Пропаст запада

Зона сумракаПише ФИЛИП РОДИЋ

Велика цивилизација не може бити срушена споља, све док се сама не уништи изнутра, рекла је америчка списатељица Аријел Дурант. Због тога, за данашњу Европу нису толико опасни било какви спољни утицаји, колико је погубна данас доминантна самоубилачка идеологија

Када индивидуални мислиоци и идеалисти говоре о миру, као што то чине од памтивека, ефекат је безначајан. Али када читави народи постану пацифисти, то је симптом излапелости. Снажни и неистрошени народи нису пацифисти. Усвајање таквог става је одбацивање будућности, јер је пацифистички идеал терминална фаза супротна основним чињеницама постојања, написао је још почетком 20. века немачки историчар и филозоф Освалд Шпенглер, аутор капиталне књиге „Пропаст Запада“ из 1918. године.

Шпенглер у свом делу указује на још један важан феномен чији смо сведоци данас – на разлику између народа и становништва. „Одлучујући није ни фактор заједничког језика или биолошког порекла. Оно што разликује народ од становништва је унутрашњи доживљај ’нас’, који постоји све док постоји душа народа. Назив Римљанин у Ханибалово време значио је народ, у Трајаново време, ништа више од становништва.“ Према Шпенглеру „народи нису ни лингвистичке, ни политичке, нити зоолошке заједнице него духовне“.

[restrictedarea]

Када се са овог гледишта анализира данашња Западна Европа, можемо закључити да је овај човек био заиста у праву, да је истински предвидео „пропаст Запада“, премда је није временски лоцирао, али на чије је симптоме јасно указао, а они никада нису били видљивији него данас. Повода за дискусију о овоме у садашњем свету има прегршт, али директна инспирација и подсећање на Шпенглера била је прича о либералном норвешком политичару, посланику, Карстену Нордалу Хаукену којег је, док га је пљачкао у његовој кући, силовао сомалијски азилант. У исповести датој шведској телевизији НРК под називом „Ја против себе“, Хаукен се присећа бруталног силовања чија је жртва био, полицијске истраге и идентификовања починиоца, његовог хапшења и осуђивања на четири и по године затвора. Због психолошких проблема изазваних овим злочином, Хаукен се окренуо вишегодишњој злоупотреби алкохола и марихуане и „потпуно отупео“. Прича до овог тренутка следи неки „нормалан ток“, с оградом да излаз не би требало тражити у алкохолу и дроги. Оно што следи је илустрација болести Запада која, ако се не буде лечила другим средствима осим алкохолом и дрогама, неумитно води ка самоубиству данашње Европе. Пред крај издржавања казне власти су Хаукену јавиле да ће силоватељ бити депортован у Сомалију. „У том тренутку имао сам емотивну реакцију. Кренуле су сузе, али осећао сам и кривицу и одговорност“, рекао је он. „Због мене он неће остати у Норвешкој, него га чека врло неизвесна будућност у Сомалији“, додао је Хаукен и наставио исповест оправдавајући дела свог злостављача који је „производ неправедног света“.

Ова прича није ни прва, нити последња оваква. Она је само до сада најбоља илустрација самоубилачке клице у Западну Европу убачене либералном идеологијом која намеће пацифизам и толеранцију по сваку цену. Она превазилази разумевање које је постојало за инциденте попут оних у новогодишњој ноћи у Келну када су немачке феминисткиње за сексуалне испаде имиграната кривиле немачке мушкарце и „њихову културу силовања“ или узвикивале како би „мењале расисте за силоватеље“. Превазилази и спремност европског становништва да своје обичаје и начин живота прилагоди, а често и одбаци, зарад поштовања обичаја и начина живота „гостију“.

На крају, треба развејати и једну заблуду, а то је да су пацифизам и толеранција, како их пропагирају данашњи либерални идеолози, у потпуности компатибилни са хришћанским начелом о окретању другог образа. Да, у хришћанству не постоји већа ствар коју један човек може да учини него да се жртвује за Бога или другог човека, али никако не сме у том контексту да жртвује и тог другог. Хришћанин је дужан да другу особу заштити и не сме бити пасиван када је неко у опасности. Велика је ствар што је Хаукен свом силоватељу опростио. Али у том опраштању он ни на који начин не сме да у опасност доведе своје ближње. Зато нема никакво морално право, ни хришћанско, нити либерално, да жали што ће та особа бити уклоњена из норвешког друштва. Да би се избегла Шпенглерова предвиђања о пропасти Запада, иако она сада делују неизбежно, из ума западног човека мора се избацити та клица аутодеструкције уметнута константним самооптуживањем себе и правдањем свих других.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Филипе, Филипе, може то и боље, бар када је о хришћанству реч… Још је Св. Кирило Словенски у разговору са Сараценима пре више од 11 векова објаснио то `индивидуално` и `колективно` код Хришћана, а неки се олако предају деконструкцијама (западног) хришћанства од стране лукавих радикал-либерала… Велика тема, за коју као да нема места у медијима…
    Духовни старци говоре да је преједање – смрт за душу, посебно код жена… Па тако је и са овом пре-ситом и гаситом `Европом` ?! А бројни су примери из прошлости, када су владарима ратови признавани као праведност, – као цару Јустинијану, када је повео `непрофитни` рат против варвара који се нељудски опходили према заробљеницима ?
    И, наравно `Косовски` “мит”, као највећа хришћанска вредност – жртвовање за веру и за безбедност ближњих ?! Презревши то, Запад је заиста `пао` на КиМ 1999. године…
    И није безусловна послушност властима хришћанска врлина – светитељи, мученици су поставили изузетак, – нема послушности у богумрским актима власти, него је дужност хришћана да то не одборавају, чак и да се таквим поступцима супротстављају… И смутљивци су бивали лишени комуникације, ради заштите `колективног`, итд.
    То су неке од порука Православља, – које се као права вера прогања, од његовог настанка, па до краја света….
    А Византија – Константинопољ је пао, када је понестало љубави да се одбрани…. Имајмо то у виду…

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *