УЛАНЧАНИ БЕОЧУГ

Поводом доделе годишњих награда КПЗ Србије

Пише Рајко Петров Ного

Традиција нам је, између осталог, потребна да бисмо могли да вреднујемо

Вама је позната организована работа у данашњој српској култури. Прво се, рецимо, висока књижевност – а тако је и са другим уметностима – изједначи са тривијалном. Затим се тривијална промиче у центар, а висока на маргину. Ако та работа дуго траје – а траје – ето свакојаких распамећења. Ето жељене промене свести и идентитета. Ето нових поносних људи који кличу: Онај сам који нисам. Ето себемрзитеља који су, како би рекао ловћенски јасновидац, заробили себе у туђина.
Код таквих комесара аутошовинистичког смера однекуд се уврежило мишљење да је Културно-просветна заједница Београда анахронизам социјалистичке прошлости а награда ЗЛАТНИ БЕОЧУГ „за трајни допринос култури“ некакав традиционалистички баласт.
Комунисти су – и то могу одрешито да кажем, јер сам и сам био жртва онога система – имали свакојаких тешких мана, али им се две-три ствари не могу оспорити. Они су, кад год би им затребало, производили непријатеље, али су знали ко су им стварни непријатељи. И знали су ко међу њима колико тежи. Знали су шта су чије вредности. Ови данашњи њихови бастарди и ништаци покушавају да обезвреде све и да се у тој празнини хедонистички и цинично башкаре.
Беочуг (алка, карика, спона у низу) „признање је за заокружене духовне вредности и достигнућа која континуирано повезују све оне који омогућују успешнији духовни живот Београда и Србије“, стоји у програмском папиру ове награде којој је нико други до Васко Попа дао име. Само што није изговорио своју савршено заокружену песму „Белутак“. Белутак који је „међу световима свет“.
Традиција нам је, између осталог, потребна да бисмо могли да вреднујемо.
Бити беочуг у ланцу културног континуитета, културне сабраности и саборности, то значи имати самосвест да си честица у српском океану смисла, то значи знати да си, макар и мала спона с којом се тај низ на окупу држи. А можеш бити и алка у ланцу бесмисла. Бирај.
Стара знамења, манастири и светитељи, словенско паганство и светосавско хришћанство – набрајам само неке наслове Попиних песама – Каленић, Сопоћани, Манасија, Хиландар и Сентандреја, Хроми Вук, Свети Сава, Црни Ђорђије и Косово Поље (Над њим небо / Под њим небо) наши митови и историја, у златној копчи Васкове поезије блеснули су заиста новим сјајем да би Србија остала Усправна Земља.
Ето, о томе је мислио Васко Попа, о колективном и културном памћењу, када је овој награди давао име ЗЛАТНИ БЕОЧУГ.
О томе мислимо и ми данас док са захвалношћу примамо ово признање.
Изговорено на уручењу Изванредног Златног беочуга за животно дело Културно-просветне заједнице Србије, Народно позориште, Београд, 14. априла 2016. године