Шта је западна „демократија“ донела Републици Српској?

Обојена револуцијаПише Стефан Каргановић

Операција „обојене револуције“ у Републици Српској 2014. године није успела. Реприза је у току

Дејтонски споразум слови за плод договора између локалних зараћених страна и у њега су лицемерно уграђени многи политички институти да би се створио привид демократског уређења. Међутим, од тренутка његовог потписивања 1995. године отпочело је сузбијање демократског процеса у Босни и Херцеговини, и посебно у Републици Српској.

 

НЕДЕМОКРАТСКИ СПОРАЗУМ Недемократичност тог споразума огледа се у флагрантном невођењу рачуна о стварним жељама и аспирацијама грађана Босне и Херцеговине. То се испољава, пре свега, у принудно наметнутим политичким оквирима који сметају свим конститутивним заједницама. Притисцима на њихова вођства, али без икакве консултације са Муслиманима или Хрватима, Вашингтонским уговором 1994. припадницима ове две заједнице наметнут је оквир Федерације БиХ. После интензивног НАТО бомбардовања српских положаја и копнених напада на територију под српском контролом, које су извршиле оружане снаге такође обучене и опремљене од стране НАТО-а, Република Српска је без упита или пристанка својих грађана у Дејтону била принуђена да се интегрише са претходно склепаном Федерацијом и уђе у обновљену Републику Босну и Херцеговину.

У првој фази, политичко решење обликовано је тако да је деловало готово прихватљиво, као лабава конфедерација. Међутим, по каснијем признању западних званичника, тај утисак је представљао само лукавство (у војној терминологији за то се користи израз перфидија) коме су прибегли како би постигли обустављање војних дејстава, али никако и коначни концепт. Имплементација правог циља – централизовање Босне и Херцеговине под „пуним спектром“ контроле западне алијансе – било је предвиђено да отпочне две или три године после тога, када се духови мало смире, али опет без упита или одобрења људи који у тој земљи живе.

Као да и то гажење основних демократских начела није било довољно, Босна и Херцеговина као политичка целина, и њени ентитети појединачно, са свим својим формално изабраним чиновницима, Дејтонским споразумом били су потчињени страном „високом представнику“. Он поступа са широким, и у вези многих кључних питања коначно одлучујућим овлашћењима.

То је скица западног демократског nation building експеримента, или пројекта изградње нације, односно државе, на жалосном примеру Босне и Херцеговине.

[restrictedarea]

ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА И ХИБРИДНИ РАТ Фокусираћемо се на један специфичан аспект примене „демократских технологија“ увезених са Запада на простору Босне и Херцеговине. Под видом класичне „обојене револуције“ то се 2014. године догодило у Републици Српској, неколико година после још увек недовољно разјашњеног разлаза између демократски изабраних носилаца власти са – до не тако давно пре тога – њиховим благонаклоним западним спонзорима.

Да почнемо основним дефиницијама. „Обојена револуција“ је мимикрија народног бунта, са низом спољашњих карактеристика аутентичног догађаја, али са садржајем који се од привида разликује суштински. Методологија ове врсте преврата своди се на релативно прост шаблон. Руководство увек делује из позадине, а јавни учесници мобилисани су у служби коначних циљева који су већини нејасни, или потпуно непознати.

„Хибридни рат“ је, како би се Вук вероватно изразио, то исто само мало друкчије. Субверзивни циљ је апсолутно исти, али он се остварује увезаном применом вишеслојног спектра дејстава, и то је главна разлика. По дефиницији Ростислава Ишченка, „хибридни рат“ је „мешавина политике, дипломатије, економије, финансија, информационих технологија, и тек у последњој инстанци класичних војних акција“. Као што смо се уверили у Републици Српској приликом покушаја 2014. године, чак и релативно прост шаблон класичне „обојене револуције“, и то у овом случају прилично нестручно планиране и трапаво изведене, за несналажљиве балканске властодршце ипак се показао као изазов преголеме интелектуалне и оперативне сложености. Шта онда рећи за унапређену, софистициранију верзију „хибридног рата“, и какве су им шансе да са овом вишеглавом хидром успешно изађу на крај? Опет цитирамо Ишченка, уз наду да овде има представника Републике Српске да хватају белешке за рачун својих послодаваца: „То је трка без краја, у којој онај ко заостане – погине. Као што је погинуо Совјетски Савез.“

У обе варијанте, непосредни, али прикривени циљ процеса је смена непогодног режима и његова замена новом групом управљача који прихватају тесну политичку сарадњу са иностраним организаторима и финансијерима преврата. Процес се одвија на фону вешто артикулисане јавне платформе која не одражава стварне циљеве организатора и извођача, али је демагошки срачуната да привуче и инструментализује најширу масовну подршку, или барем – опет по Ишченку – да формира довољно поуздане „упоришне тачке у друштву“ и да их затим усмери на жељени начин.

Власт у другој држави углавном се не свргава применом војних средстава него политичком конспирацијом, што подразумева коришћење широког спектра обавештајних и пропагандних дејстава, као и модулирано коришћење унутрашњих елемената. Тежња агресора је да унутрашњи поредак и структуре власти у другој држави промени у своју корист.

Процес „обојене револуције“, односно „хибридног рата“, без обзира на употребу крилатица са демократским призвуком, изводи се средствима систематске обмане и самим тим суштински је антидемократске природе. Овде се не ради о доношењу демократије него симулакрума демократије, и то врло цинично конципираног.

