Сузана Новчић – Српска краљица „врло славне француске крви“

Разговарала Биљана Живковић

Вољена владарка, велика ктиторка – Краљица Јелена једина је жена чије се житије налази у славном зборнику архиепископа Данила II Животи краљева и архиепископа српских, једном од кључних историјских извора за другу половину XIII века – каже наша саговорница, историчар уметности, говорећи о значајној улози Јелене Анжујске

Јелена велика краљица, назив је вредне поставке краљевачког Народног музеја, настале поводом седам векова од смрти краљице Јелене, коју београдска публика може да види у току овог месеца у Галерији САНУ.

Експонати са српско-француским потписима, накит, златовези, фреске са ликом краља Уроша Првог и краљице Јелене, коју су Срби толико волели, макете древних градова и слике манастира, Долина јоргована, јединствена у свету, дух давних векова на трен као да су оживели у Галерији САНУ. Како каже један од аутора Сузана Новчић, историчар уметности Народног музеја у Краљеву, жеља је да се што верније прикаже животна, лична прича краљице, њено порекло, удаја за краља Уроша Првог, њена родитељска улога као мајке два велика краља Драгутина и Милутина.

„Покушали смо, каже наша саговорница, да расветлимо историјски контекст њеног времена, свет из којег је дошла и за који је остала везана до краја живота, сложеност политичких прилика ’њене државе’, процват културе и уметности, који на најлепши начин симболише њена задужбина манастир Градац. Изложба је конципирана кроз три целине, оне истовремено означавају и три периода из живота краљице. Први период је након удаје за краља Уроша и формирање породице. Друга етапа њеног живота приказана је кроз интерпретацију њеног самосталног управљања Зетом. Трећу целину чини прича о њеној највећој задужбини манастиру Градцу. Изложба је са много успеха приказана у Котору, Требињу, Рашки, Горњем Милановцу, Паризу и Лиону. У овој години очекују нас поред Београда (Галерија САНУ), Народни музеј у Крагујевцу у августу и Музеј града Новог Сада у новембру. После отварања у Краљеву 2014. наша изожба Јелена велика краљица и даље путује, што говори о великој заинтересованости публике за ову знамениту жену и владарку.“

[restrictedarea]

Колико се у Србији данас зна за Јелену племенитог рода и чињеницу да је задужила српски род?

Иако су њено порекло и живот још недовољно истражени, не престаје да интригира како научнике и истраживаче, тако и широк круг заљубљеника у средњи век и историју. Народни музеј у Краљеву осмислио је изложбу као сећање на знамениту жену, супругу, мајку, владарку и монахињу Јелену. Рекла бих да се у Србији данас мало зна о краљици Јелени, али је краљичин култ и даље жив у крајевима око Ибра, од Жиче до манастира Градца, као и на просторима њене некадашње државе. То доказује и њена фигура на зидинама Старог града у Требињу, коју је граду поклонио песник и дипломата Јован Дучић.

Ког порекла је била Јелена Анжујска? Шта каже историја, а шта легенде?              

Личност краљице Јелене, супруге краља Уроша Првог и мајке краља Драгутина и Милутина, већ готово два века привлачи пажњу домаћих и иностраних истраживача средњовековне историје, уметности и археологије, почев од Илариона Руварца и Константина Јиречека. „Тамно је њено порекло“, закључио је наш чувени историчар Константин Јиречек почетком 20. века. И заиста ниједан историјски извор не даје потпуне податке о пореклу краљице Јелене. Њен биограф архиепископ Данило II, њен савременик, саговорник и поштовалац, пише да је Јелена била француског порекла, „од племена фрушког, кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави“. Већина истраживача се слаже да нису празне речи, када се ова краљица, у повељама Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, назива „предрагом рођаком“ (consanguinea nostra carisima, cognate nostra, affinis nostra carissima). Јеленина сестра Марија била је удата за Анзелма де Шора, генералног капетана Карла I у Албанији. После мужевљеве смрти добила је од Јелене на управљање Улцињ. Лоза Де Шор, спомиње се од 12. до 14. века, међу епископима и баронима у Француској и ти списи доводе Јелену у везу са породицом Анжујаца. Такође, по француском преводиоцу Барлетију, из 16. века, била је пореклом од „врло славне крви француске“. Синови су је звали „мати наша“.

