Исток и Запад – без „губљења“ у преводу

Концерт Нинга Фенга у Коларчевој задужбини у Београду

Пише Смиљка Исаковић

Прошла су времена када се за музичаре са Далеког истока сматрало да не схватају западну уметничку музику, да свирају све ноте технички савршено, али да увек недостаје суштина

Против уобичајене и деценијске кризе културе и уметности код нас, Коларчева задужбина се бори на једини прави начин – добрим концертима. Цeнтaр зa музику Кoлaрчeвe зaдужбинe у сaрaдњи сa „Teлeкoмoм Србиja – MТС“ пoкрeнуo je нoви циклус кoнцeрaтa у сeзoни 2015/2016. пoд нaзивoм Кoлaрaц – Tвoj свeт музикe, па је публика Београда могла да чује 20. априла наступ Камерног оркестра „Франц Лист“ са солистом – кинеским виолинистом Нинг Фенгом, који је истовремено и уметнички руководилац истог. Овенчан блиставом каријером, наградама, дисковима, турнејама и, свакако, the last but not the least, виолином Страдиваријус из 1721, која му је предата на коришћење на понос власника, млади Фенг је студирао у Сечуану, а онда у Европи (Берлин, Лондон – на Краљевској музичкој академији, где је био први студент који је освојио 100 поена за дипломски реситал). Прошла су времена када се за музичаре са Далеког истока сматрало да не схватају западну уметничку музику, да свирају све ноте технички савршено, али да увек недостаје суштина. Сада музичари са Истока имају све, па тако и Нинг Фенг, који је довољно дуго у Европи да може себи да дозволи луксуз неуобичајеног концертног програма. За сарадњу је изабрао европски камерни оркестар са педигреом „Франц Лист“, који су основали студенти Музичке академије из Будимпеште 1963. године.
Први део програма приказао је Фенга као солисту уз пратњу оркестра у Моцартовом Концерту број 5 и Циганским мелодијама Пабла Сарасатеа. Једноставно и без позирања којима се често одликују виолинске звезде, Фенг развија Моцартове мелодијске линије са прецизним тоном, усклађеним вибратом и музикалношћу увек у служби доброг укуса. Каденце су очигледно посебно смишљене, али никад нападне и агресивне, оне остају стилски одређене самим предлошком. Оркестар се показао као равноправни партнер, кохерентног звука и одличне интонације. У бас деоници оркестар има само једног контрабасисту, али каквог! Тако мекан, соноран, лиричан, али и моћан звук контрабаса давно нисмо чули у Београду. Мењајући концепт, у Циганским мелодијама одједном је виолина зазвучала масно, како би то шармантно назвао наш легендарни бард виолиниста Бранко Пајевић, са вибратом на коме би му позавидели и они који свирају ћемане. Таква је композиција, егзибиционистичка и саморекламерска, па је такво било и извођење. Техника врхунска, музикалност на месту, но ипак се чини да је Сарасате залутао у озбиљни концертни програм. Наравно, изазвао је овације београдске публике, те вечери необично стидљиве у аплаузима.
У другом делу Фенг је био концерт-мајстор оркестра у делима двадесетог века, Адађу америчког композитора Самјуела Барбера и Дивертименту за гудачки оркестар Беле Бартока. Иако је Барберов Адађо, по неким америчким анкетама, композиција најчешће коришћена и обрађивана у свету аудио-визуелних медија, на сцени Коларца није оставио трајан утисак. Нешто је остало недоречено. Можда је недостајала сцена из филма Оливера Стоуна Вод, или нешто сасвим друго. Под снажним утицајем мађарског фолклора у Бартоковом Дивертименту се чује прозодија, утицај мелодије говора на музику, што је оркестар одлично разумео и спровео. Ипак, и поред све ексклузивности, други део програма остао је у сенци првог. Да ли је у питању блазираност музичара који су временом све одсвирали, па им је више досадно, или су у питању године, пошто је већина гудача седе главе, тек недостајало је мало разузданости, жара, агресије, по цену и погрешне ноте, да Барток оживи пуним сјајем. Било је то одлично извођење, али слушалац увек жели нешто више, нешто блиставије. Потпуно нас је искварио Немања Радуловић и његов оркестар… После дугог аплауза музичари су се одужили Београду Вивалдијевим лаганим ставом из Зиме.