Чувари ватре против Момчила Крајишника

Момчило КрајишникПише Љиљана Богдановић

Како група овдашњих младића и девојака, окупљених у организацији YIHR, истрајава у намери да простор јавног мишљења у Србији „оглуви“ за све што се не може саобразити врлинама и манама једног – њиховог – тумачења историје и „цивилизацијских вредности“

Топле априлске вечери, у петак 15. априла, у Београду, на месту и у прилици када им време није, прорадиле су пиштаљке. Оне исте справице-емитери раздражујућег звука (с којима су, током деведесетих, Београђани постали интимнији него са цвркутом птица) поменуте су вечери, баш као и у данима њихове некадашње разметљиве и безмало хистеричне употребе, биле аудио-оруђе агресивног идеолошког бичевања, провокације и искључивости. У Дому омладине Београда, наиме, своју је књигу – Како се рађала Република Српска – записи из хашког затвора – представио аутор Момчило Крајишник, а то што су повод, те гост посебно, у ДОБ привукли публику која је надјачала смештајни капацитет сале, посебно је разљутило, и на разне неподопштине надахнуло, девојке и младиће обележене етикетом Иницијатива младих за људска права – YIHR. Није ова дружина, којој су, изгледа, људска права од свега на свету милија, оклевала да свом бесу да одушка: публици и медијима предочили су нимало привлачан хепенинг – „ангажовано деловање“ сачињено од аматерски склепаних транспарената (са пригодном поруком добродошлице „Дом злочинаца Београда“), псовки, гушања, вређања, шутирања и – наравно – реских звукова „металног“ пиштања, уз пратњу немузикалних женских фалсета.

ЗА „ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈЕ ДОЛАЗЕ“ Шта је дугогодишњи хашки сужањ Момчило Крајишник младим активистима YIHR (невладина организација основана пре једанаест година; током протекле деценије једва некако скрпила неколико десетина чланова, но за општу утеху, успешна, како се тврди, у заједничкој жељи да „друштво у коме живимо учинимо бољим за нас и за генерације које долазе“!)? И шта су њему они, београдски идејни унуци Џина Шарпа, оца и мозга идеје „ненасилног отпора“ (најчешће са масовним смртним и трагичним исходима), оног Шарпа који данас има близу деведесет  година, гаји орхидеје и сенилно надгледа учинак свог деловања у свету чије најбитније друштвене и психолошке матрице мутирају у матрикс „концептима“! Које су то ововремене земаљске силе, те вечери и под кровом куће која се дуго дичила, на фасади написаним обавештењем, да је обновљена средствима из донација САД, повезале и у непомирљивом сучељавању спојиле ове тако различите актере савременог балканског историјског тренутка? Да ли је управо на овакве и сличне „сударе светова“ мислио протојереј Јован Пламенац, када је недавно, у беседи изговореној у Бару (објављено на сајту www.e-nacija.com), поменуо „две вертикале модерног света“, оценивши да је у овим противречјима реч о два пута и два типа човека, два система вредности и два завета, два почетка и два краја. Те да је међу њима јаз чија дубина сеже до оне прве велике побуне у космосу, када је Сатана, умисливши да је Бог, устао против Бога… Напоменимо да је израз „вертикала“ овде, а поготово у случају једне стране, употребљен сасвим условно.

Но вратимо се разматрању бића и побуда овдашње младе бунтовничке YIHR „вертикале“. На свом сајту они су објаснили: „Прекидање трибине Момчила Крајишника, осуђеног ратног злочинца, и протест против величања злочина сматрамо нашом грађанском дужношћу и одбраном простора Дома омладине. Од оснивања ово место било је место критичке дискусије и промишљања младих, али не и место негирања основних цивилизацијских вредности и промовисања злочинаца. Иницијатива младих за људска права се противи сваком покушају враћања осуђених ратних злочинаца у политички живот и давање легитимитета људима који су одговорни за најмонструозније злочине.“

Верујемо да се о политичкој и етичкој изузетности тима који је овако себе представио не мора још много тога рећи. Можда је корисно подсетити да је овој групи на души и „учешће младих у демократизацији друштва и јачању владавине права кроз процес суочавања са прошлошћу; укључивање младих у процес транзиционе правде промовисањем казивања истине о ратовима у бившој Југославији“.

Управо ова цитирана етичка, идеолошка и политичка матрица ујединила је – у гнушању над овим гостовањем у београдском Дому омладине – YIHR и других пет невладиних организација, такође „запрепашћених и огорчених“, Жене у црном, Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Комитет правника за људска права и Савез антифашиста Србије.

Није „мала ствар“ те вечери била на тешкој кушњи пред лицем нашег цивилизованог и демократског света: промовисан је осуђени ратни злочинац и негиране основне цивилизацијске вредности! Затреперили су, у души и срцу, није познато да ли и у мозгу и свести, сви овдашњи поменути чувари ватре демократије и врлине. Дакле, ових „шест једнако величанствених“ (YIHR је у конкретном случају био несумњиво истурена борбена авангарда), „сматра организацију оваквог догађаја директним чином ’нормализовања’ злочина и бесрамном увредом за све жртве злочиначке политике, чији је Момчило Крајишник био део“.

 

СВА БИЗАРНА ИСКУСТВА Да ли је „топла добродошлица“ оставила значајнији утисак на аутора књиге чија је промоција била повод свим догађајима? Нагађамо, не без добрих разлога, да је гост остао надмоћно равнодушан. Са искуством минулих деценија, у којима су балкански ратни сукоби, ратовање за Српску, блиски сусрет са дубином и јединственошћу хашке правде, а потом и тамновања у британским затворима, од некадашњег председника Скупштине Републике Српске створили личност по мери великих прича за какве се отимају и око којих се довијају сценаристи холивудских високобуџетних остварења, све виђено на београдској промоцији пре се може доживети као бизарна, да не кажемо – мизерна, али по свом смислу и мотивима позната и очекивана, епизода. Разуме се да стварну слику о београдској добродошлици и интересовању за њега самог, колико и за дело које је написао, за Крајишника пре чини сва она публика која је, не без узбуђења и јасно исказаног поштовања, дошла у Дом омладине расположена да га чује и да га пита, него што је то била навежбано и научено „ратоборна“ група која је безуспешно настојала да га понизи. Био је то, према мњењу упућенијих посматрача, тек један у низу бизарних доживљаја, сличних другим апсурдним и бизарним искуствима које је, у вишој и по последицама судбоноснијој равни, већ био искусио. Таквим – „бизарним моментом“, са трагичним последицама, Стефан Каргановић, један од Крајишникових асистената у писању жалбе на пресуду, именује сусрет овог оптуженог са модалитетом правде која је, у име демократских врлина и одбране човечности, дељена у Трибуналу, и која га је осудила на двадесетогодишњу казну. (Крајишник је био у притвору Хашког трибунала од априла 2000. године, а првостепено је био осуђен за злочине почињене током рата над несрпским становништвом у БиХ на 27 година затвора. Жалбено веће Хашког трибунала му је 17. марта 2009. изрекло казну од 20 година. Казну је издржавао у затвору у Енглеској, одакле је касније пребачен у Велс.)

У овом бизарном процесу оптуженом се, како каже Каргановић, судило за злочине за које чак ни Тужилаштво није тврдило да их је лично починио. Језива оптужница (у којој се спомињао чак и геноцид) у потпуности је почивала на две дрске фикције: учешће у статутарно непостојећем модалитету кривичне одговорности „удружени злочиначки подухват“ (УЗП) и припадност „ратном председништву РС“, као колективном врховном команданту оружаних снага. Ово последње на основу наводног присуства на неколико седница тог фантомског тела, чије прописно конституисање је остало предмет сумње која је била знатно већа од основане.

По линији УЗП, Крајишник је, наиме, био одговоран за било шта, било где, што је, по исказима припремљених сведока, на терену учинио неко од његових импутираних једномишљеника. Као једна од ипостаси „врховног команданта“ ВРС, сносио је ex officio кривицу и за непочинства сваког недисциплинованог редова у тој војсци. После сведочења једне жене да је била силована, у судници се повела озбиљна расправа о томе да ли су напасници били припадници ВРС – јер у складу са праксом Трибунала то би било исто као да их је силовао лично Крајишник – или су били неваљали у приватном својству, што би Већу омогућило, када би било у добром расположењу, да оптуженом за овај несташлук прогледа кроз прсте.

 

ДАЛЕКОВИДИ КАЛКУЛАНТИ Да ли је поменутом уврнутом логиком УЗП (удруженог злочиначког подухвата), односно правилом да је „Крајишник одговоран за било шта, било где…“, већ био далековидо укалкулисан и београдски прошлонедељни хепенинг Иницијативе младих? Ако јесте – ко је, и због чега, био (и остао) велики калкулант и математичар ове друштвене и политичке „математике“, њен спонзор и дародавац? (О траговима новца који дародавце откривају недавно је овде било много речи, и много горчине, те их сада нећемо понављати, мада је прича вазда иста, и позната.) Иницијатива младих за људска права, можда јесте слабашан актер, али јесте и упоран „играч“ на узди тог дародавца, сетимо се прошлогодишње Иницијативине разглашене „акције“ београдске подршке жртвама „геноцида“ у Сребреници. Прст у око Крајишнику само је доследно истрајавање у служби  концепта који постојано делује против Републике Српске, неуморно сервисирајући „истине“ о ратном злочину и злочинцима, о „истини“ о ратовима на тлу Западног Балкана… Група овдашњих младића и девојака, окупљених у организацији YIHR, истрајава у намери да простор јавног мишљења у Србији „оглуви“ за све што се не може саобразити тим истинама о недавним ратовима и сукобима током деведесетих.

Какву ватру, од кога и за кога чува група окупљена у НВО Иницијатива младих? За већину Срба, Момчило Крајишник је човек изузетне судбине, и један од истакнутих актера борбеног, херојског ратног стварања Републике Српске, што је пак, према раширеном мњењу, јединствено значајан и велики национални подвиг у, за Србе, тешком двадесетом веку. Све овдашње пиштаљке и сви овдашњи звиждачи те чињенице не могу променити.

 

Један коментар

  1. Da su patriotske organiyacije tako postupile bile bi etiketirane kao teroristi i fasisti

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *