Грађа за речник 17 – СЛОБОДА (ОД) ШТАМПE

пише Милован Данојлић

Слобода је широк појам, и лагање је некакав њен облик. Свако гласило је у служби онога ко га плаћа а ту има разноразних захтева и прохтева. Таблоиди? Тек су они зависни, наравно, од публике. Она их плаћа, намеће им свој образовни ниво, свој хоризонт очекивања. Истраживачко новинарство? Оно, углавном, није водјено истинољубљем него жељом да се политичком противнику сломи врат

Целог живота гостујем у новинама као спољни сарадник, хроничар виђеног и прочитаног, писац у потрази за непосреднијом везом са читаоцима, па сам, у неку руку, сапутник редовника Седме силе, ослушкујем шта се на том простору збива. Положај им је пун трзавица, изложени су разним притисцима, и, бојим се, да је проблем нерешив. Године 1957, неколико месеци, радио сам као приправник у градској рубрици „Борбе“. Слали су ме тамо-амо, најчешће у градски СУП да покупим већ припремљене податке о саобраћајним удесима, комшијским тучама и ситним крађама. Те службене белешке су се по правилу завршавале речима „Истрага је у току“.

Једном се обрех на свечаном испраћају радника ПТТ-а који су одлазили у пензију. Жагор, воћни сокови, сендвичи, пиво, зајапурена лица. Са блоком у левој и оловком у десној руци приђем једном бркатом слављенику и упитам га шта му је најтеже падало у послу од кога се опрашта.

„Разношење претплаћених новина… Препуна торба хартијетине, раме ми се искриви! Ух, кад би нас ослободили тога терета…“

[restrictedarea]

Предам извештај уреднику. Читајући, наједном се стаде мрштити. Прецртавши предлог старог писмоноше да се укине разношење новина у претплати, прогунђа: „Само би још ово требало да објавимо…“

Цензура почиње од узимања права поштару да износи своје убого мишљење, па иде, вертикално, до врхова државне управе. Стање је, свугде, више или мање лоше. Некад је штампа обавештавала јавност о догађајима, а сад је поучава и усмерава шта о њима да мисли. Била је инструмент демократије, а данас прутократије. Не можете веровати ни извештајима о времену. У Француској се, око Нове године, подешавају метеоролошке прогнозе, обећава се више снега него што ће га бити, да не би пропала угоститељска сезона у алпским скијашким центрима. Слобода је широк појам, и лагање је некакав њен облик. Свако гласило је у служби онога ко га плаћа, а ту има разноразних захтева и прохтева. Таблоиди? Тек су они зависни, наравно, од публике. Она их плаћа, намеће им свој образовни ниво, свој хоризонт очекивања. Истраживачко новинарство? Оно, углавном, није вођено истинољубљем него жељом да се политичком противнику сломи врат.

Излечио сам се од заблуда пре двадесетак година, за време дивљања антисрпске кампање: изборио сам се за слободу од штампе. Престао сам куповати дневне листове: оно битно увек некако и до мене дође. На телевизији гледам квизове и најаве дневника. Чујем о чему ће говорити, а шта ће рећи, то знам. Боље је незнање од погрешног знања. Још у једнопартијском режиму, све што чујем и прочитам, примао сам с неповерењем. Само, онда сам се лакше сналазио: другови су лагали бирократски круто, на црне закрпе су ударали бели конац, све се видело. Новинари Слободног света лажу слободно, полетно, са завидном стилском вештином, боље су и плаћени, убеђени да живе у најбољем од свих светова. Аутоцензуру су укључили у дисајне органе. Генералну линију знају двојица-тројица упућених, а они овлаже прст, дигну га у ваздух и каже им се, с које стране ветар дува. У неку руку, теже им је него колегама у ауторитарним режимима: ако изгубе посао, у горем су сосу и они и њихове породице. О овоме би се дала сачинити занимљива упоредна студија. Ево теме за докторанде ФПН.

Телевизија омогућује успешније манипулисање него штампани медији. Слика је истргнута из времена и простора, лишена историјске димензије, варљива у мери своје привидне непорецивости. Може се, дакле, подваљивати и уз помоћ чињеница, надувавањем, измештањем из контекста, непоштовањем пропорција и прећуткивањем пратећих околности. Пре десетак година електронски медији Слободног света се успаничише због појаве пиратерије дуж обала источне Африке и јужне Арабије. Нападима су били изложени рибарски бродови честите и човекољубиве Европе. При томе не рекоше како су се технички одлично опремљене риболовне лађе нашле у приобаљу Африке и Азије. Тамошњи рибари су њихово присуство схватили као пљачкашки поход, и пиратерија је дошла као одговор на економску агресију. Пирати су отимали улов за који су сматрали да је од њих отет. Потом су се у отимачину умешали и они који не рибаре. Изазивач малог поморског рата представљен нам је као жртва.

Штампа демократских земаља није увек била оваква, па јој многи по инерцији, и даље верују, свакако више него читаоци који живе у зони сумрака. Почетком деведесетих, у време кад бојовници париске Седме силе кренуше у крсташки поход против наше несрећне земље, виђао сам се са једним бившим дипломатом, аташеом за штампу са службом у многим земљама. Он је, како то понекад бива код Француза, имао симпатија према Србима, и у чуду се питао шта се то са нама догодило. Упозоравао сам га да ту има много претеривања, изокретања и подметања. Мој познаник, човек у поодмаклим годинама, француски патриота који је живот провео поносећи се својом земљом, па и њеном штампом, слушао ме је сумњичаво вртећи главом. То не може бити!

У пролеће 1993. сретосмо се на једној седељци. Без увода, без објашњења како је дошао до онога што ће ми рећи, прошапута: „Били сте у праву. Лажу!“ Било ми га је жао, нисам ликовао.

Лаж се у нашем времену раскомотила, навикли смо се на њу. Рецепт за њено деловање утврдио је Јозеф Гебелс (1897–1945): „ Ако изговорите лаж довољно велику и наставите да је понављате, људи ће на крају поверовати  у њу.“ Истина има много малих недостатака: исувише је самоуверена, спора, презире своју противницу, оклева, прикупља доказе, непрестано јачајући. Последња ће бити њена, а огласиће се пред људима обузетим неким сасвим новим бригама. Најзад, она је у непрестаној потрази за сопственом врховном мером, више идеал коме тежимо, него запечаћена формула. Те тако, да бисмо се снашли у збрци противречности у којој живимо, у свету, а и код нас, морали бисмо свакодневно читати бар двадесетак листова и публикација, различитих политичких усмерења, и на више језика. Ко за то има времена, воље и разлога? Понављам, најбоље је окренути леђа, и гледати своја посла. Нећу ваљда, купујући новине, још и плаћати да ми вређају памет и трују душу.

Медије контролише Новац, а власник свих светских валута је Сатана. Слободе, у таквим условима, има онолико колико је неко прошверцује, колико се наслути између редова. Не можемо је тражити од слабих и уплашених чиновника. Страх од губљења посла леди крв у жилама тих несрећника.

Оног дана, кад је почело бомбардовање Србије, позвао ме је уредник једне париске радијске станице на разговор посвећен великом догађају. Пред микрофоном су се нашли углавном поборници војне акције, вајни стручњаци за Балкан. Говорили су којешта. Мени, у једном тренутку, прекипе, па иронично избацих да је Бил Клинтон велики познавалац историје балканских народа, и ако он не разреши ситуацију, нико други неће. Уредник се ужаснуо. Увреда шефа пријатељске и савезничке земље! Растали смо се без поздрава, није ми платио ни путне трошкове. Надам се да му претпостављени нису натрљали нос, оно што сам рекао било је безопасно и двосмислено.

С времена на време, понеко се усуди, напише читаву књигу, каже све што треба рећи. Годинама омиљен гост ТВ канала, такав писац одједном нестане из информативне мреже. Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. То важи у деспотијама. У слободним земљама пословица гласи нешто друкчије. Ко истину гуди, сам себе искључује из оркестра.

[/restrictedarea]