Biti ili ne biti – u Evropi

Kameron i Obamaza „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Kakvu poruku je Barak Obama doneo u London, i kako se Britanija podelila u vezi „saveta“ američkog predsednika za šta da se izjasne na referendumu

Još pre nego što će kročiti na britansko kopno, u prošlonedeljnu dvodnevnu posetu, Barak Obama je uspeo da zamuti vode Atlantika između Britanije i Amerike, upozorenjem starijem bratu šta sve može da ga snađe ako bi se 23. juna na referendumu o daljem članstvu u Evropskoj uniji Ujedinjeno Kraljevstvo odlučilo za razvod braka sa Briselom. To se Americi ne bi svidelo. U tipično američkom maniru lišenom diplomatskog rafinmana, Obama je „uleteo“ u vrtlog „građanskog rata“ na Ostrvu povodom odlaska ili daljeg ostanka Britanije u Uniji. Pre no što je predsednički helikopter svim decibelima sleteo u mir travnatog dvorišta kraljevske palate u Vindzoru, gost je pripretio Britaniji kako bi mogla da se nađe na kraju repa onih što čekaju u redu da sklope povoljne trgovinske aranžmane sa SAD. Obama upozorava Britance da je to neizbežno i da će tu ostati najmanje tri godine dok Amerika pregovara sa ostatkom sveta, ako se ne opamete i 23. juna napuste američkog strateškog favorita – Evropsku uniju.

[restrictedarea]

IZ DUBINE IMPERIJALNE DUŠE Odlazak Gordog Albiona iz briselske zajednice znači da bi SAD izgubile ključnu polugu u komandovanju i kontroli nad Kontinentom, a u novonastalom hladnom ratu sa ruskim i kineskim Istokom.

Insajderi u Londonu tvrde da se ono o „kraju repa“ nije nalazilo u pripremljenom skriptu Obaminog nastupa u Londonu nego da mu se to otelo iz dubine imperijalne duše i manira da, čak i sa najbližim saveznicima, Amerika prvo potegne malj, pa diplomatiju.

Po dolasku kod kraljice u Vindzor i posle kod Kamerona u Dauning stritu br. 10, Obami su, ide dalje priča, politički savetnici verovatno skrenuli  pažnju da je „malo preterao“ s tim „repom“, da je dirnuo u osetljivo mesto britanske sujete, pa je gost pokušao da se malo povuče: „Mislim da je ispravno reći kako će, na kraju pregovaranja, svakako doći do povoljnog, preferencijalnog sporazuma između SAD i UK, ali to se neće dogoditi tako brzo“, budući da bi se, dakle, Britanija mogla naći iza mnogih drugih američkih prioriteta.

U razgovorima sa Dejvidom Kameronom, Obama se od optužbi da preti starijem, prekomorskom bratu branio kako nije nameravao da popuje nego da je „prijateljski savetovao“ Britance kako da glasaju na referendumu, odnosno kako bi Amerika to želela: „Biti prijatelj ujedno znači biti iskren“, pravdao se Obama u Londonu.

Kao što je podeljena na temi „biti ili ne biti“ u ovakvoj Evropskoj uniji, Britanija se, takođe, podelila u vezi Obaminog „saveta“ kako da glasa na referendumu. Istraživanje javnog raspoloženja agencije „Ipsos Mori“ pokazuje da 49 posto Britanaca nema ništa protiv toga da im njihov rođak Amerikanac deli savete, dok 46 odsto građana misli, ipak, kako bi Veliki Brat bio pametniji da je ćutao.

Ostrvske kladionice su, samo što je Obama izašao sa onim „na kraju američkog repa“, bile zasute kišom opklada da će sada zemlja glasati za ostanak u Uniji, dok je istovremeno iz fronta za napuštanje Unije otvorena paljba iz svih kalibara na gosta koji se usudio da se grubo meša u čisto britansku stvar. U seriji negodovanja na Obamin gaf, našlo se i podsećanje na anegdotu u kojoj je svojevremeni američki predsednik diskretno upozorio gosta u Beloj kući, kada je ovaj počeo da izdaleka pridikuje o američkoj politici: „Molio bih da mi ne pišate po tepihu.“

Lider antievropske partije UKIP (Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva) Najdžel Faradž optužuje Obamu da, ni manje ni više, „organski mrzi“ Britaniju. Jedan od predvodnika Fronta za napuštanje EU, gradonačelnik Londona Boris Džonson ide dalje, pa pominje da Obama nije čisti Amerikanac nego Kenijac (po ocu), pa pošto je Kenija bila pod britanskom kolonijalnom upravom, „mrzi sve što je britansko“.

I da još dosoli stvar, Džonson podseća sugrađane da Obama mrzi „i to iz dubine duše“ i takvu britansku nacionalnu veličinu kakav je, recimo, bio Vinston Čerčil. Čim je ušao u Belu kuću, Obama je, kaže, uklonio iz Ovalne sobe Čerčilovu bistu da bi je zamenio onom crnačkog lidera Martina Lutera Kinga.

Boris Džonson

OSLOBOĐENA BRISELSKIH LANACA Britaniji je pred referendum – ostati ili otići iz EU (odnos snaga je trenutno fifti-fifti) najmanje prijalo da joj se tako uticajan rođak meša u ionako turbulentnu predizbornu atmosferu.

Majkl Gouv, ministar pravde u Kameronovoj vladi, u direktnoj je javnoj opoziciji svom premijeru, koji je posle dugog, enigmatskog držanja konačno izašao na čistinu i lični politički kapital založio za ostanak zemlje u Uniji. Prošlog utorka ministar pravde, tako, poziva građane da 23. juna odbace Uniju, a uveren je da bi to bio početak antievropske „zaraze“ koja bi se zatim proširila po celom kontinentu i označila „kraj ovom propalom evropskom projektu“. Po njemu Britanija bi „Dan posle“ bila oslobođena briselskih lanaca. Odrešenih ruku bila bi u stanju da slobodno ugovara povoljne trgovinske aranžmane sa ostatkom EU zemalja. U nastupu pred velikim auditorijumom u Londonu Majkl Gouv objašnjava da bi Britanija imala priliku da sa evropskim i svetskim partnerima dogovori povoljne ugovore po svojoj meri i interesu, a da pri tome ne bude prisiljena da prihvata slobodno kretanje Evropljana (masovna imigracija na Ostrvo iz drugih zemalja Unije), niti pak da plaća skupu cenu za članstvo u Evropskoj uniji.

Suprotstavljen Kameronu, ministar pravde zajedno sa evroskepticima u Vladi javno ismeva tezu evrofila (među kojima je i drugi čovek u vladajućoj hijerarhiji, šef državnog trezora Džon Ozborn) po kojoj bi, odmah nakon eventualnog britanskog napuštanja Unije, evropski lideri blokirali sve trgovinske veze sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Prost razum je na drugoj strani: zemlje EU više prodaju Britaniji – petoj svetskoj sili po ekonomskoj snazi – nego što Britanija prodaje  njima.

Pravila o razdruživanju sa Unijom predviđaju pregovore u trajanju od dve godine. Njih bi, traže evroskeptici, trebalo da vodi neko „čiji prsti nisu umazani  proevropskim pekmezom“, dakle, to ne bi mogao da bude Dejvid Kameron.

Intervencija ministra Gouva, viđenog za pregovarača, tumači se kao sugestija da Kameron, posle eventualnog poraza njegove evropske politike na referendumu u koju je uložio krupan politički kapital, podnese ostavku. To bi dalje neminovno vodilo do čistke „evropejaca“, to jest do rekonstrukcije vlade.

 

SLIKA BUDUĆE BRITANIJE Referendum je više od ekskluzivno britanske afere. Strateški, ulog plebiscita je Evropa. Grupe, političke partije i pokreti udruženi u kampanju za napuštanje Unije imaju u projektu nešto više od relaksacije briselskih okova koji su, po doživljaju većine Britanca, suspendovali preveliki deo nacionalnog suvereniteta. Zato Majkl Gouv otvoreno kaže da „bregzit“ ujedno označava „kraj Evropske unije kakvu smo do sada poznavali“. To bi, po njemu, bio početak širenja „demokratske zaraze“ Evropom. Londonski „Dejli mejl“ (20. aprila) ide i dalje, pa u komentaru političkog urednika Džejmsa Slajka vidi odlazak Britanije kao „početak demokratskog oslobađanja cele Evrope“.

Evroskeptici imaju reč više: „Ako odlučimo da odemo, spasavamo i zemlju i Evropu (!), tako što ćemo podstaći druge u Evropi da slede naš primer.“ To bi, po istom narativu, „značilo da pred nama stoje lepši dani; da naša deca imaju bolju budućnost; naša zemlja bolje institucije; da će naše društvo uživati veće slobode i biti inspiracija ostatku Evrope“.

