ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА – ПРОТИВ ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА

Пише Игор Ивановић

Војислав Коштуница је од када се појавио на историјској сцени Србије њоме ходао, мислио и радио као слободан човек! Између много осталог, историја ће га и по овоме забележити!

Остао ми је у сећању израз који сам негде прочитао, а који је Ниче употребио описујући Вагнера увелико после њиховог коначног разлаза. Хладне главе, са пуно поштовања, одмерено је прокоментарисао да је Рихард Вагнер „најпотпунији човек кога је упознао“. Мислим да бих са истим осећањима могао да почнем овај текст који ме подсвесно већ дуго прогони. Као дете из познате дисидентске породице имао сам прилику да од раног детињства упознам много значајних људи. Касније, по природи мога посла и по диктату мога немирног карактера, тај број се само увећавао. Данас после свега, када добро размислим, могу слободно да кажем да је Војислав Коштуница најпотпунији човек кога сам упознао.

Због тога је овај текст у значајној мери лични доживљај човека у чијој масивној сенци је стасавала моја политичка мисао. Веже нас поред срдачног личног односа само заједничка идеја, нисам био његов министар, секретар, посланик, саветник, директор, одборник, високи страначки функционер и слично: био сам првенствено следбеник. Зато мислим да сам испунио бар предуслове да у другом делу текста покушам да отворим врата за објективно сагледавање политике која није бежала од историје већ се такмичила са њом. Знам да сам тако преузео велики терет на моја нејака плећа, али знам и да је дошло време за непристрасну анализу политике, која се после повлачења њеног творца из реалног политичког живота, убрзо вратила на историјску сцену.

[restrictedarea]

ЗАТВАРАЊЕ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ  За само две године од како је Војислав Коштуница – најтврђи противник западне политике на овом простору по депешама обзнањеним у афери „Викиликс“ – добровољно отишао са политичке позорнице, као бумеранг се вратила потреба за његовом политиком, да би тако парадоксално отворила простор и онима који су годинама заступали тезу како је он временом постао брана стварања нечег новог и јаког на патриотској страни. С друге стране, за ове две године полако се подизала и тешка магла другосрбијанских клевета, остављајући тако светлости да стидљиво обасјава мозаик Коштуничине политике. Понављам: ово штиво је само каменчић у том целокупном мозаику који треба да прикаже једну велику политичку епоху којом је затворена идеја слободе у српској држави, јер после ње настаје Тадићева идеја окупације сабрана у крилатици да „Европа нема алтернативу“, коју данас на несрећу слави и напредњачка власт. И само је на том свеобухватном мозаику могуће сагледавати политику Војислава Коштунице, у реалном простор-времену у коме је стасавао, мислио и радио, са свим изазовима и ограничењима које му је историја наметала. У последње три деценије историја се  неиздрживо убрзала и попут мале црне рупе згуснула на овом простору, порађајући често нови и нови дух времена. Свака деценија је бивала неподношљиво различита од претходне. У тако компликованој шаховској партији са историјом препуном замки и гамбита, Војислав Коштуница има минимално право да буде посматран у склопу целокупног политичкоисторијског мозаика, у духу тадашњег времена, нама данас календарски тако близу, а историјски тако далеко. То исто право имају и остали српски државници попут Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, јер би за свакога од ове тројице методолошки било погубно да се само хистеричним фокусирањем на грешке (којих је наравно било) оцењује њихова историјска улога. Уосталом, таквим постмодерним приступом нико од српских владара и државника од цара Душана до данас не би издржао терет историјске провере. Историја записује да је сваком српском вођи на Балкану, окруженом непријатељима и стешњеном између исламске и католичке верске нетолеранције (од којих се мора признати да је муслиманска била мање погубна по наш народ), бивало немогуће у датим компликованим околностима да води безгрешну политику и да остане до краја чистих руку. Историја се увек када сте на челу малог народа који сања слободу поигра са вама, ако хоћете упис у њено памћење, морате платити и одређену цену.

 

ИЗВОРНИ ЗАПАДНИ ЛИБЕРАЛ Војислав Коштуница је по свом унутрашњем бићу традиционалиста, конзервативац и умерени десничар. По свом убеђењу он је демократа, а по образовању изворни западни  либерал који се образовао између осталих на филозофији Платона, Хегела, Токвила, Стјуарта Мила и Хобса. Наравно да је ова моћна филозофска школа уско испреплетана са филозофијом конзервативизма, а да са савременим левим либерализмом или неолиберализмом како га многи називају, нема баш никакве сличности. Зато су централна питања Коштуничине политичке мисли питања слободе и поретка и њихове међусобне неотуђивости. Како год да их је нормирао током своје каријере, било кроз идеју суверене и демократске Србије, кроз уставно питање, кроз идеју правне државе, кроз идеју независних институција, кроз идеју легалитета, кроз идеју демократских процедура или кроз идеју политичке и војне неутралности, Војислав Коштуница никада није одступао од међусобног јединства кључних појмова конзервативне политичке мисли, питања слободе и поретка. Ови појмови су по њему одувек били за српски народ неотуђиви од српске државности. Није било слободе за српски народ без слободне српске државе и није било њеног напретка без демократског поретка. Али покретање питања слободе и поретка су одувек носила кроз себе и одлуку о спремности на саможртвовање, као и на накнадно трпљење последица. Знао је то и млади асистент Коштуница када се 1974. године побунио против комунистичког Устава као акта неслободе за српски народ. Изабрао је тежи пут и када је 1992. године на оснивању ДСС-а изрекао чувено „ни Бела кућа ни Бели двор“, трасирајући тако слободни „трећи пут“ у српској политици.

О тековинама Коштуничине политике као што су рецимо демократска победа против тада већ увелико ненародног режима Слободана Милошевића, спречавање грађанског рата и потоњег покоља 6. октобра, враћање Косова и Метохије у фокус јавности као саставног и неотуђивог дела српске територије у тренуцима када се петооктобарска власт већ спремала да га заборави, усвајање Митровданског устава, отпор западној окупацији Србије, убедљиво најбољи економски резултати Србије за време његовог председниковања Владом, као и о свему осталом, сведочиће други и компетентнији аутори, највероватније из редова његових блиских сарадника. Овај текст је усмерен према односу Коштунице и Запада, где овај први – Коштуница – симболички представља детитоизовану генерацију стасавалу под утицајем западне културе, а овај други – Запад – кроз своју реалполитичку егзекуцију отелотворење шпенглеровске визије негације. У овом слагању кретања судбина се поиграла са том великом, даровитом генерацијом мислиоца која се филозофски побунила против титоизма, првом која је то учинила са деснолибералних позиција. Као што су некад на ливади у близини Тибингена млади Шелинг, Хелдерлин и Хегел садили дрво слободе певајући „Марсељезу“ и рецитовали Шилерову „Оду радости“, тако су притиснути близином гвоздене завесе млади Коштуница, Којен, Самарџић и Чавошки мислили и писали о слободи сањајући страначки плурализам и западну демократију.

 

УЧТИВИ РАСИЗАМ ЗАПАДА Можда сам први пут пре скоро три деценије осетио ту мистичну везу између Коштунице и изворне западне културе у мемли старих књига које су затрпале његову радну собу у полумраку спуштених ролетни у на дну Скадарске улице на Дорћолу. Призор мени тако познат од кад памтим себе и стан у коме сам одрастао: стари, тешки писаћи сто прекривен књигама које су на читању са маркерима што вире из њих, стидљиви зраци светлости који пролазе кроз дрвене ролетне и подижући честице прашине са старих књига као да дижу и неку нејасну тугу, и онај астрални осећај слободе човека затвореног између четири зида и окруженог насловима свих времена и епоха. Као да сам у Коштуници препознао део свога оца, у оној монашкој преданости књизи и учењаштву, којом та генерација није само задовољавала своју страсну радозналост него се и борила против стерилне комунистичке доктрине. За њу није постојало веће зло од комунизма који је пристизао са Истока, кроз мрачну ширину руских степа и ледени мраз сибирских зима; за ту генерацију је, и поред свих сазнања до којих су спорије, али и темељније путем књига долазили у некомпјутерској ери, светлост ипак била на Западу.

У годинама после тога непогрешиво сам схватио да призор из Коштуничине радне собе не постоји ни у једном, једином западном магазину: на њиховим глатким страницама собе су приказане без књига, само блештави ентеријери са гомилом најсавременије технике, кожним гарнитурама и празним светлим простором. Коштуница и генерација су временом схватили да је Запад Платона, Хегела и Гетеа на коме су се уздизали нестао из западне новолитургијске мистике и да је победила цивилизација млетачког трговца: диктатура тржишта и презир према мудрости. Коштуница се као реалполитичар на свом искуству од крви и меса уверио у много горе: осетио је онај учтиви расизам Запада када га је Солана латински покварено преварио око црногорског референдума, спроводећи тако освежену западну доктрину да се према нижим цивилизацијама морају примењивати двоструки аршини и директне обмане. Коштуница се нашао у шизофреном положају: знао је све о Западу преко књига, познавао је до детаља уставно-правне темеље тог система, разумео је кључна питања слободе и поретка у тој филозофији, и одједном је наишао од стране тог истог Запада на људе који су одлучивали о нашој судбини и који о свим тим питањима нису знали скоро ништа и нису показивали никакву жељу за признавањем тога знања. Али су сваки покушај стварања слободне и демократске српске државе знали да осујете, као да поступају по древним инструкцијама. Коштуница је много више знао од њих, знао је више и о њима самима и њиховој цивилизацији и историји; они су осећали поштовање према његовој учености и карактеру, али су га отворено сматрали непријатељем. Никада му нису опростили што је одбио бедну улогу коју су му наменили: није пристао да се пензионише након „отпремнине“ у виду награде „Државник године“ додељене у Њујорку пола године након  5. октобра. Показао је отпор не желећи да им без борбе препусти поље утицаја, брзо је раскинуо савез са њиховим петооктобарским извођачима грубих радова. На ствари је гледао искључиво са српског становишта, била је то највећа јерес са позиција западног становишта, недопустива народу ниже цивилизације. Онде где није могао да се супротстави тихо и упорно је кочио догађаје и показивао у духу основног начела конзервативне филозофије „склоност да се сачува и способност да се унапреди“. Стрпљиво је успоравао неке од стране Брисела и Вашингтона наметане процесе, на њихове иницијативе косовских преговора ствари је залеђивао до инхибиције и тако задржавао „статус кво“ на терену северног Косова, где је српска држава постојала у целости. Знао је да му треба само још неколико година, као образован геостратег видео је умирање униполарне ере и рађање мултиполарног света. Уосталом, ми никада не бисмо били бомбардовани од стране тог истог Запада да је Владимир Путин био 1999. године на челу Русије. Коштуница је, наравно, то добро знао.

 

УБАЧЕНИ ВИРУС РАСТАКАЊА Посматрајући ствари са српског становишта, Коштуница је правилно уочио да је свака идеја нове Југославије адреса за испостављање рачуна српске кривице. Зато је игнорисао идеју регионализма спознајући њену праву подмуклу природу, јер је у њој видео интермаријумски план нове јужнословенске заједнице са католичким вођством. Видео је да некада здраву идеју регионализације као примењеног облика државне децентрализације за коју се на почетку политичке каријере залагао, напада од стране Запада убачени вирус државног растакања. Заустављао је где је стигао идеологију регионализма препознајући њен окупациони потенцијал, због тога се додатно замерио и Англосаксонцима и Германима. Сусрео се лицем у лице са ђавољом природом те политике у оном другом, мањем лифту Бундестага када га је Ангела Меркел замолила приликом једне државне посете да се сами спусте, пошто ће остаци делегација очигледно испунити онај други, већи лифт. Тада му је германски директно и хладно у лице рекла да ће Немачка признати независност Косова. Коштуница више никада није направио сличну грешку, током његове политичке каријере више га нису намамили да остане у четири ока са било ким од западних лидера. Јер тада се лако износе претње и најлакше манипулише у циљу негације српских националних интереса, привилегија коју су много пута из сопствене слабости приуштили себи његови наследници на челу државе: Тадић, Николић, Дачић и Вучић. Ова силазна вожња лифтом у Бундестагу са Ангелом Меркел –најпрецењенијом женом западне политике – симболички је означила коначни пад односа Коштунице и Запада. Ако је до тада постојала нека далека здраворазумска нада у принципијелност западне политике око Косова, тада је Коштуници коначно постало јасно са ким има посла. Недуго затим фронтално су признали лажну државу на територије Србије. Газећи и последње зрно поштовања према Србији, уништилии су и сопствене темељне принципе. Цивилизација на чијим су се вредностима васпитавали Коштуница и генерација, потонула је у заборав. Од ње је остао само мемљиви мирис старих књига расутих по библиотекама широм Европе.

Непосредно пред изборе после којих је Војислав Коштуница дефинитивно сишао са политичке позорнице, нашао сам се на једном родитељском скупу у центру Београда. Ћаскајући необавезно док смо чекали децу, дотакли смо се и предстојећих избора. Реч по реч, видео сам код већине родитеља који су махом себе сматрали урбаним и напредним, велику мржњу према Војиславу Коштуници. Уважио сам стрпљиво њихова страсна осећања и замолио их да ми прецизно објасне разлоге такве негације. Желео сам да чујем конкретне замерке на политику коју је водио. После паузе која је настала, нико није могао или није знао ништа конкретно да ми каже. У најбољем случају одговори у стилу „мрачан је“, „није модеран“ или „некако ми је спор“. Сувише мало и неодређено за такву мржњу – морао сам да им кажем. Ућутали су, а ја, да бих прекинуо непријатну паузу, прешао сам брзо на другу, безбрижнију тему. Разумео сам: они су били само проточни бојлери деценијске медијске хајке према Коштуници из медија под западном или жутом јурисдикцијом. Јер нема сумње: Коштуница је био дежурни трн у оку агената од западног утицаја, еуфемистички названих „другосрбијанци“, којима су на управљање препуштани српска култура и већина гласила. Никога пре и никога после нису мрзели као њега. Који је дубински разлог такве мржње?

 

ОГЛЕДАЛО ДРУГОСРБИЈАНСКОГ ПАДА Својом професорском мирноћом, научничком преданошћу и непоколебљивом чврстином којом је бранио традиционалне српске вредности, Коштуница је постао за другосрбијанце џиновско огледало њиховог сопственог пада. Када год су га видели, морали су подсвесно да се врате на извориште сопственог идентитетског самопорицања. Регрутовани најчешће из редова комунистичких функционера поражених на 8. седници или њихових биолошко-идеолошких потомака, стасавали у отетим дедињским вилама на Марксу и Троцком, ова револуционарна формација је преко ноћи црвену комунистичку петокраку заменила жутом европском. Када су једном породично постали конвертити из српства и православља у југословенство и комунизам, онда је свака следећа конверзија ишла лакше. Али би се тада, у јеку еврофилског заноса и у материјалној благодети коју је та оријентација доносила, сусрели трагови њихове савести са човеком из „круга двојке“ који није био попут њих млади скојевац и марксиста већ изворни западни интелектуалац. А тај човек је заступао српске националне интересе, најчешће супротстављене западним интересима на овим просторима. Њима је био потребан рурални српски патриота као Шешељ, неко ко није из Круга двојке и ко долази са прекодринских планина, неко ко прети зарђалим кашикама и великом Србијом, њима је требало биће по свему супротно од сопствене културолошке представе. А наишли су на човека од сопственог грађанског ткива коме нису могли да продају маглу о напредној западној цивилизацији и нужности њене оружане интервенције против нижих цивилизација у циљу „поправке“; наишли су на ученог човека који је живео и мислио ту цивилизацију на овим просторима, наишли су на човека чија појава их је непрестано подсећала на узалудно прикривани фалсификат коју су носили у себи, наишли су на Војислава Коштуницу. Сличан осећај су имали и њихови западни ментори када су покушавали да сломе човека за кога су интуитивно и спознајно дошли до истине да је већи од њих самих у ономе што је требало да буду они;  зато се овај савез „две куле“, подстакнут поред политичког прагматизма и отвореном мржњом, није смирио све док није сматрао да је посао завршен. Осветио сам се Коштуници – написао је бивши амерички амбасадор Мантер – изгубио је изборе!

Коштуничини непријатељи су на ствари гледали попут америчког амбасадора, док су Коштуничини следбеници „у овом поразу видели део слободе“ знајући да „ништа није готово и да је тек почело“. Већ данас сви отворено или посредно признају да је то била велика политика каква нам и сада треба и коју је носио највећи господин српске политичке сцене. Његов пораз није на симболичком плану пораз једне политике или њеног првосвештеника; то је темељни пораз изворног западног парламентаризма, слободних демократских начела и сна о независним институцијама. То је пораз изворне западне културе, оног учењаштва и скромности који су вековима стрпљиво градили ту цивилизацију. Њена савремена дехристијанизација одбацила је идеју спремности на саможртвовање, технолошко убрзање је довело на историјску позорницу идеал новочовека: површног, саможивог, усамљеног хедонисту. И политика се коренито променила, изумрли су диносаури слободе попут Де Гола, политика се преселила у бесадржајни празни простор између естраде, медија и ријалити програма. Коштуница је озбиљан човек, шта има ту да тражи?

 

МОРАО ЈЕ ДА ОДЕ…. И управо је долазак постмодерне ере у Србију најбоље осликала смена политичких генерација када је Србија после Војислава Коштунице изабрала Бориса Тадића. Морао је да оде човек који је у свим „Викиликс“ депешама означен као највећи западни непријатељ јер није желео да преда Косово и Метохију, да би дошао човек у тим истим депешама означен као неко ко са Западом тражи најбезболнији начин да се спроведе та радња. Морао је да оде човек који као премијер није позајмио ни један једини долар и који је успео да врати две милијарде спољног дуга, да би дошао човек који је позајмио од Запада нових осам милијарди долара. Морао је да оде човек који није желео да обмањује јавност о могућем повећању пензија које су захтевали вероломни социјалисти са њиховим каолиционим партнерима, да би дошао човек чији су партнери убрзо признали како су лагали гласаче да ће добити по хиљаду евра бесплатних акција у циљу изборне победе. Морао је да оде човек који је деценијама летовао у скромној шумадијској варошици Белановици, да би дошао човек који је себе славодобитно прогласио пиониром српског туризма у Хрватској. Морао је да оде човек који се стидео да се хвали очигледним успесима своје Владе у јавности, да би дошао човек који се поносио виртуелним догађајима осмишљеним у маркетиншкој радионици. Морао је да оде озбиљни човек књиге и науке, да би дошао спиновани човек естраде и кафића. Србијо, срећан ти постмодернизам!

Нема сумњи да је Коштуница носио кроз политику величину и да је подстицао врлину. Нема сумњи да је био озбиљна брана примитивизму и надолазећој баналности. Нема сумњи да је устао у одбрану традиционалних вредности против постмодерног света. Нема сумњи и да је грешио, јер нема политике без грешака. Многи му замерају што је силаском са власти препустио другосрбијанцима целокупну медијску сцену, не остављајући под власничком контролом ниједан значајан патриотски медиј. Други га оспоравају због отцепљења Црне Горе, али многе ствари су с тим у вези и даље склоњене од видела, па је самим тим и историја далеко од свог суда. Боље је још неко време сачекати да се вода разбистри, не доносити преурањене судове. Као што су касније објављене депеше показале да је тадашње радикалско руководство одбило могућу коалициону владу, непосредно пред Коштуничино враћање мандата народу, потеза за који су га такође оптуживали. Лично, никада до краја нисам могао да разумем његову кадровску политику, за коју сматрам да је далеко најслабија карика његовог политичког деловања. Како је себи могао да дозволи да га у медијској јавности представљају недорасли кадрови (част ретким изузецима), који су му попут „тихе воде која брег рони“ дневно крњили популарност у народу?!

На једном месту у ауторској књизи „Зашто Србија а не ЕУ“ Војислав Коштуница говорећи  о покојном Зорану Ђинђићу каже да иако се са покојним премијером није слагао око многих стратешких праваца, добро зна да је његов тадашњи политички противник одлуке доносио самостално и грешке чинио са позиција слободе. Тиме Ђинђићу пред историјом подиже највећи споменик, какав никада нико од Зоранових сарадника није ни покушао да подигне. Јасно је и да је Војислав Коштуница грешке у политици чинио са слободних позиција и са чврстим уверењима. На овоме месту не могу а да се не сетим чувене анегдоте о слободи. Тада се млади Матија Бећковић обраћа остарелом Јустину Поповићу питајући га да ли је грешан што је писао о неким од највећих хришћанских светиња, а да није добио благослов са највишег места. Стари светац одговара младом песнику: „Ви сте слободан човек, откад се то Матија греши из слободе?“

Војислав Коштуница је од када се појавио на историјској сцени Србије њоме ходао, мислио и радио као слободан човек! Између много осталог, историја ће га и по овоме забележити!

[/restrictedarea]