„О ЋИРИЛИЦИ И ЗАВЕРИ”

(Одговор на текст објављен у „Печату” од 8.4.2016.)

У „Печату“ од 8. 4. 2016. објављен је текст под насловом „Ћирилица у српским медијима и хрватским школама“, у којем професор Александар Милановић интерпретира телевизијски прилог чији сам аутор. „У име коректности“, да цитирам проф. Милановића, молим да мој одговор објавите у целости.
„Зашто су на РТС-у цензурисане изјаве о хрватском књигоциду, Дубровнику и о ’босанчици’? Да ли се и на српској телевизији са српског прелази на хрватско становиште?“
Та питања посебно су издвојена из текста и тиме наглашена. Није намера да буду реторска, напротив! Сама питања сугерушу одговоре, који су детаљније разрађени у тексту. Ту су и два поднаслова: „Права питања и непожељни одговори“ и „Како се кроји јавно мњење“. Уз овај други одмах стоји и одговор (наглашено издвојен) – „сурова монтажа“!
Не, то сигурно није „етикетирање“?! Оптужба?! Таман посла!!!
Професор, имајући у виду његово звање и занимање, морао би да зна да између реченице коју сам написала у смс-у „Монтажа је сурова“ и синтагме „сурова монтажа“, коју је конструисао, постоји разлика у значењу, додатно појачана у остатку текста.
„Монтажа је сурова.“ Реченица еуфемизам. Израз обзира према професору институције на Студентском тргу (а чију сам диплому стекла). „Монтажа је сурова“ може да значи да су дигресије занимљиве на предавању, али да нису „згодне“ у краћим телевизијским формама; или да је одговор трајао дуже него што се оном ко говори чини (дешава се некад да и гостима у емисији уживо „пролети“  29 минута, па помисле да смо убрзавали казаљке); или чак да је она „друга страна“ деловала убедљивије, па је боље уклонити неки део приче… или све то заједно. Сад схватам: наивна брутална искреност дечака из Андерсенове бајке ипак је бољи начин комуникације!
Кад скраћујете причу да би се уклопила у предвиђено трајање, наравно да „страдају“ одломци који мало „скрећу“ са основне линије приче, али поштујете целину. Јасно је (и из тзв. тонских делова) да професор „поздравља иницијативу за промену школске праксе“, али и да има „одређене сумње“, као што је касније написао у писму. Зато ћу на питања проф. Милановића дати тачне одговоре (надам се да су само такви „пожељни“).
Професор пита зашто је „цензурисан исказ о књигоциду“. Да је емитован исказ проф. Милановића, морао би да се чује и одговор професора из Загреба. Јасно је какви су ти одговори, јер саговорнике нисам тражила међу онима који књиге спаљују или подржавају спаљивање. (Уосталом, ти који спаљују књиге, не заслужују да се њихов глас чује, бар не у емисји или прилогу који припремам.) Књигоцид и дело А. Лешаја свакако ће бити тема, као што сам написала и у смс-у који су читаоци „Печата“ већ видели. Коначно, уредник и водитељ емисије у најави прилога рекао је да су се „у Хрватској не тако давно палиле књиге на ћирилици“. Да ли је то „цензура“? „Прелазак српске телевизије на хрватско становиште“?
Дубровник. Професор јесте значајан део говора током снимања интервјуа посветио дубровачкој књижевноти, али исто тако сетиће се и да сам му рекла да је та тема, ма како повезана с питањем ћирилице, ипак део друге приче, као и да сам напоменула да смо дубровачкој књижевности посветили значајан део једне од претходних емисија, у којој је емитован и интервју са проф. Златом Бојовић, нашим најеминентнијим познаваоцем дубровачке књижевности. („Неверне Томе“ све то могу видети на сајту РТС-а и на званичном „Јутјуб“ каналу емисије „Око“: „Ћирилица у Сабору“, 21. 5. 2015. године.) Било је тада замерки „с оне стране границе“; искусније колеге кажу – кад критике долазе са два супротстављена пола, то је знак да сте на правом путу.
„Босанчица“. Уместо реченице у којој је помиње, определила сам се да „тонски“ емитујем део у којем проф. Милановић говори о намери да се „добар део корпуса писаног на тлу данашње Хрватске прогласи хрватским“. Исто тако, на тврдњу проф. Жагара да, кад се говори о „фрањевачкој, босанској писмености“, чују се „из српских кутова одјеци мишљења да је то српско“, одмах следи одговор проф. Милановића да „сви најзначајнији слависти мисле да све што је штокавско јесте српско“. Уз набрајање имена тих слависта из 19. века, одговор је деловао убедљивије, а у тој „полемици“ београдски професор добио је више простора него његов колега загребачки, па и прилику да „поентира“, што у телевизијском прилогу вреди више него прости збир минута. Све то, наравно, може се видети. (Поново упућујем на сајт РТС-а и „Јутјуб“, емисија од 30. 3. 2016. Овде бих могла да подсетим и на емисију од 7. 2. 2014. кад се навршио век и по од смрти Вука Караџића. Можда је и то доказ „потискивања ћирилице“ и преласка „на хрватско становиште“?)
А шта рећи о довођењу у везу емисије у којој један саговорник говори свој став о ћирилици и друге у којој је емитован прилог о ћирилици у Хрватској? „Комедијант случај режирао“, каже професор. Не могу да се отмем утиску да није фер Милоша Црњанског користити за извођење закључка, који, ако сте објективни, не можете описати другачије него речима које проф. Милановић назива „пејоратвним етикетама“ и „клишеима“.
Професор може (и треба) да критикује прилог или емисију, то је легитмно право не само учесника него и свих гледалаца. Објективна критика је пожељна и као новинар увек сам спремна да је чујем и уважим. Али како назвати пример у којем се личном незадовољству неким прилогом даје шире (готово универзално) значење „преласка српске телевизије на хрватско становиште“, а не употребити већ поменуте „тенденциозно формулисане и излизане клишее“ као што је „теорија завере“?
„Прелазак на хрватско становиште“ приписује се РТС-у, јединој телевизији са националном фреквенцијом у Србији која користи ћирилицу. Добро, то јесте наша законска обавеза, сложићемо се. Али биће да има нешто више од „законске обавезе“ у нпр. конкурсу за идејно решење ћириличног фонта који ће се користити у производњи програма. Пре је то подстицај јавности да промишља о новим фонтовима и ћирилици као писму, враћање ћирилице у фокус… То је тек један од примера који се могу тумачити на различите начине, али свакако не као одустајање од ћирилице или цензура.
Професор каже да треба у два система покренути питање статуса ћирилице: образовном и медијском. У том другом систему, чинимо колико можемо. Онај први – пре је у „опису посла“ неких других. Надам се да им наш прилог није засметао у тој активности.
Искрено, почињем да све више верујем у виталност и снагу ћирилице – кад може да поднесе покушај одбране, какав је објављен у „Печату“ бр. 415, онда ће се ваљда некако изборити и са прекограничним нападима и отимањима. Цео текст „Ћирилица у хрватским школама и српским медијима“ подећа на једну од прича на којима су многи од нас одрастали: сетићете се пастира који је викао „Вук, вук!“, тек онако, из шале, да провери спремност сељака да му помогну. А кад се вук заиста појавио, нико му више није веровао. „Наравоученије“ је јасно, као што је очигледно да ни РТС ни „Око“ нису вук из приче.
Ово писмо је само одговор на директну прозивку. Писала сам онако како мислим (говорим) и молим да се чита баш како је и написано. Свако евентуално „читање између редова“ и „импутирање“ неког другог значења, како је то учињено у тексту објављеном 8. априла, схватићу као покушај да се мој новинарски стил, иначе врло једноставан и јасан, „загади језиком идеологија“. Тај језик не говорим и одбијам да на њему полемишем.

Драгана Игњић, новинар РТС-а (аутор „инкриминисаног“ прилога емитованог у „Оку“ 30. 3. 2016)