Лирска кућа Рајка Петрова Нога

Пише Никола Маринковић

Рећи за неко књижевно дело да има „прецизну архитектонику“ одавно је само флоскула, међутим, у појединим случајевима ова овештала метафора и даље може бити носилац смисла. То је случај са новом збирком Рајка Петрова Нога Преко пепела, унутар чије пажљиво изграђене композиције се може препознати метафора куће. Отуда можемо причати и о њеној архитектоници, али уз напомену да овај појам више није замена за стручније термине већ реч која нам може приближити унутрашњу структуру ове необичне књиге

Француски филозоф Гастон Башлар је у Поетици простора писао да је кућа космос „у правом смислу те речи“. Она је представа света у малом: има своје подземље, своју овостраност и своја небеса. Ово архетипско значење куће није далеко од структуре нове збирке Рајка Петрова Нога. Преко пепела се састоји од три циклуса, уоквирена уводном и завршном песмом, они опевају лирски интимни простор састављен од „Иконостаса“, „Укућана“ и „Предака“, који метафорички описују Башларову путању архетипског смисла куће, али од крова ка темељима. Обрнут је и пут до ове метафоре: док француски филозоф кућу описује од феномена рођења, Ногов лирски субјект кући прилази са самртне границе у којој, како пева у уводној песми, „Сат ти је стао / Је стао сат“. На тој дучићевској „страшној међи“ пева Ного у другом лицу једнине свом (и свачијем) подвојеном субјекту, „Нема те више // Ни тебе / Ни света / Који си / Залудно васкрсавао“. Но ако је кућа метафора света, односно космоса, то се и тај свет васкрсава лирском архитектуром која се нигде не именује, али је тим пре стабилнија јер је дубоко унутар метафоре куће која за народ лирског субјекта, који „лута и пати“ („Запис о Црњанском“) има дубоко значење.

Метафору куће употпуњују и илустрације које припадају Ноговом аутобиографском простору, па неопрезног читаоца заводе да пође лакшим путем и трага за интимним, наместо универзалног смисла ових стихова. Илустрације су, међутим, интересантне јер предочавају један од најстаријих начина на који поезија настаје: од слике ка стиху. Оне такође помажу и да се понеки сложенији стихови „откључају“, али овакво читање има смисла тек уколико не дозволимо овим интересантним ликовним додацима да преузму примат на оним што је у поезији најважније.

ШЕТЊА КРОЗ КУЋУ На Ноговом лирском „Иконостасу“ су не само сакрални већ и заветни ликови српске историје. Сем Христоса, Недреманог ока које бди над светом, али не тако да је његошевском лирском субјекту свагда лако у њему („Негде се сруше планине / Кад трепне Недремано // А камоли кад заспи // Је ли затворено / Небо над нама“), ту су и Богородица, Свети Сава, Василије Острошки, Света Недеља, новозаветни васкрсли Лазар, али и Његош и Гаврило Принцип. Истовремено, њима је придружен и дисонантни глас „Анђела мучања“, који долази „Из аветињске тишине“ и дискретно подрива напор опредмећења архетипског простора, искушавајући лирског субјекта непрестаним подсећањем да се, будући на међи, може налазити не нужно у близини Бога него ништавила. Ништитељски замах „Анђела мучања“, који тежи да закине говор („На прву реч / Завртеће се пентаграм / Електрична тестера“) тиме само наглашава да је чин васкрснућа (теоретичари би радије рекли реконструкције) заветног простора куће својеврстан подвиг, свесни напор лирског субјекта пре колективом и свецима којима „Испод свечане одежде / Вире везене чарапе / Опанци преплеташи“.

На први поглед необично присуство сата у „Иконостасу“ (у сакралном времену сатови су излишни јер се вечност не може измерити) оправдава се заветном компонентом овог циклуса, обликованом песмама о Његошу и Гаврилу Принципу. Уводни стихови песме „Стопе“, очигледно инспирисане једним од београдских графита, ефектно комбинују споменички и песнички део Принциповог култа, као превласт памћења над протоком времена: „У време утиснуте / Залити не можете // Ту смо наглас срицали / Метрику бола“. Тиме се показује да ход времена, сам по себи ништитељски и сродан деловању „Анђела мучања“ није властан над оним што је остало унутар колективног памћења, чиме се открива и дубоки смисао ових песама. Оне, насупрот заводљивом и непотпуном аутобиографском значењу, не обликују лирску кућу песника већ заветни простор колектива, „строго одабран“ да преживи „ако нестанемо“, како пева Ного у битном „Запису о шари“.

Средишњи циклус „Укућани“ обликован је око фигура и простора које омеђавају интимни простор лирског субјекта, иако и он архетипском симболиком („Бадњак“) досеже до универзалног смисла. Њега чини и неизоставна фигура оца, која се са слике сели у вечност: „И поглед му је наливен / Увидима са оба света // А опет као у жртви / Кротак // Не допада му се / Ни тамо ни овамо“. Овом позицијом на међи светова, фигура оца се обликује као праузор, модел лирског субјекта, који певајући са сличне позиције, мора неизоставно доћи до њега и приближити се његовом искуству. С друге стране, и фигура мајке архетипски је удвојена на личну („Мајка“) и колективну родитељку – Богомајку (у песми „Два гласа“). Универзализовање личног митским симболима у другим песмама циклуса остварено је на различите начине, како преко директног, насловног упућивања на архетипски смисао („Брат“, „Даница“, „Грм“, „Псалам“), тако и преко специфичних поетских слика у песмама чији наслови не сугеришу архетипска значења („Увелак“, „Слика“, „Разговор“, „Шарпеј“, „Франсоа“). Тако пас шарпеј постаје митски чувар у преокренутој статици светова: „Са стране који гледаш Тророги / Знај да је ова троглава звер / Мој лични Кербер // Неће јој промаћи нежељен гост“, наговештавајући да се путеви универзализације личног искуства, као темељ ове лирске грађевине, шире од националних ка општељудским, цивилизацијским темељима, који су и сами у опасности од, како песник каже у једном интервјуу, „претемељивања“. Циклус „Укућани“ завршава се поменутим „Псалмом“, песмом о сину чије митско име („Петар“) не продужује само хришћанску већ и породичну традицију: „У Праоцу се утврдио / Оца свог оца обновио / И у светлост се обукао.“

Трећи циклус, „Преци“, отвара већ помињана песма „Запис о шари“, која попут херменеутичког кључа ове лирске куће, оспољава подвиг сећања као примарну лирски намеру из које креће певање. Она, истовремено, цитатима маркира књижевне фигуре који су духовни преци лирског субјекта и темељи његовог дома. Ту су Свети Сава (овде и као песник), колективни епски певач, Петар Кочић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Васко Попа, Иво Андрић, и неизбежни Милош Црњански. Готово свакоме од њих, али и Момчилу Настасијевићу, Бранку Ћопићу, Меши Селимовићу и Стевану Раичковићу, посвећена је по једна песма циклуса „Преци“, у истовременом напору стилског и значењског наследовања узорима. На тај начин се укупна сржна метафора куће усложњава стилским варијацијама којима лирски субјекат свој говор отвара за предачке појединачне гласове, на још један начин сведочећи да је његова интимна кућа заједничка кућа свих нас који наведене класике српске књижевности доживљавамо и као своје. Истовремено, овим поступком се смисао заједнице обогаћује, па она сем заједнице језика и порекла постаје и заједница културног памћења, а она се самообнавља сваким новим песничким стварањем, у којем се „емитује на хартију“ запис не затвореног, индивидуалног искуства већ „Звезданог свеспасавајућег / Памћења“. Но како индивидуализовани песнички субјект (превасходно кроз уводну песму, као и лирски агон са „Анђелом мучања“) и стилски индивидуализовани предачки гласови показују, урањање у колективно и предачко не значи и губљење личног, чиме је постигнута она песничка мера на којој савремени ствараоци често падају. Ова мера, поред брижљиве архитектонике књиге која истовремено баштини архетипску симболику, али је и стваралачки преокреће, највећи је квалитет нове збирке Рајка Петрова Нога.

ЗАВРШНИ ПРИЗИВ Страшна позиција међе, на којој се лирски субјекат, попут позног Дучићевог нашао, не може трајати бесконачно, поготово кад је сат, како завршна песма понавља, неопозиво стао. Отуда се напор васкрсавања куће/космоса/света/колектива испоставља у свом ултимативном значењу и као уобличавање искуства пред сусрет са Творцем. Завршна песма „Пођимо кући“ на више начина сугерише ово поетско кретање. Насловом она метафору куће проширује на сакрални простор у коме се отац и Праотац стапају у јединствену фигуру Бога, а лични, овоземаљски свет се све више смањује и сели у онострано: „Ципеле у предсобљу / Папуче крај кревета / Ујутро понеки зрачак/ / На то се свео свет//.“ У тој тескоби се лично искуство лирског субјекта коначно довршава да пређе у вечно, ванвременско искуство. Парафразирани Дучићев стих који завршава ову песму и целу збирку, „Пођимо најзад кући / Време је мрети“ упућивањем на кључне мотиве збирке ефектно заокружује лирски подухват песника, а цитатношћу се надовезује на метафизичке песме не само Јована Дучића него призива и много дужу хришћанску традицију бездомности у овом свету. У сустицају са другим, пажљиво одабраним цитатима класика српске књижевности, завршни стихови упечатљиво упућују на најдубљу (о)поруку Ногове збирке, да је српски народ највећи у својој књижевности, а да је она најбоља у остварењима која, не губећи национални, досежу најуниверзалнији смисао.