Dr Bernd Rabel – NEMAČKA POD ČIZMOM OKUPACIJE

Ciklus Svetski naučnici na Kolarcu

Piše Nikola N. Živković

Šta je ugledni nemački mislilac, profesor Slobodnog univerziteta u Berlinu, gostujući na tribini Kolarčeve zadužbine, rekao o kulturnoj i političkoj situaciji u savremenoj Nemačkoj

Profesor Bernd Rabel (1938), najbliži saradnik Rudija Dučkea, mislilac i pisac kojeg kritičari smatraju „najvažnijim teoretičarem studentskog pokreta iz 1968. u Nemačkoj“, gostovao je protekle srede – 25. maja, na tribini beogradskog Kolarca, gde je pred brojnom publikom izlagao mišljenja o društvenim, političkim i kulturnim prilikama u njegovoj zemlji. O pomenutim temama, ovaj ugledni autor niza zapaženih knjiga, kao i brojnih rasprava i polemičkih tekstova, govorio je oštro, kritički i – bez sumnje – izrazito pesimistično.

„Nemačka nije slobodna, suverena država. Ona ne može da odlučuje o svojim vitalnim interesima. Od 1945. godine ona je pod američkom okupacijom. Nad Nemcima posle Drugog svetskog rata izvršena je „denacifikacija“. A to u praksi znači da su generacije prevaspitavane tako da su ih učili da su „Nemci i Aušvic – identični“.

Ovim dramatičnim tvrdnjama počeo je prof. dr Bernd Rabel svoje izlaganje na Kolarcu.

U nastavku, prenosimo (citiramo) i nekoliko značajnijih činjenica na koje je ovom prilikom ukazao profesor Rabel.

[restrictedarea]

DOBRONAMERNI PARTNERI Jedini izlaz za naš narod – tako su nam savetovali naši „dobronamerni“ partneri iz Sjedinjenih Država – jeste da se odrekne svoje kulture, tradicije, istorije i sopstvene politike. Rezultat ovakvog prevaspitanja je porazan: nemačka vladajuća politička elita ne oseća nikakvu odgovornost prema svojoj zemlji. Nemačka je posle 1945. godine izgubila sopstvenu narodnu političku elitu, a zamenila ju je kompradorska. Jednom rečju, danas moja zemlja ima status američke kolonije. Vašington upravlja Berlinom uz pomoć kolaboratora, a to su postojeće političke stranke i „nevladine organizacije“.

Evropski otpor američkom agresivnom imperijalizmu može da se organizuje samo na osnovu nacije. Primeri iz nedavne prošlosti pokazuju da čovek može da se žrtvuje ne samo za svoju porodicu već i za svoj narod. Ali je teško zamislivo da bi neko mogao da se žrtvuje za ideje demokratije, ljudskih prava, neoliberalizma, Evropske unije ili NATO-a. Dakle, da bi se Nemačka oslobodila američke dominacije i okupacije, to može da se izvede samo kroz nacionalno oslobođenje.

Glavni cilj Amerike leži u uništavanju tradicionalne evropske kulture, ali i drugih civilizacija, pre svega Kine, Japana i Indije. Američka „demokratija“ uništava celokupno bogatstvo svetskih kultura i degradira ih na nivo folklora. Kada Vašington govori o „koncu istorije“, time želi da za sva vremena obezbedi i ovekoveči američku hegemoniju.

LEVICA NA STRANI AGRESORA No svet ne stoji u mestu. Poslednji izborni uspesi Alternative za Nemačku, te sličnih političkih stranaka u Austriji, Francuskoj, Mađarskoj, Holandiji i Danskoj pokazuju da se Evropa ne miri sa američkom hegemonijom. Velike zasluge za uspeh desnih političkih snaga u velikoj meri moraju da se pripišu današnjoj „levici“.

Nemački levi front (Die deutsche Linksfront) – uključuje „socijaldemokrate“, „zelene“ i nevladin sektor – veruje da vodi borbu „protiv fašizma“, a na kraju gotovo uvek ispadne da se on bori protiv sopstvenog, nemačkog naroda (mit einem Kampf gegen das deutsche Volk), što uključuje borbu protiv nemačke tradicije i kulture. Pošto se nemačka „levica“ više ne bavi temom koja je ranije predstavljala srž njenog programa, a to je bila kritika kapitalističkog sistema i kako da se osnuje pravednije, socijalističko društvo, levica je onda našla „antifašizam“ kao nadomestak. Nemačka levica ne može više da kritikuje kapitalizam, jer je i sama postala natovska i proamerička. To je glavni razlog što je došlo do deformacije levice i to ne samo u Nemačkoj već i na Zapadu. Njen raniji, pravi cilj danas je zamenjen ideologijom „antifašizma“. Diskusija levice sada diše plućima punim predubeđenja i netolerancije. Oni su ideološki potpuno na strani američkog agresora i zato stoprocentno podržavaju „poplavu stranaca u Nemačkoj“. Levica neće da vidi da ti stranci u većini nemaju tradiciju radne etike jednog Nemca, niti nivo njegovog obrazovanja. Vladajućoj političkoj eliti Nemačke zajedničko je, bez obzira da li se ubrajaju u levicu ili u konzervativne, sledeći stav: oni odbijaju da vide kako „multikulturalna idila“ ne postoji niti u Sjedinjenim Državama, niti u Brazilu, Francuskoj ili Engleskoj. Pet godina sam živeo u Brazilu. Kao gostujući profesor na jednom njihovom univerzitetu video sam izbliza kako „multietničko društvo“ izgleda u toj zemlji. Rasizam je vidljiv u svakodnevnom životu i svim segmentima brazilskog društva. Sve vodeće položaje u armiji, policiji, na univerzitetima, u ministarstvima drže belci. I to je pogodno tlo za širenje rasizma i mržnje. Kriminal dostiže razmere elementarne katastrofe. Zar to može da bude primer i cilj nemačke politike?

IZ BIOGRAFIJE

Bernd Rabel rođen je u gradiću Ratenov, sedamdesetak kilometara severno od Berlina. Otpočeo je studije agronomije na tada istočnoberlinskom Univerzitetu „Humbolt“, ali je kratko pre podizanja Berlinskog zida (13. avgust 1961) već bio na zapadnoberlinskom Slobodnom univerzitetu, na studijama sociologije i filozofije. Sprijateljio se sa Dučkeom, koji je takođe došao iz Istočne Nemačke, i uz njega bio najuticajniji vođa studentskog pokreta u Zapadnoj Nemačkoj. Od 1987. do 1992. godine boravio je u Brazilu kao gostujući profesor Univerziteta „Kampina Grande“.

Krajem 1998. u „desničarskom“ studentskom udruženju „Danubia“ održao je predavanje o opasnosti nekontrolisanog priliva stranaca, što može da ima katastrofalne posledice po nemačko društvo. Rabel je, to možemo danas mirno reći, bio dalekovid, budući da je  ove 2016, tema imigranata, eto, tema i opozicije i masovnih medija i nemačke dnevne politike, kao i celokupnog evropskog političkog horizonta.

[/restrictedarea]