У дипломатији је углавном ословљавана као Regina Serviae. Њена уопштена титула гласила је: Regina Serviае, Diocliae, Albaniae, Chilmiae, Dalmatiae Et Maritime Regionis.

Почетком 20. века неколико истраживача покушало је да српску краљицу доведе у генеалошку везу са краљевском кућом Куртене, којој је припадао и последњи латински цар у Цариграду Балдуин II. Као вероватну хипотезу Ч. Мијатовић 1902. године износи да је Јелена сестричина Балдуина II де Куртенеа, а кћер његове сестре Јелисавете и њеног мужа Одона од Монтагија. Исти аутор наводи и могућност да је српска краљица кћи Раула де Куртенеа, кнеза од Кијети, јер на то упућују Фарлатијеви искази, који за Марију, сестру краљице Јелене каже „de domo Chieriz de Francila“. Из овога Мијатовић изводи сродство Јелене и угарског двора, где су у Будиму вероватно дошли сватови српског краља и довели је у Србију. Нешто касније Јиречек је помишљао да њено порекло треба тражити међу бројном француском властелом у Грчкој, која беше пореклом највише из Шампање и Бургундије. Нова запажања изнео је Гордон Мак Данијел 1984. године, према којима су Јелена и Марија биле кћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II и Францускиње Матилде од Пожеге и Ковина, унуке Петра Куртенеа, латинског цара. На основу ове најновије тезе, Јеленино порекло повезано је с француским и угарским племством у Славонији и Срему, али и с византијском царском породицом.

Шта историја зна о мисији супруге Уроша Првог, о њиховим државничким обавезама, и уопште њиховом заједничком животу? Одакле је Урош столовао са Јеленом?

Урош је дошао на власт после монголске најезде 1241/1242. године, која је ослабила многе државе на Балкану, па је независност Србије била мање угрожена, а краљ је имао више простора за вођење самосталније политике. Владао је од 1243. до 1276. године. У спољној политици Урош је добро балансирао између две византијске државе на југу, епирске, која је слабила, и никејске, која је постајала моћна и с којом је до 1254. године имао добре односе, али је затим, удруживши се с њеним непријатељима, освојио Скопље на југу. После рестаурације Византије и протеривања Латина из Цариграда 1261. под Михаилом VIII Палеологом наступило је ново раздобље, у којем се Србија поново нашла између две силе, Византије и Угарске. Урош Први и Јелена венчали су се тек пошто је Урош дошао на престо. Драгутин, први Урошев и Јеленин син, рођен је вероватно око 1250, а Милутин, млађи, 1254/1255. године. Краљ Урош Први, унук Немањин и синовац Светог Саве, растао је окружен духовношћу, традицијом и изузетним уважавањем уметности и културе уопште. Не чуди стога што је баш он уз своју владарску титулу додао епитет светородни и што је као потврду континуитета немањићких култова наручио од ученог Доментијана житија Стефана Немање и Светог Саве. На политичка опредељења и ставове краља Уроша, по многим историчарима и истраживачима средњовековне историје и културе, утицале су његове сродничке везе, породица и дворска средина. У раној младости на њега су сигурно највише утицали браћа и мајка Ана Дандоло, унука венецијанског дужда Енрика Дандола, а касније свакако и супруга Јелена. Обе су, истиче В. Ј. Ђурић, „и Францускиња и Млечанка, биле јаке личности“.

По чему ће она остати упамћена у српском народу?