Prizemljeno na fakte i brojke ovo, po „Mejlu“, znači veliku trgovinsku zonu za Britaniju, širom Kontinenta, od Turske do severa Evrope, bez obzira da li se radi o članicama EU ili o zoni evra.

Slika buduće Britanije bez suspenzija njenog suvereniteta i bez briselske birokratske „skleroze“ po „Mejlu se „može lapidarno iskazati u nekoliko poteza:

Britanija bi slobodno trgovala sa ostatkom EU, ali formalno ne bi bila članica Zajedničkog tržišta.

Otarasila bi se skupe kontribucije u budžetu Evropske unije i taj novac bolje upotrebila za (recimo) poboljšanje besplatne Nacionalne zdravstvene službe.

Građani Evropske unije ne bi više mogli da slobodno ulaze, žive i rade na Ostrvu.

Evropski sud pravde ne bi imao jurisdikciju nad zakonima i paragrafima pravnog sistema Ujedinjenog Kraljevstva.

Umesto slobodnog ulaska građana EU na Ostrvo, Britanija bi uvela australijski sistem „poena“ za sve imigrante, bez obzira iz koje zemlje dolaze.

Britanija bi prihvatala samo došljake koje želi i koji su joj potrebni kao deficitarna ili jeftina radna snaga.

Eventualno odbijanje nekih zemalja da nastave slobodnu trgovinsku razmenu sa Britanijom po povlašćenim tarifama bilo bi „u korist njihove štete“. Ne postoje indikatori niti pak interes da (na primer) nemački proizvođači automobila prestanu da prodaju „mercedes“ Britaniji; da francuski proizvođači vina nađu interesa da ne prodaju šampanjac Englezima, a italijanske modne kuće same sebi uskrate lukrativnog tržište pete ekonomije na svetu.

Pet odsto britanskih kompanija koje trenutno posluju unutar EU poštovale bi briselska pravila igre, kao što ih poštuju i kada robu prodaju (na primer) Americi; ostatak, skoro 95 ostrvskih kompanija koje ne bi pristale da trguju po briselskim pravilima bile bi slobodne da trguju sa ostatkom sveta bez briselske birokratske regulative.

Najdžel FaradžVRAG ODNOSI EVROPSKU ŠALU Britanski referendum najavljuje burno, evropsko, političko leto koje je u briselskoj centrali već upalilo alarmna svetla. Kad predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker javno saopštava kako EU „gubi udarnu snagu“, kako se „sve više petlja u živote ljudi“ i kako Unija mora mnoge svoje zakone da prepusti nacionalnim vladama, mora da je antievropski vrag odneo evropsku šalu.

Evroskepticizam je naslov priče na Kontinentu, a u Britaniji je još i naziv tekućeg „građanskog rata“ dva suprotstavljena mišljenja o Evropi. Pljušte argumenti i kontraargumenti; brojke i statistike… Biti ili ne biti u Evropskoj uniji nije više samo nedoumica nego (pseudo) izbor između kataklizme i Eldorada.

Na sve računice o pozitivnom saldu napuštanja Unije iz tabora za ostanak, koji predvodi Kameron, grmi odgovor da britanski evrofobi žive u „Alisi u zemlji čuda“, da zamišljaju kako bi Britanija po odlasku zadržala stečene prednosti članstva u Zajednici, a mogla da ignoriše i odbaci što joj se ne sviđa. Ovo je, naprotiv, poručuju, „jesi ili nisi“; ili si napolju sa svim posledicama ili unutra sa svim prednostima.

„Koještarija“, stiže od evrofoba. Britanija je ekonomska sila i čista je fantazija da bi „Mercedes“ prestao da joj prodaje automobile, a Francuzi uskratili vina zemlji u kojoj je petkom uveče zamašan broj Britanaca potonuo u alkohol. Dokle god je francusko loše vino bolje od najboljeg britanskog, Englez, Škot, Severni Irac i Velšanin piće što im je slađe i jeftinije. Pri tome je Britanac gadljiv na svaki savet šta treba da vozi, šta će da pije, a pogotovo kako će da glasa na referendumu o Evropskoj uniji koja, na koncu, nikada i nije bila njegova šolja čaja. Zbog toga je Obamin „savet“ Britancima za šta da se izjasne na referendumu promašio metu.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *