Бернард ле Каро (православни писац и публициста) – Горке истине о екуменском дијалогу

ПРАВОСЛАВЉЕ ДАНАС: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

Разговарао Владимир Димитријевић

У јуну, на празник Свете Тројице, на Криту се очекује сабор помесних православних цркава, када би требало да буду усвојени значајни документи. Свака од цркава шаље делегацију од 24 епископа. Неки сматрају да ће овај скуп бити модернистички, сличан Другом ватиканском концилу, а други кажу да је то најзначајнији сабор православних у 21. веку, који сведочи јединство Цркве. О чему је, заправо, реч? Одговор смо потражили од човека који је својевремено добро познавао и Светог Јустина Ћелијског

Живи живот Православне цркве увек и свагда је доносио изазове и одговоре. Година 2016. почела је сусретом папе Франциска и руског патријарха Кирила на аеродрому у Хавани на Куби, који су неки протумачили као екуменистичку сеансу (с обзиром на историју односа Ватикана према Русији и православнима уопште), а други као вешт дипломатски поступак поглавара РПЦ, усмерен ка заустављању рата у Сирији. У јуну, на празник Свете Тројице, на Криту се очекује сабор помесних православних цркава, када треба да буду усвојени значајни документи. Свака од цркава шаље једну делегацију од 24 епископа. Неки сматрају да ће овај скуп бити модернистички, сличан Другом ватиканском концилу, а други кажу да је то најзначајнији сабор православних у 21. веку, који сведочи јединство Цркве. О чему је, заправо, реч? Одговор смо потражили од писца и публицисте који је својевремено добро познавао Светог Јустина Ћелијског. Бернард ле Каро је прешао у православље пре 45 година. Аутор је и преводилац више књига на француском језику о православним свецима и духовном животу. Пошто сaрађује и са православним електронским медијима, помно је пратио све догађаје у вези припреме Свеправославног сабора.

Ситуација у Православној цркви, која је стуб и тврђава истине, изгледа врло сложено. Зато нам је данас потребна врлина која се у православној аскези сматра веома важном – расуђивање. Као човек који је већ деценијама у Цркви од Истока и сарадник многих православних медија, шта бисте нам о овим темама могли рећи?

У праву сте – треба нам више но икад трезвеност, а преподобни Исак Сирин каже да је расуђивање највећа врлина. Што се тиче сусрета патријарха Кирила и папе у Хавани и Свеправославног сабора рекао бих: „Благо ономе који се сада не саблазни о православље, онолико благо колико је било благо благоразумном разбојнику који се није саблазнио о распетог Господа Христа“ (преп. Јустин Ћелијски).

[restrictedarea]

Ипак, хавански сусрет је многима и у Русији и у другим православним земљама деловао саблажњиво.

Кренимо редом. Најважније je да није било заједничке молитве, што је потврдило сасвим недавно Одељење за спољне односе Руске православне цркве: „Патријарх и папа нису учествовали у било каквим заједничким литургијским чиновима и нису узносили заједничке молитве, због чега су позивања на недопустивост заједничких молитава с јеретицима у датом случају сасвим неумесна.“ Даље, очигледно је да су „политички“ ставови „заједничке изјаве“ мање-више састављени од стране РПЦ, док је „црквене“ састављао Ватикан. То је потврдио унијатски кијевски архиепископ; због тога има много спорних тачака у изјави, што показује да је овај текст заснован на компромису. На пример: „Ми баштинимо заједничко духовно предање првог хиљадугодишта историје хришћанства“ (само су православци до сада чували ово предање, а не паписти!) И још: „Раздељени смо и због разлика, наслеђених од наших претходника, у схватању и тумачењу наше вере у Бога.“ Тачније речено: нисмо раздељени због наших православних претходника, него због претходника папе Франциска. И тако даље… Коначно, патријарх Кирил је негде изјавио да је садржај разговора био зближавање Русије и западног света на политичком плану. И ја мислим да овај поступак има за циљ да помогне руској власти да изађе из изолације. Упркос симпатијама према садашњој руској власти, сматрам да дипломатија и политика нису посао Цркве. У свим тешким ситуацијама у којима се налазе наша православна браћа, на Блиском истоку, и Украјини и на Косову, решење не долази од дипломатије већ од Господа нашег Исуса Христа. „Силни овог света“ се не брину много о моралним принципима, као што је уосталом изјавио Сорош: „Државе немају принципе већ интересе.“ Ти интереси се не подударају са нашима, који су спасење рода људскога од греха, смрти и ђавола.

Ипак, неки кажу да је овај сусрет донео наду да хришћански Исток и хришћански Запад могу да делују заједно. Колико је то, у свету све више антихришћанском, могуће? Какве су биле реакције верника Руске цркве на сусрет у Хавани?

Нажалост, из историје се може закључити да не треба ништа да очекујемо од Запада. Када је Цариград у седмом веку био у великој опасности, верници су се обратили за помоћ Богородици, да спасе престоницу Империје, што је она и учинила. Када су се, напротив, у петнаестом веку обратили папи за помоћ, онда су је изгубили, и Цариград је пао под власт Турака. Што се тиче сусрета у Хавани, то није ни први ни последњи пут да се црквени великодостојници баве политиком са катастрофалним резултатима. Преподобни Јустин је написао (још 1923. године!): „Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге… политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.“

Очигледно је да је опозиција у руском народу огромна. То показује последње „разјашњење“ митрополита Илариона Волоколамског, челника Одељења за спољне односе РПЦ, и других. У Молдавији тринаест свештеника је престало да помиње патријарха Кирила у молитвама. Ипак, то није правилан став пошто патријарх није служио са јеретицима. Сетимо се да је митрополит Антоније (Храповицки), први поглавар Руске заграничне цркве,1927. године написао светогорском јеромонаху Илариону, који се одвојио од цариградског патријарха Василија због новог календара: „Помињите патријарха Василија, а сами наставите да служите по старом календару. Петнаесто правило Двократног сабора дозвољава одвајање од неког ко је саборно осуђен за отворену јерес, а до тада је могуће само не извршавати његове незаконите захтеве, али молитвено се од њега одвајати… не можете.“

Као закључак, а то је и став извесног броја клирика у Русији, можемо да сматрамо да је то био лични поступак патријарха Кирила, који не везује РПЦ с обзиром на то да патријарх није тражио одобрење Архијерејског сабора РПЦ, ни Синода за „сусрет“. У самој ствари, то је и нарушавање 34. апостолског правила („Али ни онај – први епископ – нека не чини ништа без знања свију – осталих епископа“).

Шта ћемо са будућим сабором на Криту? Какве су његови намере и могућности?

По Светим оцима, „добро које није на добар начин учињено, није добро“. Сабор треба да има за циљ да реши реалне проблеме који се постављају у Цркви, и то у духу претходних сабора и да за то сазове све архијереје, а не само неколико њих. Како је тренутно предвиђено, свака помесна црква, а не сваки епископ, имаће један глас. То никада није постојало у историји Цркве! То не кажем ја већ један од челних људи у припреми скупа, цариградски титуларни митрополит Јован Зизјулас! Како је недавно писао, учешће свих архијереја није само пожељно него обавезно, „јер у противном архијереј који не учествује би имао право да пориче аутентичност и вредност Сабора и донесених одлука, бар за његову епархију. Није случајно, то што древни канони налажу обавезу архијерејима да учествују у Саборима, претећи тешком казном за оне који то крше“. Поред тога, што се тиче озбиљних проблема који се решавају на Сабору, један архијереј не може да тражи да га „репрезентује“ неко други, а то наглашава и митрополит Јован Зизјулас.

Што се тиче Синода Руске заграничне цркве Московске патријаршије, којој и сам припадам (иако говорим, наравно, у своје име), он је изјавио да ће Сабор, како је тренутно предвиђено „представљати само ауторитет гласова оних епископа којима је по правилнику допуштено да присуствују, говоре и гласају“. Осим тога, у своје време (1971), преподобни отац Јустин је написао: „Како онда може бити ’репрезентована’ по ’делегатском’ принципу, то јест истим бројем ’делегата’, на пример Чешка и Румунска црква?” Додао бих да данас Руска црква има 35.000 парохија, док Чешка има 250. Какве логике има у томе да и Руска и Чешка црква буду представљене једнаким бројем делегата?

Да ли само начин одлучивања на будућем Сабору (предањски је: један епископ – један глас, док је сада усвојено начело: једна помесна црква – један глас ) није у складу с православним предањем?

А сада, дакле, о суштини… Опет, по Оцу Јустину, „Сабор, макар на њему биле стотине епископа, ако није сабор ’са свима светима’, није православан, јер није свети“. Православна црква је прославила Св. новомученика Илариона (Тројицког), преп. оца Јустина Ћелијског, преп. Пајсија Светогорског и сасвим недавно Св. Серафима Соболева. Или ће Сабор следити њихово учење о Цркви, па ће бити са свима светима, или ће ићи у други, неправославни правац. Онда то неће бити православни сабор. Дозволите да дам још неке примедбе:

Пре свега Сабор ће бити одржан не у Цариграду већ и у неком селу на Криту… To значи без „престижа“ претходних Васељенскихи помесних Сабора (Цариград, Халкидон, Ефес…).

Захваљујући РПЦ и Грузинској цркви, питање црквеног календара је било скинуто са дневног реда, као још неколико реформи предложених од Цариграда.

Сабор је одбио скраћење постова.

На захтев РПЦ и Грузинске цркве предсаборни текстови су били објављени, вероватно са циљем да се „саботира“ цео поступак Сабора по цариградском плану.

Teкст „Односи Православне цркве с осталим хришћанским светом“ је веома споран: с једне стране, признаје се да је Православна црква jeдина Црква Христова, с друге стране, да су хришћани раздeљени. Бројни угледни православни јерарси, као митрополит лимасолски Атанасије (Кипар), митрополит навпактоски Јеротеј (Грчка), митрополит горски Андреј (Грузија), митрополит ловчански Гаврило (Бугарска), а нарочито Синод Руске заграничне цркве су изразили аргументоване критике. Цитираћу неколико извода из изјаве митрополита лимасолског Атанасија: „Апсолутно сам сагласан са прве три тачке текста (тј. о Православној цркви као јединој Цркви Христовој). Међутим, поводом тачке бр. 4 стављам следећу примедбу: верујем да Православна црква непрестано се молећи за ’сједињење свих’ има у виду повратак и наше јединство са свима онима који су себе одсекли и удаљили се од ње – јеретицима и расколницима, који одлазе из ње и враћају се кроз покајање.“ Митрополит Атанасије наставља: „Православна Христова Црква никад није нарушавала ’јединство вере и заједништво Светог Духа’ и не прихвата теорију о обнављању јединства ’оних који верују у Христа’, јер верује да јединство оних који верују у Христа већ постоји у јединству све њене крштене духовне деце међусобно и са Христом у нашој истинској вери, коју јеретици и расколници немају. И зато се Црква моли за њихово покајање и повратак у Православље.“ „Верујем да је реченица која се помиње у тачки 5 о ’обнављању јединства хришћана’ грешка, зато што Црква као народ Божји, који је сједињен међу собом и са Главом Цркве, која је Христос, никад није губила јединство с Њим, дакле, нема потребе да поново стиче или чак тражи ово јединство, зато што је оно увек постојало, постоји и постојаће, јер Христова Црква никад није престајала и неће престати да постоји“, пише владика. Истовремено, додаје митрополит Атанасије да „ако се десило да су се групе, или народи, или појединци, удаљили од црквеног тела, Црква се моли и треба да се труди да мисионарским путем све кроз покајање врати под своје окриље, односно под окриље Православне цркве. Другим речима, не постоје друге Цркве већ постоје само јереси и расколи, ако желимо да будемо терминолошки прецизни.“

У Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године речено је да је у Цркви народ чувар пуноте вере. Шта то значи кад је Сабор на Криту у питању?

Као закључак, не треба изгубити из вида став Светог Василија Великог: „Црквене одлуке доносе они којима је поверена управа у Цркви, а народ их потврђује.“.Може се са сигурношћу рећи да се мноштво православних верника не интересује за екуменизам, који није искрена љубав према неправославном свету већ, као што рече Свети Пајсије Светогорац, „салонска љубав“. Чудно је, како је то већ истакло неколико митрополита, да резултат дијалога са другом вероисповестима није на дневном реду Свеправославног сабора. Горка истина је следећа: никакав стварни напредак у тзв. „екуменском дијалогу“ није остварен. Римокатолици не само да нису направили никакав уступак што се тиче њихових погрешних догмата него су све више папопоклоници (о чему сведочи и канонизација Степинца). Што се протестаната тиче, они масовно подржавају „истополне бракове“ итд. Има, међутим, бројних римокатолика и протестаната који би се прикључили Православној цркви, ако би се они који причају о „љубави“ према инославним конфесијама интересовали за њих.

Коначно, на ову тему, желео бих да будем оптимиста. Ове реакције у православном свету показују да је живо Тело Цркве и да је „врата пакла неће надвладати“. Све то показује да свеблаги Господ Бог чува Своју Цркву и да се православна савест диже против екуменизма и „реформе“. У много трагичнијим приликама, преподобни отац Јустин ми је, поводом одлуке Московске патријаршије о сапричешћивању са римокатолицима 1970. године писао: „Нека нас то не саблазни. Пресвета и Једина Глава Цркве – Господ Христос, у Своме премудром Свепромишљању о Светој Цркви, умеће сачувати тело Цркве Своје од оваквих и сличних јудинских подвига. Наше је да се што усрдније, даноноћно молимо, и молитвом исповеднички боримо, да Господ Свемоћни сачува Цркву Своју од склизнућа у погубне јереси и расколе. У томе нека су нам увек вођи – свети Апостоли и свети Оци.“

САМО ЦАРСКИМ ПУТЕМ: ПРИМЕР ОЦА ЈУСТИНА

Пошто се данас неки који се одвајају од „званичне Цркве“ позивају на оца Јустина и његову борбу против екуменизма, какав је био његов антиекуменизам? Да ли је он био спреман да се одели од врха СПЦ иако је био оштар критичар патријарха Германа, у то време једног од председника екуменистичког Светског савета цркава? Знали сте га, па нам реците нешто о његовим ставовима.

Преподобни отац Јустин се противио патријарху Герману због тога што је био изабран под притиском режима, као и због његовог учешћа у Светском савету цркава, чији је чак био један од председавајућих. Упркос томе, отац Јустин се никада није одвојио од јерархије СПЦ. До краја живота помињао је на литургији свог епархијског архијереја Јована (Велимировића, синовца Владике Николаја, нап. В. Д.). Никада није забранио својим ученицима да служе у Београду и да помињу патријарха Германа. Нажалост, постоји доста неистина о ставовима преподобног оца Јустина. Свима који желе да сазнају више о томе, препоручујем да пажљиво прочитају зборник „Сетве и Жетве“, који је саставио умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије у издању манастира Ћелије. Ту се налазе чланци у вези односа оца Јустина према власти, екуменизму итд. који нису могли бити објављени раније. Сви ти чланци су модели трезвености и расуђивања о поступању у ванредним околностима у којима се Црква Христова може наћи. Преподобни Пајсије Светогорац је подвлачио да се једна лоша ситуација погоршава непромишљеним поступцима… Зато, да поновимо став са почетка овог разговора: расуђивање је највећа врлина!

 

[/restrictedarea]