Сећање на Јелену чува њена задужбина манастир Градац. Била је прва ктиторка која је градила и обнављала цркве и манастире у средњовековној Србији. Градац је свакако њена најзначајнија задужбина, која се издваја оригиналном комбинацијом традиционалних и нових елемената, попут осмостраног тамбура, контрафора и готичких преломљених лукова. То говори о замисли краљице Јелене, културном контексту из којег је потекла и који је пренела на своју задужбину. Поред тога краљица је градила и обнављала цркве на Приморју. Нагласићу и њено ктиторство и помоћ фрањевачком реду. Наиме, у току 1288. године освећене су четири фрањевачке цркве при великим градовима чији је ктитор била Јелена – у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Важно је истаћи да се за Јеленину личност везују се и два поклона црквама у Италији, о чему постоје историјски подаци. Ти поклони су икона Светих апостола Петра и Павла која се чува у Ватикану и икона Светог Николе коју је даровала Барију и која није сачувана.

Где почива Јелена а где Урош?

После Драгутинове побуне и смене на српском престолу 1276. године, збачени краљ Урош повукао се у Хум и убрзо умро, а његово тело пренето је у Сопоћане и ту сахрањенo. Краљица Јелена је сахрањена у својој задужбини манастиру Градац. Њена смрт детаљно је описана код Данила II, који је био уз њу у последњим тренуцима њеног живота, као и епископ рашки Павле, који ју је причестио. Опростивши се с великима и малима на призваном сабору своје земље, краљица се упокојила 8. фебруара 1314. године. Њено тело је на рукама, по љутој зими, однето до гробнице коју је себи припремила у Градцу.

Казивања о Долини јоргована је, такође, постала једна од наших најлепших лирско-историјских прича. Долином Ибра јорговани још цветају. Да ли је још негде забележен сличан гест добродошлице?

За њихово венчање везана је романтична легенда о томе да се краљ Урош потрудио да пределе своје земље оплемени јоргованима, како би били што лепши његовој француској изабраници. Отуда се део долине Ибра на путу од данашњег Краљева, односно Архиепископије у Жичи у средњем веку, ка престоници у Расу, назива Долином јоргована. Та легенда у широкој јавности готово је најпознатија прича која се односи на краљицу, а њено извориште је усмено и непознате старости. У њој је ипак садржано памћење на личност, која је оставила значајaн траг у историји.

„Мали број докумената о њој непосредно говори, а највише бележи Данило Други у свом делу о краљевима и епископима српским, једино је њој од свих владарки на српском престолу посветио посебно житије“, рекао је академик Гојко Суботић, познавалац националне уметности средњег века на отварању изложбе. Шта је забележено у житију?

Краљица Јелена је једина жена чије се житије налази у славном зборнику архиепископа Данила II Животи краљева и архиепископа српских, једном од кључних историјских извора за другу половину XIII века и XIV столеће. Данило II, говорећи о времену након венчања у Житију краља Уроша, каже да је краљ живео „са Богом дарованом му супругом“, коју описује као богољубиву и прекрасну Јелену. Поред општих места која се појављују и у другим житијима, Данило даје и неке врло особене описе Јеленине личности. За краљичину нарав каже: „Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да обрати доброразумним речима, да теши нелицемерно и безлобно, а колика је свесрдачна њена смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином.“ Он истиче њено образовање: „Познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко пита“, као и то да је састављала књиге у свом двору и одлично писала. Наглашава и њену мудрост и племенитост: „Њена реч била је растворена сољу, и не нађе се у њој лицемерности, као што има у неких, да некога поштује, а другога да презире.“

Какав је утицај имала на синове, а какав на супруга?

Краљица Јелена је имала велики утицај и на супруга краља Уроша и на своје синове, краљеве Драгутина и Милутина. Извори показују да је поштовала своје порекло, културу и веру из које је потекла, али је, с друге стране, искрено прихватила српски народ. Била је омиљена у обе цркве, високопоштована и вољена због својих особина. Њен утицај најбоље се рефлектује, поред политике и трговине са Западом, највише са Дубровником, у уметности и култури тога времена. Најбољи пример њеног утицаја на образовање и културу је школа за кћерке сиротих родитеља и сирочад коју је основала у Србији. Добро је уочавала друштвене проблеме и одлучила је да непосредно брине о најугроженијој групи међу својим поданицима, о сиромашним девојкама, па се трудила да активним приступом промени околности у којима су оне живеле у читавој области којом је владала.

[/restrictedarea]