Нова партија „шаха“ САД и Русије

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Академик Василиј Микрјуков (Академија војних наука из Москве) оценио је да је у току „нова партија“ на великој шаховској табли, а да је почела 30. септембра 2015. године ступањем Русије у рат са Исламском државом. Према другом, такође важном аналитичару Јевгенију Радугину, нова партија геополитичке борбе САД и Русије започета је 12–13. априла 2016. изјавом Џона Керија да је трансатлантско партнерство формирано (преко Споразума о трговини и инвестиционом партнерству са ЕУ), што значи да је прва етапа завршена, те да су се свих ових последњих година „фигуре“ распоређивале на табли и сада партија може да почне

У познатој књизи Збигњева Бжежинског Велика шаховска табла (1998) све државе представљене су као фигуре у рукама искусног шахисте. САД су прву партију играле са својим глобалним супарником – СССР-ом и добиле. Сада је, према бројним аналитичарима, започета нова партија, мада се не слажу са датумом, бројем учесника, местом отпочињања и перспективама исте за поједине учеснике. Према Бжежинском нова партија геополитичког шаха се води на евроазијској плочи (велика шаховска табла), јер Империја овде није успоставила доминацију у жељеном обиму. Партија ће се, према аналитичарима Вашингтон поста, завршити променом светског поретка у корист САД.

Но Иља Пожидајев оцењује да са сигурношћу можемо рећи да се постхладноратовске прогнозе америчких геополитичара не остварују, чак доживљавају фијаско. Бжежински је и сам 2013. године у чланку „Стратешки поглед: Америка и глобална криза“ кориговао своје закључке из књиге Велика шаховска табла, наводећи да ће се догодити глобална реформа светског поретка и то у корист не САД већ Индије, Кине и делимично Русије. Према Бжежинском ово треба да се догоди до 2025. године. Поменути Пожидајев је уверен да ће и ова прогноза Бжежинског морати да буде измењена, овај пут (и) у корист Русије. Прво, јер прогнозирати је тешко, то је крајње незахвалан посао. Друго, у светској политици појавили су се нови играчи: верски терористи, нове државе, транснационалне корпорације и финансијско-политички центри моћи, a сви они прикривају своје интересе различитим идеологијама, а што је најважније „велика шаховска табла“ више није само Евроазија него цела планета, при чему је доскора мирна Западна Европа такође увучена у „игру“ у статусу обичног пиона или у најбољем случају коња.

ВЕЛИКА ПЉАЧКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ Проблем за САД је и то што је током последњих година започела глобалне и ризичне геополитичке партије које је оставила нерешене, јер јој је понестало снаге. Да би снагу обновила, потребан јој је велики плен – пљачка Европске уније, а њу ће омогућити Трансатлантски споразум о трговини и инвестицијама.

Споразум о Трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству (Trans Atlantic Tradeand Investment Partnership, TTIP) дуго је био тајна, а сада су западни медији дошли до његових делова (Индепендент и бриселска друштвена организација Праћење корпоративне Европе – Corporate Europe Observatory, CEO). У анализи документа истакли су да постоји „лавиринт процедура које онемогућавају усвајање предлога ЕУ и супротстављање америчким интересима“. Споразум омогућава америчким корпорацијама и привредним групама „размах властитог утицаја на регулисање сарадње“.

Кенет Хар из CEO-а истиче: „Нове инструкције описују дуге процедуре, укључујући и проверу утицаја бизниса на економију. Овакве мере већ су се незванично користиле за слабљење позиција ЕУ у контроли финансијског сектора до краха 2008. године, али и за одобравање компанијама из САД да сакупљају личне податке о Европљанима и за блокирање европских закона о експериментима над животињама и авијацији.“ TTIP такође обавезује Европску комисију (владу) да се консултује са властима САД о доношењу нових закона, а државе чланице и Европски парламент се у потпуности ограничавају у вези с овим (законодавним) питањем. Елем, јасно је да ће нови бирократски лавиринти (оцене, утицаји, дијалози, консултације и праћења, која се уводе у „сарадњу“ САД и ЕУ) спречити усвајање и доношење било каквих предлога, односно закона који нису у интересу америчких корпорација.

Јасно је, дакле, да Споразум о трговини и инвестиционом партнерству представља геополитички потез који треба да САД донесе нове приходе које би искористила у борби са својим противницима. Наравно, отвара се и питање како је то могуће?

Џон Кери одговара на следећи начин: „Не треба правити грешку и умањивати значај Споразума. Овај трговачки споразум је високог нивоа са далекосежним циљевима.“ И заиста Кери је рекао једну велику истину. То није уобичајени споразум, каквих је у свету много. Споразум о трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству са ЕУ представља пројекат који има за циљ да промени архитектуру светске економије: „Када развијемо дубинске везе на бази Трансатлантског споразума, ми можемо писати правила међународне трговине на основу својих вредности“, наглашава Кери.

Друга изјава Џона Керија дата је не седници Тихоокеанског савета за међународну политику у Лос Анђелесу: „Спољна политика – то је економска политика, а економска политика – то је спољна политика“, при чему је додао да је због ових циљева покренут сукоб у Украјини.

Уколико, дакле, обратимо пажњу на садржај Керијевих речи можемо закључити да се говори о партнерству, којим се утврђују нова правила за светску економију. Ова правила, према Керију, треба пре свега да служе процвату САД. Уз овај споразум провлачи се и ширење америчке правне јурисдикције на целу планету. Другим речима, сви који прихвате Споразум стављају крст на свој суверенитет.

