Турски план истребљења Јермена копирали су Хитлер и Павелић

ТУРСКИ ГЕНОЦИД НАД ЈЕРМЕНИМА

101. годишњица обележава се у новим политичким околностима

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Састанак на коме је са својим најближим сарадницима разрадио план потпуног уништења Јевреја, Рома, али и Словена, међу којима су били и Срби, Хитлер је завршио речима: „Ко се још сећа геноцида над Јерменима?“ План истребљења Јермена преузео је и Анте Павелић 1941. године

Јермени 24. априла у својој земљи и целом свету обележавају 101. годишњицу геноцида који је над њима починила Турска. Централну манифестацију, марш у Јеревану у којем је учествовало више хиљада људи предводио је чувени холивудски глумац Џорџ Клуни. И ове године, уз исказивање бола због невино убијених предака, биће подгревана нада да ће Турска признати почињене злочине и да ће им бити враћени делови историјске Јерменије са планином Арарат које је Лењин после Првог светског рата уступио Турској. Данас, тај за Јермене изузетно значајни датум обележава се у сенци управо стишаног сукоба са Азербејџаном у Нагорно-Карабаху и рата у Сирији у које је Турска умешана до гуше. Један век и једну годину Јермени успевају да са колена на колено преносе општи бол који су осетили после злочина над њима почињеним у Турској. Један век и једну годину старије генерације Јермена успевају да на младе нараштаје пренесу бол предака, и на тај бол и узроке истог упорно приказују појединцима из других народа са којима живе у целом свету, због чега се геноцид над Јерменима памти као да се јуче десио. Таквим поступком Јермени су успели да оповргну Хитлерове речи изговорене на састанку на коме је са својим најближим сарадницима разрадио план потпуног уништења Јевреја, Рома, али и Словена, међу којима су били и Срби. Тај састанак Хитлер је завршио речима: „Ко се још сећа геноцида над Јерменима?“

У Турској је, што је Хитлер сигурно знао, пре геноцида живело 2.660.000 Јермена. Побијено их је милион и по, разорено је 2.050 јерменских цркава и 203 манастира. Уништена су и друга културна добра. Тешко је, премда није немогуће, одредити вредност отете и уништене јерменске имовине. Комшије муслиманске вероисповести, подстицане властима, често су млатиле и убијале Јермене, изводили их из кућа и док су још били на кућном прагу преузимали њихову имовину. Око 150.000 Јермена, да би сачували животе, прешло је у ислам. Остали су се разбежали по целом свету, а највише у Русију. Тиме је број Јермена у Турској сведен на 100.000, на „пожељну меру“.

[restrictedarea]

ПРВИ ПОКУШАЈ ЗАТИРАЊА ЈЕРМЕНА Први геноцид над Јерменима, укључивши у њега цео државни систем, Отоманска царевина је извела 1895. године у време султана Абдула Хамида II, запамћеног по надимку „Крвави султан“. Овоме догађају претходили су устанци хришћана, од којих је најзначајнији Босанско-херцеговачки устанак 1875. године, али и Српско-турски ратови који су две српске државе, Србија и Црна Гора, водиле против Турске. Уследио је Берлински конгрес када су коначно признате и две нове српске европске државе Србија и Црна Гора са знатно проширеним територијама, док је Босна и Херцеговина, до тада у саставу Турске, дата на управу Аустроугарској. Границе европске Турске су промењене, а њена територија у Европи, која је кључала као лонац са водом на ватри, због ослободилачких тежњи хришћана, била је смањена. Незадовољство хришћана у азијској Турској, међу њима и Јермена, стално је расло, па је расположење турских власти најбоље изразио велики везир Ћамил-паша: „Пустили смо у Европи змије да расту са нама, не смемо дозволити да се то деси и у Азији.“

Међународне политичке прилике биле су погодне за овај злочин. Немачка је прећутно подржала геноцид, а на свој начин то је прикривено учинила и Енглеска. Покољи Јермена узели су маха у септембру, а главни посао преузела је султанова телесна гарда коју су углавном чинили Албанци са Балкана. У војнополицијске јединице које су искорењивале Јермене били су укључени и Курди. Све је почело у Цариграду, а  онда су турска војска и полиција кренуле по свим провинцијама Отоманске империје где су живели Јермени. Покољи су трајали до лета 1896. године, а за то време убијено је око 300.000 Јермена, док су се многи спасли бекством у друге земље. Неки су доспели и у Србију.

На одговорност за злочине над Јерменима подсетио је Немце дански писац Георг Брандес на предавању одржаном 1909. године у Берлину: ,,Када би на плећа немачког народа био набачен плашт, сав укрућен од сасушене крви јерменских жртава, можда би се немачки народ тргнуо и од својих властодржаца затражио да заштите преживеле овог славног древног племена. Било би то не само добро дело него и чин искупљења греха.“ Овај апел није допрео до срца немачких властодржаца.

МАТРИЦА БУДУЋИХ ГЕНОЦИДА Државни пројекат истребљења Јермена, који је започео султан Абдул Хамид II, наставили су турски официри младотурског покрета предвођени Кемал-пашом Ататурком. На тајном састанку, одржаном 1911. у Солуну, младотурци су одлучили да обнове и допуне план истребљења Јермена у Турској. Томе се, опет, није противила Немачка, чији су бројни официри, као саветници, упућени у турску војску. Права прилика за геноцид пружила се Турцима у ратној и метежној 1915. години. Савезници са Запада дали су знак да се неће много љутити ако турска држава крене у „решавање“ јерменског питања.

Турска се темељно припремила за овај злочин. Један од младотурских идеолога Зија Геокалп, правећи са својим једномишљеницима платформу за истребљење Јермена, написао је: „Први корак уништења једне нације представља уништење њене деце. Деца тих неверника не треба да живе чак ни у мајчиној утроби.“ Затим је формиран Комитет за депортацију Јермена који је водио и усклађивао рад војних и полицијских органа приликом спровођења геноцида. Формиране су и војнополицијске јединице које су имале задатак да извршавају наредбе Комитета за депортацију, а целом том акцијом руководио је Талат-паша, министар унутрашњих послова Турске. Својим потчињеним послао је овакво упутство: „Не остављајте никога живог, посебно не децу од пет до седам година, јер ће у супротном, у кратком времену, они одрасти и пожелети освету. Сакупите на једном месту сву јерменску децу о којима се по налогу министарства старају војне власти. Раздвојте их, и да им се затим изгуби сваки траг. Уништите их и реферишите о томе.“ Талат-паша истиче и „да су приликом уништења Јермена сва средства дозвољена“. За ширу јавност смишљен је изговор да се све ово чини како би се предупредио наводни јерменски устанак.

Први на реду за ликвидацију, према плану Комитета за депортацију Јермена, били су јерменски младићи који су, као турски држављани, били мобилисани у турску војску. Разоружани су, издвојени, сврстани у батаљоне, затим су одвођени на усамљена места где су сами себи копали велике гробнице над којима су убијани.

Поред војника први на реду су били угледни јерменски интелектуалци, уметници, пословни људи, међу којима је било и чланова турског парламента. Убиство јерменских првака отпочело је у Цариграду, у ноћи 24. априла (тај датум се обележава као дан сећања на геноцид). Прво су ухапсили 270, а затим још око шест стотина Јермена, које су потом вешали на јавним местима. Те страшне ноћи ликвидирани су: песник Даниел Варужан, писац и публициста Григор Зограб, писац Јерванд Срмакешханлјан Ерухан, песник Рубен Севак… Непосредни сведок ових злочина био је и славни јерменски композитор Согомон Геворки Согомонјан Комитас (1869–1935), који је створио изузетно вредна уметничка дела заснована на јерменској традицији и фолклору. Није могао да се ослободи преживелог ужаса, па је полудео и живот завршио у великим мукама.

Када су Јермени остали без својих вођа и младих мушких мишица, које су га могле заштитити, на ред је дошао преостали народ – старци, жене и деца. Министар унутрашњих послова Талат-паша послао је својим потчињенима 14. јуна 1915. телеграм са наређењем: „Подсећам вас да је Влада по захтеву Џамијата (муслиманског верског тела које се бринуло о вери и моралу) одлучила да уништи све Јермене који живе у Турској… Мора се ставити тачка на њихово постојање и, поред тога што ће те државне мере бити незаконите; не сме бити самилости према Јерменима, без обзира ког су узраста и пола; треба тај посао, без гриже савести, обавити у потпуности.“

У овај посао поред војних и полицијских јединица укључило се и турско муслиманско становништво. И сада се радило плански. Прво је тражено да се властима јаве преостали мушкарци старости између петнаест и седамдесет година, које су затим, такође, одводили на скровита места и убијали. Онда је уследило истребљивање преосталог становништва. У већини случајева људи нису одвођени из својих села и градова. Сакупљани су на оближњим трговима или сеоским раскршћима, увођени у оближње зграде и живи спаљивани. Често се дешавало да су Јермене затицали у црквама, где су се молили Богу, и ту их убијали и спаљивали. Изводили су их из кућа, одводили са њива. Њихову имовину, одмах после тога, пљачкале су и запоседале комшије муслиманске вероисповести. Ове сцене поновиле су се 1941. године на Балкану када је Независна Држава Хрватска кренула у истребљење Срба.

Јерменски старци, жене и деца често су постројавани у колоне, које су опкољавали турски жандарми и војници тражећи од њих да предају накит и новац, а затим су у близини насеља масовно убијали ножевима, секирама, батинама… О страдању Јермена, настањених у сливу реке Еуфрат, сведочио је амерички амбасадор у Турској Хенри Моргентау, који у извештају упућеном својој влади, наводи како су „на стотине деце Турци изболи бодежима и бацили у Еуфрат, а мушкарцима и женама су наредили да се скину голи, а онда је на стотине њих везано заједно, убијано и бацано у реку“.

СМРТ У СИРИЈСКОЈ ПУСТИЊИ Најсуровије убијање Јермена одвијало се у сиријској пустињи. Изводећи их из њихових градова и села, Турци су формирали огромне колоне несрећника које су пешке спроводили у пустињу, терајући их да без хране и воде пешаче до изнемоглости. О томе је писао очевидац, познати норвешки хуманитарац Фридјохф Нансен: „Тек што су колоне кренуле, равнодушност стражара претварала се у бруталност. Сакупљали би старије мушкарце, одводили у страну и убијали. Жене, децу и старце, који су били у агонији због глади и жеђи, терали су даље; ако је понегде понекад било хране, она је била крајње оскудна; они који нису могли да иду укорак са осталима, бичевани су док не би пали у несвест и умрли. Тако су се колоне постепено смањивале како су глад, жеђ, болест и убијање одрађивали свој део посла. Младе девојке и жене су силовали, или јавно продавали.“

Турски официри и њихови пратиоци, немачки официри, били су поносни на одрађен посао. Неретко су се фотографисали изнад лешева јерменских жртава. Немачки официри најчешће су стајали иза фото-апарата, али би се понекада нашли и на снимцима са турским официрима.

 

АТЕНТАТОР КОЈИ ЈЕ УБИО ТАЛАТ-ПАШУ ДОШАО ЈЕ ИЗ СРБИЈЕ

Под међународним притиском, по свршетку Првог светског рата, Турска је признала свој злочин над Јерменима и обавезала се да суди починиоцима. Али међународни притисак је био млак, а турски судови исувише благи. Главни кривац, министар полиције Талат-паша, који се склонио у Немачку, осуђен је у одсуству на смрт. Само је један кривац Кемал Беј, заменик гувернера у Јозгату, био обешен зато што је под његовом командом убијено 68.000 Јермена.

Али Талат-пашу је стигла јерменска правда. На њега је у априлу 1921. године извршио атентат млади Јерменин Согомон Техлиријан који је у Немачку стигао из Србије. У Ваљево се, са бројном породицом после геноцида у Турској, доселио његов отац Ачадур Техлиријан Марковић.

Согомона Техлиријана су после убиства Талат-паше ухапсиле немачке власти и убрзо му је почело суђење. Спасли су га добри адвокати и сведоци Јермени, па је ослобођен оптужбе.

[/restrictedarea]