 

РУШЕЊЕ ДОДИКА Операција „обојене револуције“ у Републици Српској 2014. године није успела. Реприза је у току.

Наше предвиђање да ће, сходно својим културолошким обрасцима, противничка страна само преиспитати своју тактику и исправити почињене грешке, али да од стратешког циља свргавања руководства РС неће одустати – обистинило се. На инфантилну илузију екипе предодређене за одстрел да им је легитимитет био потврђен на демократским изборима 2014. године, и да их то чини малтене недодирљивим, нико не обраћа озбиљну пажњу. Наша прогноза, да ће – далеко од одустајања – у другој фази преврата у игру бити уведен нови спектар средстава, и да ће неуспешна „обојена револуција“ бити унапређена у „хибридни рат“ против Републике Српске, обистинила се такође.

Циљеви наведених операција су следећи. На првом месту, то је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану Босну и Херцеговину која ће у потпуности бити потчињена страном фактору. Затим, политичко уклањање непогодног играча Милорада Додика, који више не пристаје да свесрдно сарађује на остварењу првог циља или других делова прописане агенде. Поред тога, без обзира на оцену објективног учинка његове политике, чак можда и не својом вољом, председник РС Милорад Додик је израстао у локалног харамбашу који се, често на граници дрскости упушта, барем реторички, у оспоравање многих империјалних смерница. Он зато мора бити сломљен и кажњен, не толико зато што је озбиљан супарник империје већ као дидактички пример другима који би, у противном, могли поћи забрањеним путем недовољне послушности.

Укратко, који инструменти „хибридног рата“ се примењују у овој фази?

Поред опробаног адута – Сребренице – без чега је сваки разговор о укидању „геноцидног ентитета“ незамислив, на столу се налази и низ допунских мера. Када смо код Сребренице, већ је припремљено на хиљаде одштетних парница против Републике Српске, као увод у њено дефинитивно финансијско сакаћење версајских размера. Истовремено, појачаће се и рад на кривичном гоњењу и срозавању ауторитета челника и „стубова“ режима оптужницама за корупцију. Темпирање кривичне пријаве против самога Милорада Додика, да би се поклопило са подизањем напетости на другим секторима, није случајно.

Финансијско гушење РС, вештачко изазивање неликвидности што држави онемогућава да измири своје обавезе према широким слојевима становништва и буџетских корисника, срачунато је да генерише нарастајуће незадовољство и све оштрије захтеве за смену власти. Страни оркестратори пажљиво су проучили менталитет и играју на српску склоност да у једном тренутку повичу „само нека овај оде, па нека на његово место дође било ко други“, и искористиће незрелост политичког расуђивања до крајњих граница у свом рушилачком походу.

Професору Ненаду Кецмановићу дугујемо драгоцени увид у вези са коришћењем правосудног система на нивоу БиХ као средства за подривање уставних одредби на штету Републике Српске и њених интереса. Ова тактика све више ће долазити до изражаја као један од инструмената у „хибридном рату“ за сламање и правно стешњавање Републике Српске.

Присуство искусних и фанатизованих ратника, носилаца радикалних верских учења која у Републици Српској и њеним установама виде свог главног идеолошког непријатеља, нова је компонента која се савршено уклапа у концепт „хибридног рата“. У одређеном тренутку на појединим тачкама у РС са паравојним снагама могло би доћи до сукоба, изазваних са циљем да се произведе утисак о угрожености исламског становништва. То ће бити подлога за интернационализацију вештачки распириване кризе, па самим тим, ако устреба, и страну оружану интервенцију.

Најзад, и ово је најважније. Да заокружимо овај кратки приказ главних линија унапређеног сценарија, у предстојећој „хибридној“ фази пета колона ће и даље бити присутна и извршаваће задатке, али више ће деловати у помоћној улози и са маргине. Можда не видљиву, али главну субверзивну улогу у задавању завршног ударца, преузеће екипа коју Александар Дугин назива „шеста колона“. То су особе уграђене у структуре власти, многи од њих су савршено ушанчени, декларативно подржавају шефа и његову политику, али фактички, из разлога личног опортунизма или зато што су заврбовани, систематски подривају оно што им је дужност да бране.

Председник Милорад Додик приклештен је између оних који га нападају и оних за које мисли да га бране. У одсудном тренутку, попут Слободана Милошевића, он ће притиснути прво на једно, па друго, па треће дугме – и неће се догодити ништа. То је зато што ће му сви, на које као председник рачуна, истовремено отказати послушност. Са лисицама на рукама и врећом преко главе, као његов трагични архетип 2001. године, биће стрпан у хеликоптер који ће одлетети у непознатом правцу.

Ако се ова аналитичка предвиђања остваре, председник и његови најближи сарадници неће имати никога да криве осим саме себе. После за длаку добијених избора 2014. године они су се оглушили о упозорења да се олуја неминовно враћа, и то у жешћем облику. Уместо да утврђују одбрамбене бедеме своје државе, они су се упустили у дипломатске пустоловине којима нису дорасли. Нико им није скренуо пажњу на крах сличне политике коју је пред крај своје владавине повео Моамер Гадафи, нити им је саопштио непријатну коначну судбину која га је задесила.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *