H&M апокалипса

Пише Владислав Панов

Због чега документарни филм младог лосанђелеског аутора Ендрјуа Моргана „Права цена“, који се бави свим аспектима погубног утицаја на људе, природу и нашу цивилизацију новог приступа у производњи и продаји одеће, представља један од најзначајнијих нових документараца одлучних да коментаришу неправде „најправичнијег и најбољег друштвеног система икада“?

Иако живимо у свету који се дичи и наслађује ултимативном „победом“ капитализма над свим осталим епохалним историјским промашајима друштвених уређења, тешко да обичан човек, без обзира где живео, може искрено у себи и у околини да пронађе доказ да је та победа донела ишта позитивно и њему, дакле свакоме од „обичних“ појединачно, и том истом свету у целини. Када се подвуче црта у рачунању бољитка те победе, завршним рачуном може да буде истински задовољна изузетно мала група људи. А то су, наравно, оних неколико процената људи тренутно настањених на овој планети који на овај или онај начин поседују преко деведесет одсто свих вредности нашег света. То је она изузетно малобројна група пословних махера која нас све поседује, која пропагира ринтање за све мање наднице, похлепу као принцип живота и безумно конзумирање свега око нас како би се „развој“ њиховог капитализма (пуњење њихових вечно незајажљивих џепова) настављало у недоглед увек, разуме се, у растућем тренду. Ипак, да нису сви уживаоци капиталистичке идиле Запада пристали да буду потрошачки роботи, све чешће доказују филмови све млађих аутора са све снажнијим убеђењем, обавештеношћу и жељом да се ствари што пре измене. Најупечатљивији, без конкуренције управо у оваквим намерама јесте млади лосанђелески аутор Ендрју Морган, чији је други филм у тек започетој каријери „Права цена“ одржао лекцију целокупној бранши ангажованих документариста великог и малог екрана. И док су се Мајкл Мур и његове копије бавили такозваним великим и важним темама (здравство, економија, насиље, отуђеност, фармацеутска и војна машинерија, уништавање природе), Морган се одлучио за тему, неким чудом потпуно занемарену, која садржи све поменуте и све оне друге, непоменуте, али и те како утицајне у освајању света од стране похлепног система наопаких вредности уз помоћ којих наша цивилизација као супербрзи јапански возови јури у суноврат.

[restrictedarea]

Систематично израбљивање Морганова „Права цена“ бави се модном индустријом. Делује наивно? Све је само не наивно. Пошто је новац најважнији, да почнемо од зараде. Годишње ова делатност донесе својим грамзивим газдама широм света преко неколико хиљада милијарди долара! Укупно гледајући, од њих, и то не баш знатно, боље приходе има једино нафтна индустрија. Чак је, кажу, и војна иза, па и трговина наркотицима или лековима. Али модна индустрија има још рекорда. Оних негативних, тајних, за све срамотно погубних. Главни је подстрекач помахниталих аутодеструктивних потрошачких нагона. После нафтне индустрије водећи је загађивач животне средине. Она је сегмент број један индустрије који иницира, подстрекава и одржава неоробовласнички систем омасовљавања и злоупотребе јефтине радне снаге у свету. Њен утицај на све аспекте живота и у трећем, али и свим осталим „световима“, девастирајући је и безумно погубан. „Права цена“ све то аргументовано истиче и бројним примерима врло ефектно и потресно доказује. У филму Морган истиче неколико фокуса. Први и најважнији је злоупотреба такозване јефтине радне снаге у неразвијеним земљама. Најпре у Бангладешу, али иста слика је и у безбројним „свет шоп“ фабрикама за производњу и прераду одеће у Кини, Јужној Америци, Африци (ауторска екипа је снимала кадрове у тринаест земаља). Да би се разумело систематично израбљивање преко четрдесет милиона радника, колико се процењује да је „упослено“ од стране великих ланаца за производњу и продају одеће, прво се мора схватити устројство новог капиталистичког приступа черупања и оних који раде и оних коју купују. Обе су групе, не нужно и одвојене једна од друге, разним присилама, свесним, директним или подмуклим, пропагандним, увучене у врзино коло бесомучне потрошње која захтева и бесомучно производњу. У овом случају је реч о одећи. И као што је давно учињено с производњом „брзе хране“, сада је иста ствар успостављена и у модној индустрији. Морган нам показује како језиво делује западна младост (мада, нажалост, не само младост) потпуно испраног мозга која јурца за новим примерцима актуелних „брендова“ и како се потом на друштвеним мрежама хвали најновијим крпицама прибављеним на распродајама. Или како застрашујуће отужно изгледају снимци стампеда буквално подивљалих купаца који улећу сваке године у чувене њујоршке робне куће на почетку распродаја и како се међусобно отимају за ствари које им не требају. До тога се дошло дугим и прегалачким пропагандним радом пионира конзумеризма, који су у главама армије потрошача вољу за животом и уопште смисао живота изједначили с куповином. Створен је у сасвим нов концепт потрошње – помаму неугасивог апетита за новим стварима довео је чак изнад нивоа преждеравања специјалитетима брзе хране. Створена је такозвана „брза мода“ (fast fashion), а као један од главних иницијатора ове револуционарне дегенерације модне индустрије, како је Морган истакао у свом филму, јесте популарни шведски модни ланац H&M. Навођење баш овог ланца и његовог наводног годишњег профита од осамнаест милијарди долара (нико, рекао је Морган на једном месту у документарцу, из ове компаније није желео да да било какав коментар пред његовом камером) није од одговорности ослободило и остале учеснике у ланчаном продавање „брзе моде“ („Зара“, „21 форевер“, „Ц и А“, „Геп“ и низ других, лукративно присутних и код нас) и последичном иницирању моралне, политичке, социјалне и сваке друге апокалипсе наше цивилизације. Јер приморавањем купаца да прате брзу моду (подразумева махниту куповину јефтинијих, али и квалитетно готово потпуно безвредних ствари које се одмах одбацују и замењују новим), подстиче се узрочно-последична ланчана реакција неописиве штетности и то у свим могућим правцима.