Русија, наравно, није прихватила овај споразум са САД, што значи да неће живети по правилима по којима ће врло брзо почети да живи остатак планете, при чему ће започети и подела, раскол држава на оне који неће у „бојно поље“ и оне које неће да се приклањају ни једној страни. Управо због тога Русија заговара Евроазијски савез, који би довео до равнотеже снага између водећих држава света, тј. између оних које улазе у Споразум о трансатлантској трговини и инвестицијама и оних које стоје на супротној страни.

ЕВРОАЗИЈСКИ САВЕЗ КАО ПРОТИВТЕЖА САД Русију не виде као партнера, јер је сматрају опасношћу за англосаксонску цивилизацију, те је треба уништити: морално, географски, национално. Шанса Русије да сачува суверенитет јесте у стварању економског савеза, који би имао довољно производних и потрошачких могућности како би се развијали. Према томе, Евроазијски савез је реална шанса и фигура у геополитичкој „шаховскј партији“ са САД. Уколико би у савез ушла Украјина, онда би премоћ над САД била очигледна.

Ипак, руски партнери у Евроазијском савезу су пасивни, а поседују и стратегије и маштају да преваре остатак света, укључујући и Русију, при чему има и опортунизма – чекају ко ће бити победник, па тек онда да „ускоче“ у његово јато.

Но има и позитивних примера. Наиме, бројне су државе које не желе да изгубе свој суверенитет и културну самоидентификацију и због тога са великом пажњом и надом гледају на Евроазијски савез. Такав је, на пример, Иран. Тек када је Ирану омогућено да привремено извози пољопривредне производе у Евроазијски савез без царина, уследила је велика активност Вашингтона око Техерана, а избио је и конфликт у Нагорно-Карабаху, који може да искомпликује односе између држава чланица и потенцијалних чланица Евроазијског савеза. Иран ће, према мишљењу аналитичара, пре или касније ући у Евроазијски савез и тиме би се надоместио потенцијал и недостатак Украјине. Са Ираном овај савез би био стабилан и потпуно спреман за конкуренцију са остатком света.

Овакав је распоред фигура у новој геополитичкој борби САД и Русије. Следећи потез Русије је усвајање нове спољнополитичке доктрине. Шансе да Русија победи су велике, а први успеси се очекују када државе које потпишу Споразум о трансатлантској трговини и инвестицијама постану таоци америчких правила живота. Избављање из талаштва биће тешко и највероватније крваво. На крају да цитирамо већ помињаног Јевгенија Радугина који је рекао: „Нова партија је почела. У њој Русија има велико преимућство, јер знамо да живот није шаховска табла већ – покер“!

Да у Радугиновим речима има истине говоре и следеће чињенице. Наиме, заједно са сарадњом између САД и Русије одвија се и борба на Блиском истоку и у непризнатим државама (Косово и Метохија, Абхазија и Јужна Осетија), а нови сукоб избио је и око Украјине и повратка Крима у састав Русије. Мере САД објаснио је министар одбране Ештон Картер 7. априла 2015. године. Предузете мере требало је да допринесу тзв. задржавању „руске агресије“, а сачињавале су их: модернизација америчког нуклеарног оружја, развој беспилотних летелица и стратешких бомбардера, развој ласерског оружја, али и нових система наоружавања, при чему није саопштио детаље о каквим се системима ради. Према подацима британског Гардијана током 2015–2025. године САД планирају да потроше 355 милијарди долара на 12 нових стратешких подморница са нуклеарним оружјем, затим на око 100 стратешких бомбардера, нове интерконтиненталне ракете и хиљаде крстарећих ракета, које могу наносити и нуклеарни удар. Али мере су дефанзивне, а Русија је у овој фази у најмањој мери са Кримом Американцима одузела макар топа. При томе, Американци су прилично немоћни. Јер када се сабере од чега стрепе, види се да су то, поред интеграционих капацитета, још две ствари код Руса: прво, нуклеарно оружје којим могу уништити САД, и друго, чињеница да је Русија стални члан Савета безбедности са правом вета. При томе, ако посматрамо последњу деценију, мора се признати да амерички расходи усмерени ка одбрани нису довели до повећања борбене готовости армије, за шта постоји мноштво разлога. С друге стране, Москву је највише љутила реформа међународног права од стране Вашингтона, којом је утврдила два принципа: принудну смену лидера суверених држава (са њиховим прослеђивањем Међународном суду) и, друго, принудно разоружање опасних земаља (са аспекта интереса САД). Москва је схватила да је она коначни циљ ове реформа међународног права. Све ово, према речима Алексеја Фененка са Универзитета Ломоносов из Москве, сукобу САД и Русије даје велики (психолошки) потенцијал конфликтности, које би разрешио само већи проблем од сиријског, а који би ујединио две државе у његовом решавању. Једноставно, од краја Хладног рата сабирале су се негативне тенденције, које објективно ове стране воде ка оружаном сукобу. У прилог овоме иду и подаци који указују да се европски систем безбедности демонтира, демонстрира се сила од стране САД, а стратешког дијалога нема ни на видику. У том контексту треба се подсетити мисли америчког политиколога Џона Луиса Гедиса, који је Хладни рат назвао „периодом дугог мира“.

Геополитичка „партија шаха“ између САД и СССР-а завршена је условном победом првих. Ова победа означила је почетак потпуно нове епохе која је захтевала оригиналне геополитичке обрасце. И док је Запад славио „победу у Хладном рату“, Семјуел Хантингтон је упозоравао да је победа привидна и дотиче се тек површинских стварности. Да би победа била коначна, Русима се мора одузети властита цивилизација и цивилизацијски образац, идентитет чији су носиоци. Потребно је „преумљење“ обичног човека, наметање западног цивилизацијског обрасца, односно потпуно укидање руског националног идентитета. Експеримент на ову тему, интересантно је, одвија се на Србима како би се у тоталитету применио на Русе. Ипак, чини се да су Американци овај пут закаснили.