Југославизација Европске уније

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Словенија је пре четврт века разбила једну федерацију, а сада би да гради нову, много већу

Крилатица да се историја често понавља као трагедија или фарса добила је протекле седмице у Словенији ново значење; сад има шансу да се понови у оба облика, и као фарса и као трагедија. Службена Љубљана се, наиме, латила задатка да реформише – читаву Европску унију. У то име је Петер Јамбрек, некадашњи судија Уставног суда Словеније, саставио штиво од седамдесетак страница, које је одважно назвао заметком будућег устава ЕУ. Колико је то необичан подухват, говори чињеница да иницијатива стиже 11 година после пропасти претходног Устава ЕУ који су државе чланице одбациле јер је предвиђао већу централизацију Уније. Словеначки естаблишмент то није поколебало, па би сада да и ЕУ „уређује“ на начин како је то чинио седамдесетих година прошлог века, када је на тему уставних промена Едвард Кардељ успео да „порази великосрпске аспирације“, што савремени словеначки историографи воле да истакну.

[restrictedarea]

ВЕЋ ВИЂЕНО Оно што је наводно ново у Јамбрековом уставном руху које спрема Европској унији, уистину је већ виђено у некадашњој Југославији; предлаже, укратко, да ЕУ под хитно створи заједничку војску, заједничку обавештајну службу, окрене се већој централизацији… И све то по угледу на – модел федерације. Словенија је пре четврт века разбила једну федерацију, а сада би да гради нову, много већу. Иако би се могло помислити да иза овог пројекта стоји Беч или бар Берлин (можда Париз), није тако. Јесте да је скуп на коме је пројекат, представљен протеклих дана у Љубљани, својим присуством почастио и Роберт Бадинтер, француски правник који је сахранио другу Југославију, али ниједна од водећих ЕУ држава није спремна да пружи отворену подршку будућем свеевропском уставу. Ни Шпанија, Велика Британија још мање. Словенија се тако отиснула у солирање које је словеначки председник Борут Пахор оправдао речима да ће у супротном, ако се не реформише, Европска унија (оваква каква је данас) – пропасти!

Група словеначких уставних правника, на челу са Јамбреком, уједно једним од аутора првог устава самосталне државе Словеније, начинила је предлог хитних промена и реформи ЕУ. Све ради њеног спаса. Пројекат је представљен васколикој домаћој и европској јавности на посебној конференцији у режији Европског правног факултета. Међу страним дипломатама и гостима најпознатији је био поменути Бадинтер (88), некадашњи председник Уставног суда Француске, уједно аутор претходног предлога устава ЕУ који је неславно пропао пре више од деценије.

СЈЕДИЊЕНЕ ЕВРОПСКЕ ДРЖАВЕ Новина словеначког предлога (уз детаљну разраду механизама деловања „федералне ЕУ“), представљеног на 76 страна, јесте да би Унија морала да има председника, а њега би непосредно бирали сви грађани широм ЕУ. Европски парламент (ЕП) би био дводоман, а у другом „дому“ (по угледу на Сенат САД) седели би представници држава чланица (подсетимо, у СФРЈ је то било Веће народа). Висока словеначка политика подржава Јамбреков предлог, без изузетка. Председник Словеније Борут Пахор је у уводном излагању чак упозорио да се „ЕУ нашла у положају када њено институционално уређење Лисабонским уговором нема трајнију вредност, ни историјски потенцијал“. И не само то – Пахор тврди да је у ЕУ у кризи и само њено устројство, њен механизам, „сама њена институционална конструкција и деловање, што продубљује проблем њеног легитимитета“; стога будућност Словеније види у – „Сједињеним европским државама“.

Времешни Бадинтер је меланхолично приметио да вероватно неће дочекати реализацију те красне иницијативе, којој је пожелео више успеха него што је имао његов предлог централизације Уније, одлучно одбачен на француском и холандском, а потом и на ирском референдуму. Октобра 2004. године је, наиме, тадашњих 25 чланица ЕУ усвојило текст новог европског устава, да би га 18 држава чак и ратификовало. Тај предлог је требало да уведе нови начин одлучивања који више не би био базиран на постулату „једна држава – један глас“. Да би неки предлог био усвојен, за њега би морало да гласа 55 одсто држава чланица чија популација чини најмање 65 одсто укупног броја становника ЕУ. На референдумима у Француској и Холандији, међутим, 54,68, односно 61,54 одсто гласача одбацује тај (тада нови) Устав ЕУ. Политичка елита ЕУ се никада није опоравила од тог ударца, што указује и на највећи проблем ЕУ – када је врхушка ЕУ видела како је лоше завршио њен предлог устава, и да јој изражавање народне воље не иде баш у прилог, променила је курс. Тако је изабран други начин деловања који искључује проверавање воље народа (путем референдума, на пример), па је потоњим Лисабонским уговором „на мала врата“ озакоњен део одредби одбаченог устава ЕУ. Испод жита је уведен и начин доношења одлука преко система квалификоване већине (иако су бирачи у Француској и Холандији то одлучно одбацили), па је то записано и у Лисабонском уговору; тај је потврђен – без референдума.

Иницијатива словеначких правника и политичара наставља истим путем, све како би се учврстила власт повлашћених европских политичких елита и њихових капиталистичких спонзора. Уз све мане, ова иницијатива показује и поприличну дозу неразумевања историјског тренутка у коме се ЕУ налази данас, јер предлаже још јачу централизацију управо у моменту када је Велика Британија, баш због примедбе да је ЕУ превише централизована, на путу да после референдума заказаног у јуну – изађе из Европске уније. Предлог је парадоксалан и зато што разоткрива дупле стандарде „најеминентнијих словеначких уставних стручњака“. Јер док је Словенија била део СФРЈ, управо су њени правници и политичари, па и неки од коаутора новог словеначког „европског устава“, били жестоки заговорници „конфедерације“, „асиметричне федерације“ и свега што би могло да ослаби институције тадашње федералне државе. Федерација и све што она носи – у Словенији је приказивана као нешто што омета и ограничава развој словеначке државности и просперитета. Стога је сада поучно саслушати највише словеначке правне ауторитете који су напрасно „обрнули плочу“, заборавили на сопствене љуте критике модела федеративног уређења, па сада исто нуде као спасоносно решење за ЕУ. Нема шта, када је Словенија ту ствар преузела у своје руке, нудећи федерацију, Унији се лоше пише.

САВИТЉИВА БАДИНТЕРОВА ПРАВИЛА Посебна прича је идолопоклонство које словеначки државни медији редовно приређују Бадинтеру, који бар једном годишње борави у Љубљани о трошку домаћина. Он је, као председавајући посебне Арбитражне комисије 1991. године, био најзаслужнији за „правна мишљења“ којима је означен крај СФРЈ, а на основу чега су чланице тадашње Европске заједнице (претеча ЕУ) признале отцепљене југословенске републике као нове државе. Бадинтер је био уверен да је Југославија „у распадању“, те да границе појединих република (према увреженим принципима међународних права) морају постати границе новонасталих држава; тврдио је да као такве не могу бити угрожене од стране оних који би (евентуално) желели да се отцепе од новонасталих држава. На тај начин је у прво време одбачен захтев косовских Албанаца за признање њиховог права на отцепљење од Србије, све како би се и Србима у Хрватској и БиХ ускратило право на самоопредељење. То, наводно стамено правило међународног права, погажено је свега неколико година касније када је Косово (само)прогласило независност и када су многе европске земље, међу њима и Словенија, преко ноћи заборавиле Бадинтерова „правила“.

Произлази да су се поменута „правила“ на кугли земаљској мењала чак два пута у свега две деценије, а оба пута се то сломило баш на Србији и Србима. Словенија и дан-данас хвали Бадинтера и његова „пресудна мишљења“ за признање словеначке независности, иако је службена Љубљана у случају Косова поступала супротно истим правилима, потврдивши једнострану промену српских граница. Све то доказује да су сва наводно чврста правила међународног права којима „велике силе“ ограничавају слободу деловања других земаља (и њихових  грађана), плод веома превртљиве и дволичне политике. Да су се словеначки правници и политичари залагали и борили кобне 1991. године за исте принципе које данас прокламују, онда Словенија не би усвојила и спровела низ једностраних одлука које су довеле до распада заједничке државе. Иронија судбине је да оно што је наводно било лоше за СФР Југославију сада васкрсава и нуди се као лек за дисфункционалну ЕУ, коју у противном чека црна будућност без „трајније историјске вредности“, како је оценио председник Словеније. Уколико је Пахор у праву, то не значи спас за ЕУ, јер је мало вероватно да ће се Брисел усудити да крене истим путем који је одбачен на референдумима у Француској и Холандији.

 

[/restrictedarea] займ на карту срочно без отказа планета кэш займзайм на карту первый займ бесплатнозайм фаст мани