Дипломатски махер и незаустављиви пироман

Лице зла ГеншерЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Посмртно гланцање биографије Ханса Дитриха Геншера: Немачки медији и политичари на сав глас хвале умеће „вечитог дипломате“ – осамнаест година на челу министарства спољних послова – крунисано неспорним мајсторством у преговорима о поновном уједињењу Немачке, неправедно превиђајући, или само овлаш спомињући, и његов „запажени учинак“ у разбијању Југославије, с катастрофалним, трагичним последицама

Склопио је очи у овом, њему „туђем веку“, иако је његов дуги (активни) политички живот, без премца у немачкој послератној историји, већ био завршен у оном минулом. Ханс Дитрих Геншер, а о њему је овде, из више разлога, реч, умро је 1. априла, у 89. години. Његова министарска каријера – пуне 23 године, од чега 18 у фотељи шефа дипломатије – окончана је 1992.

МУТНИ „РАНИ РАДОВИ“ „Вечити дипломата“ („Цајт“) имао је (и)рационалну жељу и потребу да се, у томе, изједначи са совјетским (и руским) колегом Андрејем Громиком. Узор је остао недостижан: „Мистер њет“, како су овог Руса ословљавали на Западу због реске одлучности у хладноратовским конфронтацијама и дипломатским надигравањима, налазио се на положају министра спољних послова од 1957. до 1985. Изравнали су се само у годинама живота. Рођен 1909, Громико је умро 1989. Геншеру се није остварила још једна жеља, да и он буде шеф државе, што је Громико био од 1985. до 1988. Његов страначки пулен и наследник на функцији шефа дипломатије Клаус Кинкел лицитирао је с Геншеровом кандидатуром за шефа државе, али су га у освајању, само протоколарно највишег трона, спречили мистериозни разлози, у које су, говоркало се премда не превише јавно, били умешани амерички прсти.

По једној верзији, имали су увид у његове „ране (биографске) радове“ – као припадника Хитлерове омладине, Хитлерјугенда, заробили су га крајем рата у Берлину, тада у правој, есесовској униформи, а пронађена је и његова чланска карта нацистичке партије, у коју је, по његовом закаснелом објашњењу, био уписан без питања и сагласности. По другој, која му је више годила, Американци нису били склони „геншеризму“, наводном дипломатском балансирању немачког шефа дипломатије између Истока и Запада.

У сваком случају, било је то време у којем се „летећи дипломата“ (по карикатури, због неуморних путовања, у оба авиона која су се у ваздуху мимоилазила, био је Геншер!), стрпљиви и упорни преговарач, с непрестано подигнутм и отвореном телефонском слушалицом, најбоље сналазио. С окончањем Хладног рата, окончала се и његова дипломатска мустра преточена у флуидни појам „геншеризма“. За време које је наступало, без јасног глобалног поретка ствари и поузданих репера, недостајао му је „политички компас“. Либерални недељник „Цајт“ то губљење „политичког компаса“, и правог дипломатског инстинкта, види на примеру разбијања Југославије. „Цајтов“ аутор Лудвиг Гревен примећује, наиме, да многи сматрају „вечитог дипломату“ (наслов коментара поводом вести о Геншеровој смрти) одговорним за ратове на Балкану, због (пре)брзог признавања Хрватске и Словеније.

И у другим немачким медијима се, овим поводом, уз гланцање портрета човека који је, више него ико на том положају пре и после њега, готово пуне две деценије, обележавао (западно)немачку спољну политику у време два канцелара, Хелмута Шмита и Хелмута Кола, „југословенска епизода“ и Геншерова одговорност и не спомиње, или се то чини само овлаш.

КЛОПКЕ ЗА БРАНТА И ШМИТА У влади Вилија Бранта Геншер је био (малерозни) шеф унутрашњих послова: под његовим непосредним руководством акција спасавања израелских спортиста на олимпијади у Минхену 1972, које су као таоце држали палестински терористи, доживела је фијаско и претворила се у крвопролиће. Остала је, из тог времена, његова мрачна улога у догађајима који су натерали великог Бранта на оставку: његов министар унутрашњих послова Геншер знао је, како се испоставило, бар годину пре него што је „пукла“ фамозна „Афера Гијом“, да се у канцеларовој непосредној близини, као његов сарадник, налази агент источнонемачке тајне службе, а да га о томе није обавестио, наводно из професионално полицијских (обавештајних) разлога.

Политички је „зарио нож у леђа“ и Брантовом наследнику Хелмуту Шмиту, који га је, као лидера коалиционе, занемарљиво мале, Либералне странке (ФДП), чији значај је доносила (само) позиција „језичка на ваги“, устоличио на важан положај шефа дипломатије и вицеканцелара. Заверенички се окренуо тадашњем шефу опозиције Хелмуту Колу и помогао вођи демохришћана, готово пучистички, да (пре)отме власт од  социјалдемократа. Геншеру се то исплатило, али не и његовој странци: под чврстим загрљајем (моћнијих) конзервативаца, губила је идентитет и, после Гвида Вестервелеа и његовог ортаклука са Ангелом Мерел, отишла у суноврат: нема је више у Бундестагу.

Неспорно, у врхунац Геншеровог дипломатског умећа убраја се успех у преговорима о поновном немачком уједињењу, вођен у „формацији“ 2 плус 4, две (тада још засебне) немачке државе (западна Савезна Републике Немачка и источна Немачка Демократска Република) и четири силе ратне победнице, Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска. Математички рачун четири плус два, дипломатски успешно, свео је на – пет: велика четворка и уједињена Немачка.

С лукавом тактичношћу која није смела (никога) да иритира, Геншер је уклањао, стрпљиво али одлучно, све зазорљивости, отпоре и отворена противљења. Успео је да обезбеди снажну америчку подршку, пред којом су се топили притајена француска и отворена британска противљења (пре)брзом немачком уједињењу и, веома лукаво, отклањале препреке и условљавања која су, бар у почетку, стизала са совјетске стране. У то је укључена и превара – чврсто обећање да се западна војна алијанса, НАТО, изван немачког тла, неће примицати совјетским границама – на које су, наводно политички наивно, насели тадашњи (уједно и последњи) шеф Совјетског Савеза Михаил Горбачов и његов преговарач, шеф дипломатије Едуард Шеварднадзе.

ГЕНШЕРОВ РАТ И док се Немачка (поново) уједињавала, с нараслом снагом и амбицијама, министар Геншер је, уз сагласност, дакако и снажан подстицај, канцелара Кола, хазардерски заиграо на разбијање Југославије… Нећемо се овом приликом бавити специфичним „немачким разлозима“ за разбијање Југославије, о чему су већ написане толике анализе и књиге, од оних мање или више спекулативних, до (дубоко) темељних и научно заснованих, на чијим „крилима“ је и дошло до оцене југословенског рата као „рата господина Геншера“.

Тако је крвопролиће у Хрватској и, посебно, Босни и Херцеговини, означио британски лорд Питер Карингтон – он је, по овлашћењу Европске уније, покушао да за преговарачким столом, у оквиру (пропале) Конференције о Југославији, реши југословенску кризу, која је укључивала и разлаз, али без убијања и крви.

Тај концепт, и конференцију, разбили су, по Карингтоновом уверењу, изреченом и у документарном филму „Рат који се могао избећи“, управо Геншер и Немци. Ако две од шест република, рекао је и упозоравао Карингтон, добију независност, њих конференција више не занима. Писао је, у том контексту, вапијућа писма тадашњим званичницима ЕУ. И самом Геншеру. Узалуд. Биле су узалуд и веома оштре интервенције (тадашњег) генералног секретара Уједињених нација Переза де Куељара код владе у Берлину. Исхитрено признање сецесионистичких република значиће пропаст. Узалуд.

И амерички шеф дипломатије Џејмс Бекер био је, бар у почетку, сличног мишљења. Упозоравали смо, рекао је у споменутом филму, да ће, ако у Југославији не дође до мирног разлаза, доћи до ужасног грађанског рата. То се и догодило. Југославија се распала једностраном одлуком о независности Словеније и Хрватске и преузимањем (од стране Словенаца) граничних прелаза, што је био „акт силе и кршење хелсиншких принципа“.

Већина европских земаља противила се у том тренутку распаду Југославије и словеначко-хрватској сецесији, коју је грлато, на сва звона, и сасвим нескривено, подјаривао тадашњи шеф аустријске дипломатије Алојз Мок. Чинило се да је, за разлику од његове безрезервне подршке Милану Кучану и Фрањи Туђману, његов коалициони партнер канцелар Франц Враницки био нешто уздржанији и обазривији. Правио је, истина, разлику између њих двојице. Рекао ми је, после завршеног разговора с групом новинара из бонског удружења стране штампе у његовом кабинету, како сасвим разуме страхове Срба у Хрватској пред ониме што предузима Туђман…

Немачки шеф дипломатије је, за разлику од његовог јужног, аустријског колеге, био вербално деликатнији али делотворнији. Бацио је сав улог на словеначку, и посебно хрватску „карту“. Бивши амерички министар спољних послова Ворен Кристофер је признао: тек касније смо открили да је Геншер био у свакодневном контакту с хрватским колегом (Звонимиром Шепаровићем). Подржавао је Хрвате да напусте (југословенску) федерацију, иако смо сви ми у то време трагали за „свеопштим приближавањем“ и смиривањем кризе.

Да је, заиста, немачки шеф дипломатије непрестано, и чак буквално, усмеравао хрватску делегацију у преговорима код Карингтона, уверио сам се и сам. Током једне од тих хашких сесија, на министарском нивоу, коју сам пратио као специјални извештач „Политике“, стигла је вест да су побуњени Срби срушили Масленички мост. Шепаровић је био решен да, демонстративно, напусти конференцију. Дуго се, готово читаву ноћ, причао ми је хрватски колега, о томе грозничаво већало. Преломио је Геншер. Није дозволио да делегација спакује кофере и оде, уз образложење да би то било на њихову, али и на његову, покровитељску штету.

Хрвати су се Геншеру, не без разлога, одужили. Подигли су му, за живота, више споменика, ено их у Задру, Селцу на Брачу, и „поклонили“ му више улица. Хрватски медији и политичари су га, на вест о смрти, испратили као „великог пријатеља Хрватске“. Ни Словенци нису изостали. Уручили су му, својевремено, њихово високо одликовање.

Једини који су, иначе, имали снаге да га спрече у проблематичном науму, с фаталним и катастрофалним, како ће се убрзо показати, последицама, били су Американци. Они то, међутим, нису учинили. Њихов шеф дипломатије Бејкер долетео је ургентно у Београд, у јуну 1991, на сусрет са председницима југословенских република, с намером да се спречи рат. Милан Кучан и Фрањо Туђман су га, закључили су Американци, недвосмислено игнорисали. Имали су, очигледно, у том часу снажну подршку Ханса Дитриха Геншера и Алојза Мока: само неколико дана после сусрета са Бејкером прогласили су, једнострано, независност својих република. Покренут је циклус насиља који ће уништити Југославију…

ФАТАЛНА ТРГОВИНА Зашто је Вашингтон, уместо да „заустави Хрвате“, пожурио да се придружи Берлину и призна сецесију којој се, једно време, противио? Лоренс Иглбергер у филму „Рат који се могао избећи“ подсетио је да је његова земља била пред изборима. Имали смо, рекао је, јаку хрватску заједницу и Буш је проценио да бисмо изгубили њихове гласове ако бисмо оклевали да признамо Хрватску. Џорџ Буш Старији имао је и додатни, стратешки разлог: није хтео да ризикује сукоб са ојачаном уједињеном Немачком којој је, непосредно по уједињењу, иначе свесрдно подржаном од Вашингтона, како би изазвало „љубомору“ и завист Британаца, понудио „партнерство у вођству“.

Направљена је још једна фатална политичка трговина. Амерички изасланик је рекао његовим европским саговорницима: признајте Босну (према чему су у том часу чак и Немци били резервисани), па ћемо и ми признати све три (отцепљене) републике. То је био договор који смо постигли, и то је, признао је амерички преговарач Џемс Џатрас, довело до (крвавог) рата.

Немачком књижевнику и публицисти Јиргену Елзесеру остало је тако само да констатује: главни ратни пироман била је Немачка, а Американци су пожар гасили бензином…

 

Један коментар

  1. Hoćete komentar (?) … Genšer = Hitler!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *