Бесни пас са Босфора

КУДА ЕРДОГАН ВОДИ ТУРСКУ?

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган решио је, очигледно, да заигра на све или ништа и зарати са свима који би могли да буду препрека његовим мегаломанским и ирационалним амбицијама да од Турске направи ново Османско царство, а од себе свемоћног султана. Заратио је са суседима, светским силама, својим становништвом, новинарима, интелектуалцима, па и најближим сарадницима

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Поучен болним искуством из Првог светског рата, немачки диктатор Адолф Хитлер желео је да по сваку цену избегне истовремени рат на два фронта. Ума помућеног првобитним војним успесима, све већом моћи и ван и унутар земље, све усамљенији и тврдоглавији у одлучивању, пошто се одрекао најближих сарадника и идеолога, кренуо је у катастрофални рат са Совјетским Савезом који је, на крају, довео и до његове коначне пропасти. Данас, више од седамдесет година касније, истим путем кренуо је други диктатор чије понашање и грешке умногоме наликују на Хитлерове. Ради се о председнику Турске, којег већ одавно и на Истоку и на Западу називају помахниталим султаном. На међународном плану, прво је (релативно) добре односе са мањим суседима довео на ивицу међудржавног рата, а код многих је, као у Сирији и Ираку, активно деловао на распламсавању унутрашњих сукоба. Потом је несмотрено или потпуно се прерачунавши своју земљу довео у опасност од отвореног рата са другом најјачом државом на свету. На крају, почео је да дубински квари односе и са својим савезницима – једне бескрупулозно уцењујући избегличком кризом, а друге љутећи тврдоглавим одбијањем да се приклони геополитици коју воде. У Турској је константно појачавао репресију и интензивирао унутрашње сукобе, како оне међуетничке покренувши рат са одликама геноцида против курдске мањине, тако и оне политичке поставивши потпуно нове стандарде за прогон политичких неистомишљеника у модерном свету.
[restrictedarea]

ДИКТАТОР КОЈИ НЕ ЗНА ЗА ГРАНИЦЕ У последњих неколико година Ердоган је показао да не зна за границе. Ни међудржавне, ни војне, ни границе поштовања основних људских права, ни пристојности у дипломатији. Суверенитет суседних Сирије и Ирака прегазио је небројено пута, што тенковима и пешадијом прогањајући Курде, што авијацијом, или пак отвореним мешањем у унутрашња питања ових земаља. Ваздушни простор свог НАТО савезника Грчке такође му ништа не значи и крши га када год стигне. Наду да би Турска могла да изгради боље односе са балканским државама Ердоган, али и премијер Ахмет Давутоглу, угушили су речима пуним претензија на повратак Турске на Балкан и обнову њихове доминације. Последња у овом низу је изјава из Бањалуке од 7. маја где је рекао да су Турци „били овде, да су сада овде, и да ће овде остати заувек“.
Колико је Ердогану стран „кодекс части“ у војним односима показао је беспризорним обарањем руског авиона на сиријској граници, што чак ни његови НАТО савезници, нимало благонаклони према Русији, нису могли да оправдају и озбиљније подрже. Кршење људских права у својој земљи довео је до савршенства затварајући и прогањајући све политичке противнике, пре свега новинаре и интелектуалце, домаће и стране. Ограничавање интернета, затварање медија и новинара постали су опште место. У овоме се толико осоколио да је своје виђење „медијских слобода“ почео да намеће и у иностранству, и то не у неким банана државама него у моћној Немачкој – од канцеларке Ангеле Меркел успео је да издејствује судски прогон комичара који је на телевизији извео песму о његовом лику и делу. (Ово је изазвало толико гнушање међу Немцима да је чак један новинар написао отворено писмо председнику Русије Владимиру Путину да прогоњеном Јану Бемерману да азил, што би „помогло и немачкој влади која се свакодневно мучи како да прикрије канцеларкино непознавање основних демократских начела заштите слободе“.) Слично је Ердоган учинио и у Швајцарској, Холандији или САД, где се његово обезбеђење крајем марта физички обрачунало са новинарима у Вашингтону. Упитан о овом инциденту, заменик саветника за националну безбедност Бен Роудс рекао је да не зна шта се тачно догодило, али да је став Вашингтона „да подржава и поштује право на независно новинарство“ било у САД или у Турској. На који је ниво Ердоган довео односе своје земље са САД најбоље говори чињеница да је председник САД Барак Обама и пре овог инцидента одбио да се сусретне с Ердоганом током његове посете америчкој престоници. Њујорк тајмс је пријем Ердогана у Вашингтону оценио као „дипломатски еквивалент руковања после романтичног изласка“.

ПРИВРЕДНА КАТАКЛИЗМА За разлику од Хитлера који је дошао на власт у потпуно разореној Немачкој, пре свега економски, али и друштвено, Турска коју је Ердоган затекао била је просперитетна стабилна држава са великим развојним потенцијалом. Он је тај потенцијал и искористио и успео у првим годинама своје владавине да унесе елан у привреду чији је годишњи раст и у време рецесије на светском нивоу био двоцифрен. Његова политика временом је, међутим, учинила да турска привреда крене путем стрмоглавог пада, који још није негативан, али је далеко од чуда које је Турска донедавно била. Предвиђени привредни раст за ову годину износи 3,5 посто, листа компанија пред банкротом или већ пропалих све је дужа, а страни инвеститори се или повлаче, или оклевају да учине ишта више од одржавања статуса кво у свом пословању. Каква је ситуација најбоље говори чињеница да пропадају гиганти попут млекарске компаније „Ајнес Гида“ – банкротирала је у јануару због немогућности да отплати меницу у износу од 18 милиона долара. Банкротирао је и ланац супермаркета „Бегендик“, као и стотину година стар произвођач одеће „Аталар Гијим“. Број незапослених само у јануару се повећао за 379.000, односно 2,7 посто, од чега су две трећине некадашњи радници малих и средњих предузећа. Турска трпи и због великог пада броја туриста, пре свега из Русије и Немачке. У првом кварталу било их је мање за 16,5 одсто него прошле године. И ово све се дешава пре него што су руске санкције уведене Турској због обарања авиона РФ добиле пун ефекат, који ће се осетити тек на лето.

СВИЛЕН ГАЈТАН ЗА БРАТА ДАВУТОГЛУА Колико је Ердоган жељан апсолутне власти показује и то да се због ње решио свог дугогодишњег најближег сарадника и идеолога његове партије, премијера Давутоглуа – ето још једне паралеле са Хитлером који је убио свог најближег саборца, вођу Јуришних одреда Ернста Рема, само како би учврстио сопствену власт. Иако је до коначног разлаза овог доскора нераздвојивог тандема дошло због Ердоганове жеље да променом устава ојача и учврсти позицију председника државе, чему се Давутоглу оштро противио, прве пукотине појавиле су се око Давутоглуовог неслагања са Ердогановим суровим обрачунавањем са Курдима на југоистоку земље, његовом жељом да се са припадницима ове мањине обнове преговори, као и због отвореног критиковања председниковог односа према новинарима.
Док и на Западу и у Русији Ердогана виде као неурачунљивог уцењивача спремног на сумануте потезе, Давутоглу има далеко бољу репутацију. У Европској унији, на пример, овог човека који је предводио турску страну у преговорима око решавања избегличке кризе, сматрају либералнијим лицем турске власти и особом посвећенијом владавини права. Слично је и са Москвом и Вашингтоном на чији је рачун Давутоглу избегавао да износи тешке, недипломатске речи, за разлику од Ердогана.
Ердоган је, без сумње, на почетку био омиљен у свом народу, баш као и Хитлер у Немачкој. С обзиром на то у какву је ситуацију, у међувремену, довео Турску, могло би се очекивати и да реакција турског естаблишмента и народа буде иста, па да покушају да овог човека скину са власти пре него што буде прекасно, баш као што је то Фон Штауфенберг заједно са групом генерала, међу којима је наводно био и легендарни Ервин Ромел, покушао атентатом 20. јула 1944. Једноставно речено, Ердоган је и за Запад и за турску елиту постао више терет и невоља него поуздани бедем источног крила НАТО и гарант државне стабилности, што је некада био. Иако ће његова судбина бити решена у Анкари, или Истанбулу, о њој ће се одлучивати у Вашингтону, Берлину и Бриселу. Његови инстинкти за политичко преживљавање до сада су се у прошлости у више наврата показали као добри, али је могуће да је данас коначно изгубио компас. Због начина на који је Ердоган против себе окренуо и најважније светске факторе и поларизовао турско друштво до тачке кључања, сада су у игри и политички удар и интервенција војске којој не би био први пут да уводи ред у политички живот земље. Овакво решење разматра и Њузвик објавивши анализу једног бившег званичника Пентагона који је закључио да би, у случају да турска војска изведе пуч, требало да добије подршку САД, за разлику од покушаја војног удара 2007, када је Ердоган још сматран „умереним исламским демократом“. Војно решење је, за сада, мало вероватна могућност, али Давутоглуов одлазак из власти отвара могућност дубинских политичких промена.
[/restrictedarea]