Песник без длаке на језику

Реч о поезији Рајка Петрова Нога

Rajko Petrov NogoПише Владимир Димитријевић

Описао је Ного како Срби умеју да примају смртну казну без страха и уздаха, с миром који ум превазилази, јер је њихов Бог – Бог правде

Пред вас ћу изнети свог Нога, онаквог какав је постао задужбинар мојих дубинских песничких залиха. Ово о чему говорим је трајни Ного мог памћења, понављам – са свим деформацијама за које је памћење способно.

ЧЕМУ ПЕСНИЦИ У ОСКУДНО ВРЕМЕ Стихове Ногове срео сам још као ђак Гимназије у Чачку. Сећам се снажног утиска, „хлорофила“ позваног у помоћ против инфантилно озбиљних „ласер-зрака“ у мафијашкој руци, сећам се момака „здепастих и тврдих“ који долазе из Недођије, а што ме је, во времја оно, асоцирало на песму „Скити“ Александра Блока. Појављивао се и Лазар који се удвајао, час као Четвородневни, час као Косовски. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих много сам читао Ногову антологију народне епике, с кратким, али „виљемтеловски“ прецизним коментарима о јунацима који су јездили и Косовом и Приморјем у исти мах, јер је Косово свуда где смо и ми. Онда сам читао „Сузе и соколаре“, и дивио се свему – од наслова књиге огледа до блиставих парадокса. Онда је дошло „Недремано око“ у ком сам сазирао целомудрену кћи природе, веверицу на Калемегдану, и убичину руку и нафору која израња из свакодневних мракова. Вук Исакович је, наивно, опет и опет, узвикивао: „Гле, Срби“… Чуло се и оно: „Ти, који ходиш Српском, стани на Каракају!“ Од „Недреманог ока“ сам знао одговор на Хелдерлиново питање: „Чему песници у оскудно време?“ Јер, Песник је, и под бомбама, у рукама носио толико дарова.

[restrictedarea]

А 2004, кад је песник, онако јуначки, без длаке не језику, говорио у Орашцу поводом два столећа Карађорђевог свитања, схватио сам да његове речи имају велику срећу – јер кад се осврну, онај који их је изговорио стварно стоји иза њих. Па је дошао „Јечам и калопер“, лирска проза, пелуд са грожђа сазрелог под сунцем древних жупа. Било је ту поуздане дечје речи, уграђене у зрела обличја. Било је слатког тепања у мирисном крилу Мајке, али и прераног одрастања у болу који не може да се угаси у границама овог света. Јасно ми је било, после „Јечма и калопера“, зашто је Достојевски рекао да читав живот зависи од неколико успомена из детињства.

Већ годинама Ногово памћење из књиге „Запиши то, Рајко“ носим као своје памћење, па ми се чини да видим Иву Андрића који, под строгим надзором свести, само мало побледи док у ауту с Црњанским, негде изнад Сарајева, доживи да возач умало не слети у понор. Ту је, из милог прикрајка неког срећнијег доба, Ћамил Сијарић, маскиран у Јову, са српском православном породицом која га је, негде на Југу Србије, удомила, и носи кући прасенце купљено за Божић…

СМРТНА КАЗНА – БЕЗ СТРАХА И УЗДАХА Гледам песника Нога како, иако припит, песницом прецизно погађа циљ – трбух Крлежиног трбухозборца Енеса Ченгића, који покушава да Рајка понизи. Видим га како стихом „Да ли је истина или је варка“ изводи из такта Оскара Давича који се на неком скупу у Сарајеву пропиње на прсте свог идеолошког вербализма, а само Оскар и Рајко на том скупу знају да су изазивачки стихови Давичови, својевремено посвећени Ранковићу и Озни. Одјекује са страница ове књиге и оно поучно оријентално „Најтијебоље пушити“, а ето нам и Данила Киша који код Нога уочава „пушачке ноге“ и упозорава га да се не игра животом. Ту је и Скендер Куленовић, који се, с дружином осталом, запутио песничким путем, па, после неколико гутљајчића, уочава кућицу уз тај пут, где би се, вели, лепо и на миру могло писати, на шта „непристрасни“ Раичковић вели: „И пити, и пити“…

А овај што му веће безбожничко пресуђује у Хаду хода кроз Рајкове успомене, незгрбљен, са бадњаком у руци усред Брозовог Сарајева, и опомиње свог пријатеља и сабеседника из младости: „Кад си трезан, досадан си, кад си пијан, безобразан си.“ Ономе што му судише у оствареној Нигдини која неће још дуго, одавде, искрено, поручујемо: „Песниче, 2016. се навршава сто година од бањалучког велеиздајничког процеса, на који су Аустријанци извели преко стотину честитих Срба, свештеника, трговаца, сеоских домаћина и ђака; осуђивали су их на смрт и дугогодишње робије да би доказали да су ’криви’ за 1914… Две године после пресуде, Аустроугарске више није било“… Зна то и Ного, који је описао како Срби умеју да примају смртну казну без страха и уздаха, с миром који ум превазилази, јер је њихов Бог – Бог правде.

Ево, у себи налазим и књигу „Не тикај у ме“, збирку која нам је стећке вратила из богумилског ропства, показујући, песничком речју и аутентичним записом са споменика, да су то наши, српски „стојећци“, православни по вери и духу. Недавно је, у селу Дићи у близини Љига, код старе цркве из средњег века, нађено стотинак споменика скоро истоветних са херцеговачким стећцима.

СРДИТИ СРПСКИ БРЦИ А онда велика, јер часна, до краја поштена, покајничка и преумничка, стиже књига „С мене на уштап“, у којој угледамо Рајкове познанике и пријатеље пред лицем смрти (Калајић, поклоник Хелиоса, у потоњим тренуцима пред својим унутарњим видом има само пепео и слутњу да смо можда карика у неком ланцу, а Момо Капор кјеркегорски стрепи, пружајући руке на другу обалу, коју је, за један дан и цео живот, срео у Хиландару), срећемо „хашке бегунце“ који не беже од своје борбе за народну слободу и наду, прелазимо Дунав и Саву да бисмо поиграли на неком вашару крај манастира, па тамо затекнемо азијске себе, у Србији – Азији, што као да није ни одлазила одавде… Има, наравно, и у овој књизи горког и лековитог хумора, без кога не пролазе Рајкови записи.

„С мене на уштап“ је, међутим, надасве књига о песнику који се каје, који беспоштедно себе разобличава да би поново обрео људски лик.

Брци нашег песника су, док је био млади шездесетосмаш, у доба „Зимоморе“ и књиге „Јеси ли жив“ могли личити на Ничеове. А сада, кад је све дошло на своје место, личе на брке иза којих су стајали светли образи писца „Примјера чојства и јунаштва“, који је са овог света отишао „срећан као Куч, а несрећан као Србин“. Рајко Петров Ного је написао трајну спомен-песму о Марку Миљанову, „срдитом српском брку“ – а његови су, тврди песник, старином од Рашовића, од Маркових…

Радомир Уљаревић је приметио да нико у наше дане међу српским подвижницима Слова није створио такву „етичку архаичну тврђаву“ као Ного; то је, по Уљаревићу, морална тврђава Херцега Шћепана. А ми бисмо рекли да је пред нама и, још једном зидана, у овим и оваквим условима, и тврђава Марка Миљанова, човека који је, у борби за слободу, лио крв и туђу и своју, и, упркос томе, или можда баш захваљујући томе, целог живота вапио за овејаним човештвом, за добротом која све превасходи.

Реч на представљању изабраних дела
Рајка Петрова Нога

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *