju polagao velike nade. Mi smo mislili da će se Rusija reintegrisati u evropski kontekst. Međutim, Rusija se postepeno vratila u prošlost, i ljudi su od nas digli ruke.“
U daljem tekstu, nekakav američki autoritet iz Dalasa direktno hvata bika za rogove: stvar je u tome što su Amerikanci navikli da u ruskoj književnosti traže velike ideje i otkrovenja – a njih tu više nema. Autor članka mu priskače u pomoć i kaže da su čitaoci ranije u ruskoj književnosti pronalazili dragocene životne modele i životnu filozofiju, od pisaca su očekivali da njihov život bude dublji nego život običnih smrtnika, a danas je sve drukčije. Pisce više ni u Rusiji ne obogotvoruju, i sve tako, u tom stilu.
A utešni finalni akord glasi ovako: „U Rusiji je makar očuvano pravo na publikovanje. U poređenju sa prethodnim vekovima, poslednje 23 godine bile su relativno slobodne od cenzure. I mada Rusija danas ulazi u novi krug totalitarnih pritisaka, pisci neće propustiti da dokumentuju svaki okretaj zavrtnja, a najbolji od njih će postati tvorci klasike.“
Dakle, savremenim ruskim piscima sugeriše se kako da se probiju na svetsko tržište. Dokumentujte okretaje zavrtnja, kreteni! Pišite o tome kako vam je strašno da živite pod novim talasom totalitarizma, i nekadašnja velika ruska književnost ponovo će se roditi. Svetu je potreban novi „Arhipelag Gulag“! Eto, za vreme Pasternaka i Solženjicina postojala je cenzura, i postojala je velika književnost, a sad cenzure nema, pa nam to uliva nadu u ruski književni preporod!
[restrictedarea]

VI STE NAS OBMANJIVALI Razume se, za autora i čitaoce članka kriterijum „živosti“ ruske literature jeste njena poznatost na Zapadu. Upravo zbog toga se kao primer navodi „Doktor Živago“, proslavljen ne-sasvim-dobijenom Nobelovom nagradom, a ne, recimo, knjige Leonova ili Platonova. Šta osim Nobela može zaslužiti pažnju Zapada?
Zanimljiv odgovor nudi Lav Pirogov, danas jedan od najboljih ruskih kritičara. On piše kako mu je nedavno došla do ruku publikacija u kojoj se govori baš o tome: zašto se na Zapadu zanimaju za rusku književnost, i to pitajući za mišljenje nekog zarobljenog oficira Vermahta (!), analitičara, koji se bavi „izučavanjem ruske duše“. Taj ekspert ovako vidi problem: ruska književnost je za Nemce uvek bila izvor podataka o stanju borbenog duha pretpostavljenog protivnika. Tvrdnja previše lepa da bi bila istinita, kaže Pirogov, mada se od romantičnih Nemaca s njihovim Vagnerom i Lorelaj sve može očekivati. I eto, taj Nemac kao da se žali: vi Rusi ste ispisali tolike romane o čudacima i bolesnicima, o svakakvim grozničavim idiotima i „suvišnim ljudima“, pogruženim u gledanje vlastitog pupka, i zato smo mi, naivna gospoda, nemački oficiri, pomislili da ste slabići. Međutim, vi ste nas obmanjivali! Vi, svinje, namerno niste pisali o vašim titanskim postrojenjima, o jurišima petoletki, o neviđenim žrtvama na koje je spreman vaš narod, i to u ime maglovitih i nedostižnih ciljeva. Ukratko, vi ste nas sve vreme obmanjivali!
Ah, nije teško obmanuti nekoga ko želi da bude obmanut – odgovara Pirogov. A mi smo vam sve to već napisali: i „Gvozdena bujica“ Aleksandra Serafimoviča, i „Kako se kalio čelik“ Nikolaja Ostrovskog, i „Hrabrost“ Vere Ketlinske, i „Vreme, napred!“ Valentina Katajeva – sve je to objavljeno pre rata. Uzmite i proučavajte. Ali ne, oni kopaju po Dostojevskom i Tolstoju.

PODRŠKA DEBELIM ČASOPISIMA Ukratko, Zapadu je ruska književnost interesantna onoliko koliko mu je interesantna Rusija, a Rusija mu je zanimljiva samo u jednom smislu – kako da je savlada. To znači: čim Rusija prestane da bude jaka, interes za rusku književnost proporcionalno će da opada. O tome govori i porast zapadnog interesovanja za rusku kulturu na granici osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, praćen euforičnom radoznalošću: da li je ruski medved zaista malaksao? Možda je tu potrebna neka pomoć?
Pomoć je zaista bila neophodna, i stigla je. Džordž Soroš je 1988. u Rusiji ustanovio fond „Kulturna inicijativa“, koji je zatim prerastao u institut „Otvoreno društvo“. Jedan od njegovih zadataka bio je „podrška debelim književnim časopisima“. O uspehu tog programa govori sledeći pokazatelj: krajem osamdesetih, kad je fond počeo svoju filantropsku delatnost, prosečni tiraž glavnih debelih časopisa približavao se milionu primeraka. Sredinom devedesetih, kad je Soroš oprao ruke i predao brigu o „Otvorenom društvu“ Hodorkovskom, prosečni tiraž bio je 5.000 primeraka.
Naravno da bi tiraži svejedno pali zbog opšteg sniženja životnog standarda. Ipak, filantropi su iskoristili sledeći metod: podršku su imali časopisi koji su se pridržavali strogo liberalnih pozicija, a drugi su dobijali šipak.
Šta nam to govori? Pa to da glavni zadatak nije bio da časopisi prežive nego da ih nateraju na globalističko liberalno slugeranjstvo. Ako hoćeš grantić – pleši na muziku koja se sviđa naručiocu, a ako nećeš – snalazi se sam.

NAGRADA I KOKTEL SA ZAKUSKOM Sa istim ciljem, Englezi su početkom devedesetih ustanovili rusku verziju književne nagrade „Buker“. Prestonička književna inteligencija bila je oduševljena, samo što nije klečala i molila se pred tim „Bukerom“, jer su tamo bili najbolji kokteli, tamo su se hranili! Lav Pirogov kaže da se od tada književni proces u Rusiji i drži na dva kita: nagrada i koktel sa zakuskom! Nagradama se određuje društveni značaj književnih ostvarenja, a društveni značaj samih nagrada meri se njihovim novčanim iznosom i klasom zakuske.
Međutim, čim je postalo jasno da su pozapadnjačeni Rusi naučili lekciju i da se i sami snalaze sa uklapanjem svoje književnosti u „evropski standard“, inostrani sponzori su zbrisali, i odneli kasicu prasicu. Ni podrške, ni interesovanja. „Ruska književnost je umrla“, ah, kakva neprijatnost…
Sada se stvara slika da Rusi uglavnom imaju takvu književnost kakvu im dopuštaju liberalni funkcioneri. Pri tome, u svojstvu instrumenta cenzure koriste se „mehanizmi tržišta“. Da, zvuči pravedno i neutralno, ali se prodaje samo ono što propuštaju i forsiraju odgovorni urednici, prijatelji marketinških odeljenja, koji su pozaštićavali disertacije o stvaralaštvu Ahmatove i Cvetajeve i mladost proveli na mitinzima „Demokratskog saveza“. Nisu to loši ljudi, kaže Pirogov, ali imaju ubeđenja.
Tamo gde „mehanizmi tržišta“ iz nekih razloga ne funkcionišu, primenjuje se direktna cenzura. U vezi s tim pomenućemo jednu zabavnu anegdotu. Književni kritičar iz provincije napisao je za debeli književni časopis (koji je podržan od Soroša) članak u kome se, između ostalog, nalazio i pasus o razumnosti cenzure. Članak je objavljen, a tog pasusa nema… „Znaš šta“ – rekli su mu u redakciji – „mi smo demokrate, mi smo protiv cenzure, i zato u našem časopisu ne možemo dopustiti propagandu cenzure!“

DRUKČIJI, „ČUDNI RUSI“ Pisci „nepoželjne“ (to jest „patriotske“) orijentacije potpuno su isključeni iz aktuelnog književnog procesa. Kao što je poznato, taj proces podrazumeva i stručnu redakturu (rad sa sposobnim redaktorom nekad je polovina kvaliteta), i profesionalno ocenjivanje koje zadaje „pravce razvoja“ i stimuliše autora. Kad toga nema, pisac se nalazi u izolaciji i neizbežno degradira. Objavljuje retko, i to u minimalnom tiražu, kad nađe mecenu. Svoje zbornike priprema sam, u najgoroj opremi. A prestonički urednici i premijalni rideri zlurado upiru prstom u nekakvu glamuroznu glupost i kikoću se: Eto, to vam je ta vaša ruska književnost!
Doduše, ponekad se kroz taj ešalon liberalne odbrane probije i ponešto neadekvatno (zbog previda ili nerazumevanja), i tada nastaje „skandal“. Međutim, tokom poslednjih dvadeset godina takvih skandala je bilo samo četiri. Da se prisetimo.
1. Aleksej Varlamov, „Rođenje“ (1995, nagrada „Antibuker“);
2. Aleksandar Prohanov, „Gospodin Heksogen“ (2002, nagrada „Nacionali bestseler“);
3. Mihail Elizarov, „Bibliotekar“ (2007, nagrada „Ruski Buker“) i
4. „Obitelj“ Zahara Prilepina, roman koji pokušava da razjasni krvavu logiku ruskog HH veka (nagrada „Boljšaja knjiga“ 2015).
Ali zato širokom krugu čitalaca ništa ne govore imena Vjačeslava Djogtjeva i Georgija Somova (već pokojnih); Jurija Baranova, Petra Krasnova, Vladimira Klevcova, Alekseja Serova i još mnogo izvrsnih pisaca. Njih prosto „nema“. Njihove knjige objavljuju se u tiražima od 300 primeraka, s njima ne rade redaktori (dok s druge strane postoje pisci koji su u potpunosti „redaktorski“, na primer Viktor Astafjev), njih kritika apsolutno zaobilazi. Međutim, ruska književnost koja bi obuhvatala i njihova dela bila bi sasvim druga književnost, bila bi to sasvim drukčija istorija Rusije. Drukčiji „čudni Rusi“.
Međutim, Zapadu su danas zanimljivi romani o visokointelektualnim lezbejkama koje se zaljubljuju u oligarhe. To da. To treba dobro da izuče analitičari, da bi znali na šta je sposoban ruski narod u predstojećem ratu. Tu im se objašnjava (u stvari, objašnjava se samim Rusima kako bi i oni tako mislili) da je ruski narod maloletan, nedorastao. Ruski narod želi u trgovačko-zabavne centre, da kupi lepe gaćice. On ne želi da ratuje sa partnerima. A i čime da ratuje? Gaćicama? Knjigama Akunjina i Peljevina? Robom iz „Ikeinog“ magazina?
Zubima ćemo gristi, kaže Lav Pirogov, samo nas vi dovoljno naljutite! A što mi, po vašim analizama, za nadahnuće nemamo veliku rusku književnost, ništa zato. Ne brinite. Lukavstvo je u tome što se mi ne nadahnjujemo ruskom književnošću nego suprotno: ona se nadahnjuje nama. I uvek je bilo tako. Logika je tu jednostavna: kad je Rusija velika, i ruska književnost je velika.
[/restrictedarea]