Стравичне последице конзумеризма С једна стране, а на шта је Морганов филм потрошио највећи део своје минутаже, налази се проблем дивљачког и бездушног израбљивања тзв. јефтине радне снаге у неразвијеним земљама. Безобразно цинични став западне капиталистичке „елите“ да неразвијени свет треба да буде срећан и самим тим безгранично захвалан што му је на ноге донесен било какав посао са Запада, учинио је да тај неразвијени свет (чију неразвијеност као императив у својим пословним делатностима западна економија подразумева као услов свог просперитета, па и опстанка) прихвати готово сав мануелни рад Запада. Пре успостављања „брзе моде“ у Сједињеним Државама, рецимо, мада је тако и у осталим западним економијама, преко деведесет одсто одеће је стварано на домаћем тлу, а сада се у америчким фабрикама произведе једва три посто комада те нове модне индустрије. Рад је пребачен у земље где нема никаквих услова за раднике, нема бенефиција, синдиката, права и повластица. Тамо нема ни најминималнијих безбедносних услова о чему говори велики сегмент филма посвећен недавним трагедијама у Бангладешу које су однеле на стотине живота приликом рушења трошних грађевина у којима су инсталиране фабрике брзе моде за велике западне компаније. И не само да нико на Западу није одговарао због ових трагедија него није чак ни помогао унесрећенима. Свака компанија која на овај начин ангажује рад робова трећег света добро се постара да правно буде довољно дистанцирана од свега што се овим људима свакодневно дешава на послу. Што јефтинија радна снага као једини услов доласка ових компанија у неку земљу подразумева рад за наднице од једва неколико долара дневно, понегде чак и недељно или месечно. Подразумева и рушења фабрика на главе радника, али и батинање уколико се противе оваквим условима. То је и рад без радног времена („док се не заврши посао“), празника и одмора, као и без било какве социјалне заштите. Ако све то не дефинише реалну слику неоробовласничког капитализма чији је лажни либерализам с друге стране успоставио велике друштвене тековине у виду истополних бракова или циничног салонског антирасизма, тешко је помислити шта би друго могло да буде довољно илустративно и снажно за отварање очију. Међутим, те очи милиона слепо послушних купаца ствари с којима не знају шта да раде и даље су чврсто затворене. Морган је покушао да покаже и како стравичне последице конзумерског слепила трпи наша планета, па и преко девастиране животне средина свако од нас. Невероватно је колико утицаја једна наизглед бенигна индустријска грана попут модне има на целокупни свет и све аспекте наше цивилизације. Не само да су кородирани сви постулати људскости, морала и поштења већ је начет и животни свет, наше здравље и будућност планете. Куповина као спиритус мовенс милиона људи на Западу захтева бесомучну производњу ствари које морају да задовоље подстакнуте апетите потрошача. Та производња захтева упошљавање максимума свих ресурса. А како би се то постигло, прибегава се генетски модификованим сортама памука и осталих индустријских биљака са још несагледивим последицама по здравље људи и сваког другог живота. Сама производња одеће и материјала у таквим количинама даље уништава животну средину (наравно, „трећег света“) огромном потрошњом чисте воде и трајаним загађивањем околине. Ланац последица које сви трпимо зарад милијарди које грабе власници ланаца „брзе моде“ несагледив је и безнадно неуништив. „Развој“ овакве привреде убрзано разара само ткиво ове планете. Конкуренција у домаћој производњи неразвијених земаља брижно је уништена затрпавањем тржишта робом коју су размажени купци са Запада у потрошачком лудилу „брзе моде“ одбацили не би ли што пре прибавили „нову колекцију“. Тако је и оно мало праве домаће производње која не подразумева једнократну употребу одеће доведена у ситуацију да се окрене бедном надничењу за ланце модне индустрије са Запада. А тоне одбачене одеће увезене са Запада су заправо само нови вид загађења животне средине коју, додуше, далеко више разарају генетски модификоване сорте памука (насилно од стране америчких конгломерата наметнуте земљорадницима у неразвијеним државама), отровни пестициди и прљави начин прераде, бојења и производње тканина и одеће. Све то заједно чини праву слику апокалипсе пристигле на леђима модне индустрије. Морган у филму покушава да покаже и могући излаз из овог хорор лавиринта. Ипак, наивно приказивање појединаца који се залажу за производњу „трајне одеће“ у чистим фабрикама које поштено плаћају своје раднике и брину о њиховој заштити, делује као увредљива утопија. Најпре за оне у, на пример, Бангладешу, Морган их је детаљно интервјуисао, који скапавају у прљавим, смртоносно небезбедним и суморним фабрикама без радног времена и одмора. Њихово ринтање за шаку ситнине доноси милијарде власницима ланаца „ђубре робе“ која се „мора имати“ макар и на само неколико минута. Арогантни цинизам тих компанија је једнако неуништив као и похлепа њихових власника. А овај Морганов филм отуда, пошто цео овај циклус злостављања планете и људи од стране модне индустрије свеобухватно, аргументовано и најпре храбро нуди својим гледаоцима, представља један од најзначајнијих нових документараца одлучних да коментаришу неправде „најправичнијег и најбољег друштвеног система икада“.

Изађите из радње! Потрошачи, дакле, када видите етикету на којој пише да је дотична ствар произведена у, рецимо, Бангладешу, сетите се ове приче и последица које ваша куповина ланчано иницира. Права промена је могућа тек на том месту. У свести сваког купца. И када уласком у радње у овом филму главноосумњиченог ланца за настанак и наметања куповине овакве одеће H&M-а, будете запљуснути слоганима како су они, ето, напрасно постали свесни важности очувања животне средине и како почињу предано да „раде на томе“, замислите бангладешки „свет шоп“ у коме за њих од јутра до сутра за неколико центи дневно раде мајке с децом, док им изнад главе стоји батинаш у државној служби који чува ред и мир бринући се да се нека од њих не побуни што, иако ради по цео дан, живи у највећој беди. И изађите из радње!

[/restrictedarea]