Бледе Брантове копије

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Кажњавање партије чија је прошлост моћнија од садашњости: Најстарија немачка странка, Социјалдемократска партија (СПД), суочава се све учесталије са изборним шоковима, покушавајући да се, грозничаво, опет профилише пре (за њу судбинских) избора за Бундестаг (2017) као „заштитница радника“ који јој (масовно) окрећу леђа

И то је својеврстан симптом кризе у којој се, одавно, налази Социјалдемократска партија Немачке: вест (иначе измишљена) да је њен (тренутни) шеф Зигмар Габријел (у исто време још и вицеканцелар и министар привреде) поднео оставку, лансирана недавно са страница минхенског „Фокуса“, готово никога није изненадила. Још мање узбудила. А када је, својевремено, с тог партијског трона, неочекивано и с нескривеном горчином, силазио Вили Брант, била је то прворазредна, светска вест. И национални политички потрес.

Реч је, међутим, о потпуно неупоредивим чињеницама, личностима и временима: колико је неупутно, и немогуће, упоређивати (великог и харизматичног) Бранта са његовим (прилично бледим и готово безбојним) страначким потомком Габријелом, толико је неупутно, и немогуће, упоређивати некадашњу (велику и моћну) Социјалдемократску партију из Брантових времена са њеном садашњом, политички малокрвном копијом.

[restrictedarea]

ШОКАНТНИ ИЗБОРИ На питања неколицине страначких пријатеља да ли је заиста поднео оставку, Габријел је покушао да ту вест демантује хуморном лежерношћу и смиреношћу: не, колико ја знам.

Зигмар Габријел је заиста и даље на положају за који је један од његових (не много успешнијих) претходника Франц Минтеферинг рекао да је „најлепши после оног папиног“. Није, међутим, сигурно да ће на том (узвишеном) трону преживети до наредних парламентарних избора, с јесени следеће године. Упркос осећању интимног задовољства и надасве поноса које му доноси вођење, како наглашава, „најстарије европске демократске партије“ (чији историјски „стаж“ је заиста импресиван, 153 године), политичке акције (некад) велике партије драстично падају, илуструјући на свој начин драматичну кризу с којом се суочава европска левица у временима великих искушења и готово незадрживог успона европске (ултра)деснице.

На мартовским покрајинским изборима у Баден-Виртембергу (на западу) и Саксонији-Анхалту (на истоку) социјалдемократе су доживеле праву катастрофу. У овој источнонемачкој покрајини су, као политичка снага, суновраћени на безнадежно треће место, иза ултрадесничарске Алтернативе за Немачку.

То је било равно шоку. Дуго се, наиме, веровало да ће највећи цех снажног продора ултрадесничара, који месецима потреса немачку политичку сцену, платити умерени десничари, конзервативци (ЦДУ) Ангеле Меркел. И да би од тога левица, најпре социјалдемократе, могла (само) да профитира. Показало се, међутим, да су та предвиђања била погрешна: „алтернативци“, на препад, отимају и традиционалну клијентелу Социјалдемократске партије. У Баден-Виртембергу, на пример, за „алтернативце“ је гласало 22 одсто радника, а за њихову некадашњу заштитницу и узданицу СПД само четрнаест процената.

НЕОЛИБЕРАЛНО СИРОМАШТВО Кад једној странци кола крену низбрдо, настаје ситуација као у фудбалу: за лошу игру, и резултат, крив је тренер, вајка се (малерозни) шеф СПД Габријел. И даље је, међутим, уверен да партија под његовим вођством није направила „ниједну озбиљнију грешку“. Жали се како се превиђају, чак багателишу, њени „револуционарни“ успеси, као што је увођење, на изричито залагање социјалдемократа, загарантоване најниже сатнице од 8,5 евра – Габријел то квалификује као највеће достигнуће у последних четврт века – верујући да ће се ситуација осетно променити кад његова партија буде успела да покаже, и докаже, да је (опет) „заштитница радника“. И да је спремна да раскине са последицама „агенде“ бившег (социјалдемократског) канцелара Герхарда Шредера, која је имала поразан учинак за традиционалне гласаче СПД. И још важније: да дефинитивно раскине са још фаталнијом владавином неолиберализма.

Храбри Габријел и самог себе веровањем да би то могло да се догоди до избора за Бундестаг 2017, када би већина грађана (и бирача) могла да уочи разлику између конзервативаца, којима је, каже, искључиво до власти, и социјалдемократа, којима је до социјалне правде. Иако не прецизира с каквим ће програмом изаћи пред бираче, Габријел је, индиректно, покренуо спекулације о томе с ким ће на предстојећим изборима „изазвати“ Меркелову. У „Шпиглу“ је, наиме, споменуо идеју да ће се о социјалдемократском кандидату за савезног канцелара, иако он, по функцији, има право „првог потеза“, изјашњавати, референдумски, партијско чланство.

Мало је вероватно да ће његова странка заиста моћи да се успешно и убедљиво профилише наредних месеци. Ништа од тога се није догодило у минулим годинама у којима су, под њиховим чврстим (готово дављеничким) „загрљајем“, слабашне социјалдемократе делиле власт са (јачим) конзервативцима (велика коалиција): јаз између богатих и сиромашних управо се и у Немачкој, баш у ово време, драстично продубио. Повратак на оно што су Немци (тада западни) имали још под Лудвигом Ехардом – социјално праведну (и одговорну) тржишну економију – био би у овом тренутку, и оваквим околностима, „раван револуцији“ (Јакоб Аугштајн). А те околности, опет драстично, и драматично, илуструје податак да у (пре)богатој Немачкој дванаест милиона људи живи испод границе сиромаштва!

ПРОИЗВОДЊА СТРАХОВА Ово је терен на којем веома вешто, и успешно, „игра“ управо ултрадесничарска Алтернатива за Немачку. Зигмар Габријел, а њиме се највише бавимо у овом тексту из простог разлога што је тренутно најодговорнија личност на истуреном левичарском фронту (ако се социјалдемократе још могу убројати у левицу), и оном положају „најлепшем после папиног“, барата, у том контексту, следећом дијагнозом: модерни свет, својим либерализмом и отвореношћу, „производи“ страхове и несигурност.

Габријел признаје да људи наједном траже уточиште у партији (Алтернатива за Немачку) која „шири илузију“ да је могућ повратак у време националних држава, где је све било прегледно, и свима било јасно шта је исправно а шта погрешно, шта је било добро а шта лоше. Партији која је за све невоље с којима се Немачка (и Европа) у овом тренутку суочава, нашла брзо и недвосмислено, највећег кривца: избеглице и ислам.

Не, одговара лидер (озбиљно уздрманих) социјалдемократа. Драматичну неједнакост (и у немачком) друштву нису донеле избеглице. И није реч о потреби борбе Запада против ислама (под тим барјаком, иначе, немачким градовима несустало маршира до расизма ксенофобична Пегида) већ о сукобу, широм света, између богатих и сиромашних, с фаталним последицама глобализованог „финансијског капитализма“. Праве избеглице (у лошој конотацији) јесу „порески мигранти“, они „панамски“ и расути (својим скривеним благом) по егзотичном острвљу.

Шта учинити да се „заведеним људима“, и бирачима, „отворе очи“? Габријел признаје да се варијанта са сатанизацијом ултрадесничарских „алтернативаца“ показала као контрапродуктивна. У овој странци се повремено, каже, оглашава и понеки нациста, али она није неофашистичка партија. Морамо, међутим, људима рећи колико би могло бити опасно ако се Немачка национално затвори. И да Алтернатива доводи у питање наше разумевање демократије, показујући наглашене симпатије према ауторитарним режимима. Та (опасна) опчињеност ауторитетима није ишчезла у Европи, па ни у Немачкој.

ИЗБЕГЛИЧКО ИСКУШЕЊЕ Политика „широм отворених врата“, коју је у избегличкој кризи инаугурисала канцеларка Ангела Меркел, довела је у незавидну ситуацију „млађег партнера“ у великој коалицији. Били су очигледно против ње, али су више нечујно гунђали него што су јој се отворено супротстављали. Чинили су то из страха од „аплауза са погрешне стране“ у ситуацији која се политички све више усијавала. И с уверењем да би, у тако деликатном питању, страначко тактизирање унутар (велике) коалиције било погрешно.

А били су у руководству странке, тако бар сада тврде, свесни чињенице да ће прихватање више од милион избеглица Немачку суочити с тешким искушењима. И да се та чињеница не би смела потцењивати. Али нису успели да у хаотичну и запаљиву дебату о избеглицама унесу „рационалан тон“. Тако се дистанца између „плебса“ и политичке елите само продубљивала. Код „ових доле“ расло је уверење да „они горе“ уопште не разумеју њихове бриге. Или их, кад отворено говоре о својим страховима и бригама, олако жигошу као екстремисте. Бројни грађани стекли су утисак да је држава у избегличкој кризи „изгубила контролу“, да влада нема поуздан план шта чинити, осим пароле „ми то можемо“. И уследила је освета: почело је, пред гласачким кутијама, кажњавање великих (и отуђених) владајућих партија – Хришћанско демократске уније (ЦДУ) и Социјалдемократске партије (СПД).

Прваци СПД сада подсећају да је Меркелова, у међувремену, своју политику према избеглицама „комплетно променила“. То је, прецизирао је Зигмар Габријел у „Шпиглу“, „заокрет од 180 степени“. Канцеларка то (јавно) не признаје. Чињеницу да је осетно опао број избеглица који стижу у Немачку, рекламира као сопствени успех. Њени партнери, социјалдемократе, нису сагласне с тим: мање избеглица је последица фамозне „комбинације Орбана и Ердогана“. Шеф СПД и вицеканцелар Габријел је, иначе, све отворенији критичар канцеларкине (проблематичне) погодбе са Ердоганом која би, по уверењу појединих овдашњих аналитичара, због искључивости турског председника, лако могла да се претвори у њен највећи спољнополитички фијаско и пораз. Уверен је да ће избеглице, ако то не буду могле преко грчких острва, кренути ка Европи заобилазним путевима, преко Бугарске или Либије и потом Италије.

КРИЗА РАДА Уз општу фразу, да је кључ решења избегличке кризе у решавању проблема на њеним извориштима, Габријел најављује законодавство које ће у Немачкој увести (попут Канаде) „контролисану политику усељавања“, чији први корак је недавно усвојени „закон о интеграцији“: дозвољаваће се строго контролисани улазак у земљу само (преко потребној) квалификованој радној снази и онима који овамо стижу како би се школовали.

Има у Немачкој, истина, и оних који парализу левице, у овом случају немачке Социјалдемократске партије, покушавају да објасне ширим контекстом. Криза СПД је, кажу, симптом свеобухватније кризе. Признају да ова странка више није партија радника, али јесте партија рада. А рад је, у оној класичној дефиницији, тренутно у највећој кризи од настанка капитализма. За то су „криви“: глобализација, дигитализација, аутоматизација, роботизација (с дроновима) и, коначно, интернет. На удару нових технологија нашла су се класична подручја рада (и радника) која су представљала традиционалне ослонце социјалдемократа: возачи, грађевинци, металци, сељаци…

С проналаском „паметних“ машина и дигиталних платформи, капитализам је открио просторе за још један узлет, отварајући нове кризе које би, по некима, дугорочно, могле да се испоставе и као нове шансе. Сада су, нажалост, видљивије (углавном) последице.

[/restrictedarea]