Obaveštajci u mantiji

VATIKAN I TAJNE SLUŽBE

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Vatikanska obaveštajna služba postala je javnosti poznata posle objavljivanja dokumenata u okviru akcije poznate kao „Vatileaks“ (asocijacija na „Vikiliks“), ali i monografije špansko-peruanskog novinara Erika Fratinija „Špijuni pape“ („Lespie del papa“) u kojoj je izneo podatke, na osnovu arhivske građe iz Latinske Amerike i SAD, o nekim operacijama vatikanske tajne službe od vremena njene obnove pa do 2008. godine, pri čemu je argumentovao stav da ova služba uvek značajno menja tok ljudske istorije

Papska obaveštajna služba imala je veliko iskustvo, ali i tradiciju sakupljanja i analiza informacija, kao i izvođenja tajnih, specijalnih operacija. Prema rečima najčuvenijeg lovca na naciste Simona Vizentala, obaveštajna služba Vatikana je čak efikasnija od izraelskog Mosada. Trenutno u svom sastavu ima 200 agenata, koje je odlično obučio bivši oficir tajnih službi Italije (Sisde) Dominiko Đani. U službu su inkorporirani kardinali (naravno u tajnosti), monsinjori, sveštenici i poverljivi svetovni saradnici. Prema tradiciji njihov rad tajno koordinira red jezuita, osnovao ga je Ignjatije Lojola u 15. veku, a koji u svom sastavu ima i religiozni i vojni deo.

[restrictedarea]

ARGENTINSKA VEZA Za vreme pape Vojtile, šef vatikanske obaveštajne službe bio je kardinal iz Pjačence Luiđi Podži, koji je umro 2010. u 93. godini. Nije slučajno što je još kao mlad sveštenik bio imenovan za čuvara tajnog arhiva Vatikana. Sada se pretpostavlja da je novi šef Hose Luis Uboldi iz Buenos Ajresa, siva eminencija vatikanske tajne službe u Argentini i, naravno, odličan drug pape Franciska, uz to, poverljiv je čovek Rubena di Montea, bivšeg arhiepiskopa Mersedes-Luhana. Dakle, nije samo prvi čovek Rimokatoličke crkve iz Argentine već i prvi čovek njihove tajne službe.

Ima mišljenja da tajna služba Vatikana ništa ne zaboravlja, a sa novim vremenom prihvata i nove metode rada, poput praćenja, uklanjanja i ljudi i dokumenata, kao i manipulisanja pojedincima ili društvenim grupama. Dobar primer manipulacije tajne službe Vatikana je „Vikipedija“, gde munjevito uklanjaju svaku neželjenu ili pogrešnu informaciju o Vatikanu. A sedamdesetih godina prošlog veka, prema dostupnim podacima, umela je da se nosi i sa CIA i Mosadom, kao i da zaštiti Vatikan od napada Al Kaide.

Poznato je, premda se u javnosti o tome malo govori, da Vatikan ima odličnu obaveštajnu službu. U literaturi se sreću različita imena, mada je deo istraživača naziva „Sodalitium pianum“, kako se zvala kada ju je 1566. godine osnivao veliki inkvizitor Pije V za zaštitu hrišćanstva od raskola i borbu sa opozicijom (neki autori tvrde pak da je formirana 1500, sa geslom „Mačem za krst“). Ova obaveštajna služba zvanično je prestala sa radom 1922. godine za vreme pape Benedikta XV, dok Barbara Ćioli u časopisu Letera 43 navodi da ona zapravo nikada nije prestala da postoji. Prikupljene informacije i dosijei su bili na raspolaganju papi i papskim službama, od diplomatske do misionarske.

 

SIMBOLIKA KLJUČEVA Na grbu Vatikana nalaze se dva ključa. Jednim da sve otvori i učini dostupnim ljudima, a drugim da zaključa ono što nije za javnost. Dakle, kako bi znali šta se planira i šta kriju države u međunarodnoj politici, pape su organizovale obaveštajnu, tajnu službu. Faktički je opslužuje sva rimokatolička crkvena jerarhija, uz pomoć više od 500 diplomatskih predstavništava, mnoštva biskupa, monsinjora monaških redova… koji sistematski sakupljaju različite informacije, ne samo o (ne)radu potčinjenih već i o politici i ambicijama konkurentskih crkava i država. Na kraju, obaveštajne informacije Vatikan dobija i od različitih rimokatoličkih organizacija ujedinjenih u asocijaciju „Katolička akcija“, ali i od političkih partija rimokatolika. Sve te informacije se šalju u Kongregaciju svete kancelarije, gde ih potom ogroman aparat analitičara proučava i klasifikuje, tj. prosleđuju na dalje rešavanje. Tomas Morgan, autor knjige o Vatikanu, napisao je: „Dan i noć pristižu Svetom prestolu informacije, vesti (dobre i loše), čak i iz najudaljenijih delova planete.“

Važan centar vatikanske obaveštajne službe su rezidencije papskih nuncija (ambasadora), internuncija i apostolskih legata (predstavnika pape).

Vatikan je, navodno, oktobra 1939. godine, samo mesec dana posle otpočinjanja Drugog svetskog rata, organizovao u svom državnom sekretarijatu tzv. Biro za informacije, a vodio ga je biskup koji je službovao u carskoj Rusiji Jevrenov, jedan od najstarijih špijuna Vatikana, navodi Barbara Ćioli. Potom je taj biro organizovao niz filijala u svetu, a stotine agenata je poslato da rade u njima. Izgovori su uvek bili humanitarne prirode: da se brinu o zarobljenicima i izbeglicama, da pomažu gladnima itd. Na taj način je vatikanska agentura pronikla u mnoga mesta, od zarobljeničkih logora do emigrantskih zajednica; kada bi pronašli saradnike, snabdevali bi ih radio-prijemnicima, literaturom, muzičkim instrumentima ne bi li prikrili špijunsku delatnost. Na kraju, Biro informacija Vatikana izrastao je u značajniju obaveštajnu organizaciju, koja je čak snabdevala informacijama SAD i Englesku. No on nije glavni u obaveštajnoj delatnosti Vatikana, on je samo odeljenje tzv. Centra informacija za Boga.

 

POSLERATNA DELATNOST Po okončanju Drugog svetskog rata obaveštajna služba Vatikana je reorganizovana, ujedinila se sa obaveštajcima iz reda jezuita. Krajem aprila 1948. godine u jednom rumunskom listu objavljen je članak „Delatnost špijunske službe Vatikana“, u kojem je iznesena suština. Naime, papa Pije XII je zahtevao od svih rimokatoličkih organizacija, monaških redova i crkvenih aktivista i političara da iskoriste svoje mogućnosti i sakupe važne informacije, te ih predaju vatikanskoj obaveštajnoj mreži, ili američkoj ili britanskoj ako nje nema, sve radi borbe sa komunizmom. Informacije od posebnog tajnog značaja papa je zahtevao da se dostave u glavni centar vatikanske obaveštajne službe.

SAD su značajno uticale na vatikansku obaveštajnu službu upravo preko jezuita. Od 28.234 člana ovog reda, 1946. godine njih 6.282 se nalazilo u ovoj državi, u Španiji 4.973, Engleskoj, Kanadi, Irskoj i Belgiji 3.154, Nemačkoj i Holandiji 3.100, Francuskoj 2.450, Latinskoj Americi 2.353, Italiji i drugim državama oko 1.356.

Vatikanska tajna služba bila je veoma aktivna u Južnoj Americi i pravoslavnim državama, posebno u Rusiji, Ukrajini i srpskim zemljama, za vreme pape Jovana Pavla II. Njihova struktura i obaveštajna mreža umnogome je prevazilazila zvaničnu i poznatu žandarmeriju Vatikana.

Međunarodna zajednica je priznala da se Vatikan nalazi pod vlašću Svete stolice, te je zato pravni subjekt i član međunarodnih organizacija. Sveta stolica je član Svetske trgovinske organizacije (STO), Uneska itd. To je i jedinstveni internacionalni subjekt koji je Kina priznala kao punopravnog učesnika međunarodnih odnosa. Sveta stolica je potpisala i mnogobrojne konvencije i ugovore koji se tiču prava čoveka, ali i protivnuklearnih rezolucija. Iako, dakle, pravo sugeriše kojim putem ići u korišćenju terminologije, stavićemo uslovni znak jednakosti između Svete stolice, Vatikana i Rimokatoličke crkve, smatrajući da se radi o istom, a manifestovanom kroz tri pojavna oblika.

Vatikan je među najmanjim državama na svetu. Ime je dobio po brdu Mom Vaticanus, što u prevodu sa latinskog (vaticinia) znači – mesto proricanja. Sveta stolica, a ne država Vatikan, ima status posmatrača u Ujedinjenim nacijama, pri čemu je jula 2004. godine stekla i pravo glasa.

Prema realističkim koncepcijama međunarodnih odnosa, svaka država teži da dominira i utiče na druge aktere u svetskim političkim procesima. To im zadaje domaći zadatak da povećavaju vojnu moć i stvaraju različita oružja. Posledica je pojava država supersila, regionalnih sila itd. Javljaju se različiti blokovi i koalicije. U zonu konflikta, po pravilu, uvode se vojne jedinice, a sve vreme diplomate pregovaraju… Od ovog pravila nije izuzet i Vatikan, tačnije Rimokatolička crkva, koja gradi specifičan odnos sa svetom, ali u kome i te kako ima želje za dominacijom i kontrolom ljudi i ljudske delatnosti.

[/restrictedarea]